Миша Ђурковић: Енглеска – између славне прошлости и… не зна се чега

Одлазећи са аеродрома који носи име по Робину Худу, размишљао сам о томе да ли ће ишта остати од Енглеске на чијој смо популарној култури и уметности расли

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

За човека из науке постоји неколико градова храмова где се заиста иде онако како религиозни људи иду на ходочашће у Јерусалим, Сантјаго Компостелу, Хиландар или Меку. Једно од таквих светилишта науке јесте Оксфорд који сам имао прилике да посетим почетком овог месеца како бих учествовао на овогодишњој Ваненбург конференцији.

Универзитет у овом енглеском градићу, удаљеном око осамдесет километара од Лондона, званично се води као други најстарији универзитет у Европи (после Падове) и крајем овог века обележиће првих хиљаду година рада. Током посете као да сам шетао кроз непрегледни музеј на отвореном. Чувених 39 колеџа разбацано је у централним улицама која се пружају око округле Редклифове камере и универзитетске цркве Свете девице Марије. У средини је Шелдонов театар у коме се студенти примају и промовишу, а поред њега Музеј историје науке где се чува табла на којој је Ајнштајн излагао своју теорију. Ту сте већ на Броад стриту а преко пута је огромна Блеквелова књижара.

Миша Ђурковић у Оксфорду (Фото: Фејсбук/Институт за европске студије)

Између свега тога је централна Бодлеинова библиотека, која је недавно добила своју тринаестомилиониту књигу! Она је као и много тога овде настала након паљевине. Године 1550, док је реформација узимала своје жртве, спаљене су књиге из претходне библиотеке јер су „представљале католичко сујеверје“. Пола века касније сер Томас Бодли је обновио библиотеку и убрзо је постала званична депозитна библиотека.

Миша Ђурковић испред Бодлеинове библиотеке (Фото: Фејсбук/Институт за европске студије)

Има овде, међутим, још трагова важних паљевина. На средини Броуд стрит испред Балиол колеџа на каменом део улице је видљив црни крст. Иако религија у животу Енглеза данас не игра тако велику улогу, овом месту и даље припада громан пијетет. Кад група туриста стане ту да чује причу возачи аутобуса сачекају или заобиђу ако могу, На том месту време владавине краљице Мери и њене контрареформације спаљени су такозвани оксфордски мученици. Најпре бискупи Латимер и Ридли, а пет месеци касније и сам надбискуп Кентерберија Томас Кренмер, архитекта енглеске реформације.

Миша Ђурковић испред Балиол колеџа (Фото: Фејсбук/Институт за европске студије)

Сваки од ових колеџа може да исприча мноштво невероватних прича, од личних историја неких од највећих имена прошлог миленијума до крајње бизарних нарација попут оне да сваки колеџ има своју корњачу и да се једном годишње одржава њихова трка. Ту су и чувени пабови, укључујући и легендарни „Орао и дете” у коме су године преводили Толкин и Си Ес Луис, аутор „Летописа из Нарније”. Ту су читани први нацрти „Хобита” и „Господара прстенова” између осталог.

Миша Ђурковић у Оксфорду (Фото: Фејсбук/Институт за европске студије)

Но осим историје Енглези имају и врло бурну садашњицу. Током боравка срео сам немали број значајних британских интелектуалаца и код свих сам осетио дубоку забринутост за исход драме око брегзита. Како год се да се заврши ова мучна историја, друштво ће остати дубоко подељено, а код једне од две стране које су готово једнако бројне, остаће осећај преварености и ненадокнадивог губитка. Страна која је против брегзита тврди да за Уједињено Краљевство не може постојати цивилизацијска будућност након изласка из Европске уније. Ова страна доминира међу универзитетском елитом, у медијима, међу финансијским и економским магнатима па и политичком елитом. Но чак и они који се на све начин боре да опструишу и спрече брегзит имају дубоку свест о томе да ће у случају њихове победе друга страна са правом наследити осећај изиграности. Ови други, наиме, виде како њихова неочекивана и чиста демократска победа на референдуму нестаје у магли политичких и законских превара. Дом грађана, Дом лордова, Врховни суд, и велики део елите перфидно раде на томе да осујете да се брегзит уопште спроведе. Последња теза је да државни систем чини парламентарна а не плебисцитарна демократија, те је одлука парламента важнија од одлуке народа на референдуму. Дакле ако је парламент суверен, онда он може да дерогира наводно и одлуку народа који треба да представља. Држава која нема устав, налази се у најдубљој уставној кризи од седамнаестог века.

Оксфорд (Фото: Фејсбук/Институт за европске студије)

Но у међувремену се у земљи дешавају веома брзе и радикалне промене. Лондон је пре неколико година добио првог муслимана за градоначелника, што иде уз чињеницу да је број домицилног становништва тамо мањи од броја становника имигрантског порекла. Те промене су очите и у мањим градовима као што је Хал. Осим одавно присутних натписа фирми на арапском сада су све бројније продавнице са називи на пољском или румунском језику.

Мој оксфордски домаћин, професор Ноел О`Саливен, говорио је о брзим променама које утичу на њихов универзитет. Све је мање домаћег становништва па тиме и студената, а универзитет се у потпуности прилагођава студентима из Кине, Јапана, са Блиског истока итд.

Миша Ђурковић и његови домаћини О`Саливенови у Оксфорду (Фото: Фејсбук/Институт за европске студије)

Одлазећи са аеродрома који носи име по Робину Худу, размишљао сам о томе да ли ће ишта остати од Енглеске на чијој смо популарној култури и уметности расли. Више није могуће снимати ситкоме попут „Мућки:” играње стереотипима на чему оне почивају, данас је политички некоректно.

Научни саветник Института за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 10. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

5 replies

  1. Baš dobar tekst. Bio sam u tom predivnom gradu, video znamenitosti i vratio se oduševljen videvši šta je društvo zasnovano na slobodi čoveka sposobno da stvori. Blekvelova knjižara… auuu… kada bih mogao čitave dane i nedelje da provodim na takvim mestima 🙂
    Nažalost, ima pesimista koji veruju da je već sada Britanija izgubljena tj. da više neće biti Hrišćanska država i svetionik slobode kao što je bila kroz istoriju. Praktično, u smislu svetskog uticaja, ostaju još jedino SAD kao poslednji bastion slobode protiv zločinačkog saveza Dve Kule – komunizma i islamizma.
    Nadam se da će se Hrišćanska braća i sestre Engleske vratiti ovome http://www.youtube.com/watch?v=A-yZNMWFqvM

    Свиђа ми се

  2. Зшто би нам Британија била узор? И у чему то? Све што су створили, а тога је много, почива на костима оних над којима су владали. Сад нас уче како треба живети. Лако је имати најстарије школе и велика достигнића, кад присвојиш све што вреди по свету. Ако поштујемо тако остварена достигнућа, онда се управо дивимо тој отимачини. Више у Србији има само српског, него што у Британији има само британског. Високе школе треба поштовати, али треба бити свестан да су најквалитетнији универзитети на свету последица интереса капитала, а не националних домета.

    Свиђа ми се

  3. Рећи да је Оксфорд „градић“ је исто као кад бисте за Крагујевац, једва мало већи од Оксфорда, рекли да је градић, с тим што Оксфорд има много познатију фабрику аутомобила, и много познатији универзитет. Чудно је транскрибовано име Библиотеке Бодлијане, па и Факултета Бејлиол. Шелдонов театар? Театар!?!
    Граматичке грешке. Незнање енглеског. ***** ***** **** **** ***** *** *** *** *** *****

    Свиђа ми се

  4. Британија је школски пример пројекта убиства европског народа. Размислимо о томе сваки пут када неки наш дежурни родољубац, онако гостопримљив и надасве православан, каже како мигранте треба пустити „да прођу“ кроз Србију, јер смо „и ми били избеглице“, а и „хришћански је помоћи“.
    Међутим, упркос злочиначкој политици и суровој пропаганди, аутохтоно становништво Британије је гласало за Брегзит и ето, ни то му не дају. Идеја да се политици убиства европских народа и глобалистичкој касти која је спроводи може супротставити демократијом, гласањима и референдумима, крајње је наивна. Енглези, Ирци, Шкоти и Велшани имају врло прост избор. Или ће се физичким насиљем обрачунати са владајућим сталежом који такву политику спроводи или ће нестати. То важи и за остале европске народе.

    Свиђа ми се

  5. @Владимир Челекетић Upravo tako i nažalost tako. Bojim se da u opustošenoj Srbiji nema snage da se silom zaustavi potpuno uništenje naše kulture… Mnogo ljudi je otišlo, mnogo zatrovano čistim zlom… Osećam se… kao vojnik koji je zanoćio u šumi u planini sa svojom četom. Probudio sam se u gluvo doba noći i video da smo opkoljeni. Neki vojnici su budni, neki spavaju, a od onih koji su budni neki ne veruju da smo opkoljeni i pred propašću. Šta uraditi? Osećam se kao da pokušavam javnim govorom da ih drmusam i rasanim…. Šta da uradim kada nas ima toliko malo? Jedino da napunim pušku komentatorskom municijom, otvorim vatru na neprijatelja tj. zločinački savez Dve Kule – komunizma i islamizma i čekam da nas se dovoljno sakupi da možemo nešto da promenimo… 😦

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s