Слободан Антонић: Токсични југославизам

Југоносталгија је погрешна зато што је необјективна и неуравнотежена. А посебно зато што је плодно тле за идеју обнове антисрпског југославизма, овог пута под НАТО кишобраном

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Недавно је Борка Павићевић сахрањена уз химну „Хеј Словени“ – јер за њу, како је речено, „није било разлике између некадашње Југославије и данашње Србије, сем сужавања простора„ (Србија као „мала Југославија“).

А Срђан Драгојевић је, такође недавно, написао: „Враћам се провереној теорији југословенства. `Ја сам Србин, ја сам Хрват, еј, Бошњак сам, ахој, ја сам поносан Словенац`… Не – ви сте курци. Јебала вас нација. Будите, ако сте људи – Југословени“.

* * *

Срби су волели Југославију. Сматрали су је својом државом и радо су прелазили у Југословене (у националном смислу).

Једно истраживање из 1971. године показало је да се 39% Београђана залагало за изградњу „југословенске нације“ (овде, стр. 109). Десетак година доцније, чак трећина београдске омладине већ се изјашњавала као „Југословени по националности“, а тај постотак је износио 22% међу омладином „уже“ Србије (исто, стр. 178).

Ради поређења, по попису из 1981. године, „Југословена“ у „ужој“ Србији је било 4,8%, с тим да је њихов број из пописа у попис вишеструко растао: 1961. их је било 11.699, 1971. године 75.376, а 1981. већ 272.050 (овде, стр. 11). Дакле, удео „Југословена“ међу младима у Србији 1981. био је пет пута већи од просека. То је у будућности најављивало све масовнији прелазак Срба у „Југословене“.

Друго истраживање из истог периода међу омладином (овде, стр. 184), показало је да је однос оних који преферирају југословенство над националним, међу Словенцима био 10%:63% (шестоструко у корист националног), међу косовским Арбанасима 3%:78% (двадесеторуко у корист националног), а међу Србима 42%:31% – што значи да је више младих Срба преферирало Југославију, него сопствену нацију.

Чак и данас, показују истраживања, нигде није више носталгичних „Југословена“ него у Србији. На питање осећају ли се још увек Југословенима, постављеном у истраживању спроведеном 2010-2014, потврдно је одговорило: на Косову* 2%, у Хрватској 3%, у Македонији 15%, у БиХ 19%, у Црној Гори 28%, а у Србији 32% испитаника.

Ево шта о својој националној припадности кажу неке од београдских јавних личности.

Мирјана Карановић признаје да ју је у доба СФРЈ „било срамота да каже(м) – ја сам Српкиња. Некако, ја сам била прво глумица, жена, па, не знам, из Југославије, па све остало“.

Владимир Арсенијевић и дан-данас сматра да „чињеницу да сам Србин осећа(м) само по срамоти од те чињенице“, те да му је „идеја југословенства постала ретроактивно делимично прихватљива, jeр је то ипак савременији идентитет, на известан начин сличан америчком„.

Саша Ћирић се пита „да ли смо осуђени на национални идентитет“, и подсећа да смо, када је реч о „стварању једног наднационалног идентитета“, у овим крајевима „у 20. веку, имали бар два примера – аустроугарски и југословенски, а од 21. присуствујемо и трећем – европски модел„.

Биљана Србљановићева за себе каже: „Ја сам изразито и дубоко анационална„, додајући да је „у самој суштини националног све оно против чега се бори(м) у свом животу”.

Слично мисли и Србљановићкин млађи колега Огњен Главонић: „Мени тај национални идентитет не значи ама баш ништа„, па додаје да је „Југославија била модернизацијска творевина“, због чега се он данас „осјећа као Југославен„.

Такође, међу београдским (самопроглашеним) левичарима млађе генерације много је „Југословена“. Они су знање о Југославији најчешће стицали или из прича, или из серије Б92 „СФРЈ за почетнике„. Зато је за њих Србија заправо „срање“, а Југосфера, Регион и Западни Балкан једина права домовина.

* * *

Како објаснити овај феномен?

Треба направити разлику између три типа југословенства.

  1. Југословенство као осећај припадности широј државној структури и њој одговарајућем политичком народу, тзв. грађанској полиетничкој нацији – присутно 1918-1992;
  2. Југословенство као носталгични осећај прошлих времена, у којима су неке од пожељних вредности биле заступљеније у друштву: сигурност, запосленост, стандард, једнакост… – изражено данас код дела старијих поколења;
  3. Југословенство као осећај презира према сопственом народу и идентификација с (ауто)колонијалним пројекцијама – карактеристично за „другу Србију“ и кандидате за асимилацију.

Лако поистовећење с широм државном структуром, која се препознаје као „своја“, посебно одликује Србе и Русе. Андреј Фурсов сматра да су Руси и Срби једина два словенска народа који су тежили истинској „великој држави“ – Империји (при чему су Руси у томе били успешнији).

И заиста, Срби су у два наврата хтели да направе „империју“ с народима с којима су претходно ратовали – Душан је створио „Царство Срба, Грка, Бугара и Арбанаса“ (овде, стр. 41), а Александар „Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца“.

Руси и дан-данас своју државу виде као мултиетничку, због чега доследно праве разлику између придева „руски“ (русский) – који се односи на етничке Русе, и „русијски“ (российский) – који се односи на све грађане Русије, без обзира на етничко порекло. Зато кажу „руски језик“ (русский язык), али: „русијска застава“ (российский флаг), „русијска влада“ (российское правительство), „русијско држављаноство“ (российское гражданство), „русијски пасош“ (российский паспорт)…

Тај осећај за словенску полиетничку Државу, наследницу панхришћанске Βασιλεία Ῥωμαίων, Солоњевич дефинише овако: „империја бива тим јача што се у њој удобније осећају сви народи и племена који је насељавају“ (овде, стр. 22).

Овај императив „удобности“ за све народе, Солоњевич (стр. 23) дедукује из основне идеје: „Империја је мир“ (Pax Romanum). То значи да у империји престаје међусобни рат племена и народа. Пошто се успостави Велика Држава, „сви народи живе и развијају се у миру“ (исто).

Због те идеје, Российская Империя не само да је сачувала све своје народе, него је њихове припаднике учинила у свему равноправним. Они су се, као и етнички Руси, једнако уздизали у трговачки, предузетнички, чиновнички или војнички сталеж.

Јермени Манташев и Лијанозов били су пребогати нафтни магнати, Јерменин Лорис-Меликов био је министар унутрашњих послова, Пољак Чарторискиј био је министар иностраних дела, Немац Бунге био је премијер, министри су, такође, били и Грци, Татари… (исто, 101, 152).

Да бисмо схватили важност овог увида, Солоњевич нас позива да се запитамо да ли је у Британији неки Хиндус могао да буде министар? Или у колонијалној Француској какав Арапин члан Сената? Или у Кајзеровој Немачкој неки Африканац нафтни богаташ? „У Енглеској је било много слобода, али само за Енглезе. У Русији их је било нешто мање, али су оне биле за све. Узбек је имао сва права које је имао и Великорус“ (Солоњевич, стр. 101-102).

Од 150 народа колико је живело у Руској империји, подсећа Солоњевич, ниједан није био истребљен. Замислимо да су Сибиром, уместо Руса, владали Шпанци или Енглези. Колико ломача, колико казнених похода, колико мучилишта би било? И шта би од сибирских народа данас преостало? (исто, стр. 288).

На исти начин можемо да посматрамо и Србију. Срби су у својој Југославији несебично и одлучно помагали културну и сваку другу афирмацију Словенаца и Хрвата (од 1918), Македонаца и Црногораца (од 1945), Муслимана (од 1971), Албанаца и Мађара (нарочито од 1972)…

И данас је Србија по свим стандардима најудобнија земља за живот етничких мањина у овом делу Европе: нигде њихови национални савети немају већа права, нигде њихови језици нису заступљенији у администрацији и медијима, нигде их јавно мнење не штити више но овде…

У Србији се доживљава као сасвим природно да припадник етничке мањине може да буде председник парламента (Дулић) или владе (Брнабићка). У Хрватској је узбуна кад Србин купи Краш, а замислите тек како би њихово јавно мнење реаговало да неки Србин постане председник „хрватског сабора“ или „хрватске владе“…

Тај и такав „дух народа“ (данас би се рекло: политичка култура) један је од кључних чинилаца зашто су Срби 1918-1992. били најполетнији Југословени; али и зашто у данашњој Србији нема ни трага асимилационој политици према етничким мањинама.

* * *

Када је пак реч о југоносталгији, наравно да свако има право да негује сентименте. Но, у јавности, постоји обавеза објективности и уравнотежености.

Тачно је да је обичан свет у Југославији боље живео него данас. Али, када се сећамо социјалне сигурности и материјалног благостања (поготово седамдесетих), не бисмо смели да заборавимо ни на следеће чињенице:

  1. Ликвидирано је, само у Србији (1944-1953), преко 60.000 људи, а затворено 120.000 политичких осуђеника (овде);
  2. У центру Европе, уз прећутну сагласност Запада, постојали су концентрациони логори – Голи оток и Св. Гргур (1949-1956) – у којима су политички затвореници понижавани и сатирани;
  3. Хрватски геноцид над Србима остао је тек делимично кажњен, док су, ради лажне симетрије, многи невини Срби санкционисани као „ратни злочинци“; против Анте Павелића, уз велико натезање, формална оптужница подигнута је тек 1956. (без судског епилога); с друге стране, Слободан Јовановић је већ 1946. осуђен на 20 година робије;
  4. Званична државна идеја 1945-1992. била је „Слаба Србија, јака Југославија„; у то име, Србија је систематски слабљена и искоришћавана (овде).
  5. Доминантна културна политика, нарочито после 1971, била је „свођење српског на србијанско“, како би оно што није србијанско (Његош, Андрић, Селимовић, Лубарда) „с временом престало да буде српско“ (Ломпар).
  6. Србија је не само сведена на „предкумановске границе“, већ су јој, додатно, као старатељи и контролори додељене САП Војводина и САП Косово; рецимо, „ужа“ Србија није могла да донесе ниједну важнију одлуку без претходне сагласности „покрајина“;
  7. Ишло се у затвор за написану песму (овде), или за испричан виц (овде)…

Овако бисмо могли још дуго да ређамо.

Југоносталгија је, стога, у јавном пољу погрешна зато што је необјективна и неуравнотежена. А посебно зато што је плодно тле за идеју обнове антисрпског југославизма, али овог пута под НАТО кишобраном.

Југославизам 2019. године, наиме, хоће неку варијанту „најновије Југославије“ – попут Западног Балкана, или макар Србије као „Грађаније“ – у околностима хегемоније атлантистичког (нео)колонијализма. Као исход таквог југославизма, можемо добити тек Србију као оперативни кондоминијум НАТО суседа и сопствене аутоколонијалне елите.

Зато је југоносталгија, као јавни сентимент, она самоскривљена заслепљеност која онемогућава да се објективно сагледају ствари и донесу рационалне одлуке.

* * *

Када је пак реч о југославизму код наше грађанистичке елите, он се може најбоље објаснити ако га посматрамо као део (ауто)колонијалног пројекта.

Предвиђено место Србије је да буде вечита (полу)периферија ЕУ/Немачке, трајно извориште јефтиних сировина и јефтине радне снаге. Такав положај се, међутим, може одржати, услед непредвидивости Срба, тек ако се обезбеди да у Србији доминира култура аутостигматизације, тј. превага аутошовинистичког фатализма (Срби као „најгори народ“, „нема нам спаса“, „заслужујемо све што нас је снашло“), како би се осигурао механизам аутомаргинализације жртве.

Тај механизам, наиме, функционише тако што се образац супериорни/инфериорни, где је први увек колонијални господар, а други колонизовани домородац, трансферише и као линија поделе унутар колоније. Отуда код нас издвајање „Друге Србију“ и њено супротстављање остатку друштва („националистима“), диференцирање „нас урбаних“ од „њих руралних“, центра (београдске метрополе) од „паланке“, „европског“ од „балканског“, „модерног“ од „ретроградног“…

Објективна функција ове (само)дистинктивне друштвене групе – првенствено у елити, поделити и међу аспирантима да се у њих попну – јесте да буде аутоколонијално језгро (културно, медијско, идеолошко), компрадорска пета колона која обезбеђује друштвену климу за несметано деловање колонијалне управе и трансакцију профита атлантистичких компанија у њихове метрополе.

Један од тих (само)маргинализујућих стереотипа, којима се натапају и засићују менталне мапе друштва, јесте и дистинкција „Југословени“ – „Срби“. Ту се Југославија јавља првенствено као симулакрум политкоректне прошлости (Соња Бисерко: „Југославија је била наша прва ЕУ„). И као што је „српски национализам“, наводно, убио ту нашу „прву ЕУ“, тако и сада „српски национализам“ – а заправо та „рурална“, „паланачка“, „балканска“ и „ретроградна“ Србија која одбија да слуша ЕУ и НАТО – убија нашу будућност.

Пошто су у менталним мапама које негује наша културна и медијска елита Срби и Србија сведени на негативни (ауто)стереотип, они који су поверовали да је њихов основни проблем то што су рођени овде („случајни Срби“) евакуишу се у прихватљивији национални идентитет – у „Југословене“.

Они мисле да, када те безобзирно експлоатишу или понижавају, или те стављају у вагон само зато што си Србин, решење је да постанеш „Југословен“.

Али, југославизам је данас тек један од облика идеолошке „легализације пљачке која се десила под отрцаном фирмом људских права и бригом за цивиле“ (Кустурица). Он није ништа друго до типична аутоколонијална фантазма, чија је функција слабљење потенцијала за стварни отпор.

Зато је нужна деколонизација наших менталних мапа и критичка деконструкција југославизма као дела колонијалне идеологије – уз пуно разумевање онога што је југословенство значило за Србе 1918-1992. Основно што морамо да научимо јесте да се не стидимо онога што јесмо, да разумемо сопствену историју и да се погрешно не оптужујемо за оно за шта, као народ, никако нисмо криви.

Све остало нужно води у капитулантску идеологију пристанка на окупацију. А она значи не само бесконачну пљачку свих наших ресурса, већ и нашу трајну дехуманизацију као припадника свог народа.

Срби као „беле црнчуге“ – никада.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 21. 9. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

29 replies

  1. Југославија је створена јер је елита тако желела и јер су такве биле међународне прилике после Првог светског рата, а не зато што су Срби, поготову они у Србији, који су изнели терет тог рата, хтели да буду Југословени. То је био један монструозан пројекат који је Србе бацио у кошмар из којег не излазе, ево, више од 100 година. Створена је нефункционална држава пуна трулих компромиса, која је од српског друштва напавила шизофрено друштво.
    Друго, то чиме се Срби хвале, укључујући и патриоте, да Срби нису као Енглези и Французи, него су пустили друге да им се „пењу по глави“, раде шта хоће и против српских интереса, то је само доказ слабости и глупости, а не неке моралне супериорности. Сада смо дошли дотле да смо ЗАКОНСКИ дискриминисани у односу на тзв. мањине у сопственој земљи и још увек се хвалимо како смо „толерантни“. Исто тако су „успешни“ и „толерантни“ Руси, па су дошли дотле да им је привреда, не рачунајући војну индустрију, на нивоу афричких земаља – заснива се на извозу сировина, а Руси се хапсе и прогањају по Москви када се буне против терора националних мањина, док се власт хвали како је дозволила изградњу највеће џамије у Европи. У тој истој Москви.
    Да су Енглези били на месту Срба 1918. они би, пре свега, од Македонаца и Црногораца направили Србе, а Хрвате и Словенце би „довели у ред“ онако како су то урадили Енглези са Ирцима и Шкотима. И сто година касније ти исти Хрвати и Словенци би, као Шкоти, гласали да остану са Србима у истој држави. За то време муслмани би се вратли у православље. Прелазак, тамо-вамо, по потреби, њима свакако није проблем, само треба држава која зна како да „погура“. Енглези би знали, Срби не.
    И дан данас, после свега што се десило, тзв. патриотска Србија нема јасну замисао српске државе која би била направљена по мери и интересу Срба, а не „свих грађана“, па којим „грађанима“ се не свиђа, нека иду где им се свиђа. Шта је понуда српске Србије да би Срби могли да се определе за њу, уместо за југословенство и ЕУ?

    Свиђа ми се

  2. „a Osnovna organizacija SK na čijem se čelu nalazila zaključila je da se zapravo radilo o „manifestaciji obijesnih i dokonih mladih ljudi sa solidnom ekonomskom osnovom i bez ikakvih egzistencijalnih problema” od kojih su neki „poznati po svojoj ekstaravaganciji i egzibicionizmu”“

    Gore navedeni citat od pre oko 30 godina pripada predsednici S.K. elektrotehnickog fakulteta Lamiji Tanovic koja je, tada to ne znajuci, dala neku vrstu socioloskog portreta populacije iz kojeg ce se regrutovati udarne pesnice druge Srbije. Inace izjava je data povodom curenja u javnost price da su Isidora Bjelica i izvesna Gordana Grozdanic organizovale u Sarajevu zurku „u stilu nekadasnjih nacistickih proslava“ gde je cak i majonez na sendvicima bio u obliku svastike.

    Uprkos medijskoj buri koja se podigla paznju je privukla i cinjenica da se sve zavrsilo tako sto je cetvoro ucesnika iskljuceno iz S.K. a o jos jednom je raspravljalo „drugarsko vijece“.

    Naravno sledilo je i poredjenje sa slicnim desavanjima:

    “ Kukasti križ na bilježnici srednjoškolca iz Duvna (čiji je otac „radnik na privremenom radu u inozemstvu”, a djed nestao 1945. negdje na Križnom putu) smatran je mnogo opasnijim od istoga tog znaka na zidu stana studentice iz Sarajeva, čiji je otac šahovski majstor, a djed pukovnik KOS-a.“

    Ovde je dotaknuta sustina – gro drugosrbijanstine se regrutuje iz populacije tzv. „sistemskih disidenata“, raspojasane dece iz privilegovanih porodica koje su smatrane „crvenom burzoazijom“ i cije takozvano buntovnistvo kao bitnu odliku ima otsustvo svakog rizika jer se buntovnici oslanjaju ne na svoje snage – vec se oslanjaju na materijalnu i politicku bazu svojih roditelja koji su visoko pozicionirani u sistemu protiv kojeg se navodno bune.

    Ceo zivot ovih „buntovnika“ se vrti oko nastojanja da u svom zivotu iskopiraju ova „mladalacka iskustva“ i da se i sad u zrelom dobu ugrade u sistem koji ce nuditi atraktivan licni profit – uz nulti rizik. Naravno raspad zemlje i osma sednica su u jednom momentu buduce drugosrbijance dezorjentisali i bilo je raznih idejnih lutanja poput onog gde je Biljana Srbljanovic, koju Antonic spominje, a pod patronatom Isidore Bjelice zavrsila u desnicarsko / cetnickim „Pogledima“ sa jos dosta onih koji ce se kasnije istaci u „srbomrznji. Srbljanoviceva je cak i nosilac novinarske nagrade Dragise Kasikovica.

    Ovime sam zeleo da pokazem kako ideolosko/politicki okviri ukljucujuci i famozno „Jugoslovenstvo“ nisu presudni za drugosrbijanstinu, koji su spremni da prihvate apsolutno bilo sta sto ce im omoguciti da reprodukuju iskustva iz mladosti (sto je njihov jedini cilj) i sto ce im doneti patronazu, zastitu i finansije koje su nekad crpeli od svojih privilegovanih roditelja. Naravno nista ne moze da se meri sa finansijsko obavestajno medijskim resursima koje poseduju SAD, i kada je bilo jasno da su ogromne stipendije, dotacije, putovanja, seminari, titule i slicno na raspolaganju svakom ko je spreman da istupa protiv rezima Slobodana Milosevica i srpskih ratnih ciljeva desio se momentalni egzodus nasih „buntovnika“ iz cetnistva i svih ostalih idejnih lutanja i od tad je drugosrbijanska scena otprilike ovakva kakvu je znamo.

    Ipak, nevezano direktno za temu, srbomrznja i samoporicanje nisu sport za svakoga. Danak koji se placa u svakom smislu je ogroman i znao je da poljulja i najjace i najmonolitnije drugosrbijanske porodice. Primera radi posle uzaludnih nastojanja da se ne zameri porodici i da nekako parira sestri Bojani Maljevic, Ana Maljevic je danas van tih krugova i bavi se ikonopisanjem.

    Свиђа ми се

  3. Добро каже г-дин Антонић: „Недавно је Борка Павићевић сахрањена уз химну „Хеј Словени“ – јер за њу, како је речено, „није било разлике између некадашње Југославије и данашње Србије, сем сужавања простора„ (Србија као „мала Југославија“)…“. Што је најгоре по Србију, као државу – та Борка је била потпуно у праву. Србија је данас у сваком смислу једна мала Југославија, а после Југославије – Србије као државе, каква је пре 1918 г. била, више никада не може и неће бити све док је у њој југославизам снажан.. У корену тог зла лежи суманута идеја југославизма, на коју су се као се сом на бућкало били ухватили водећи политичари и двор Краљевине Србије, и формирањем Југославије уништили Србију као државу. Данашњи југославизам се може заиста сврстати у три категорије које наводи г-дин Антонић, свака од њих је токсична – ја бих чак казао, поредећи је са малигним тумором: са масом метастаза безнадежна по Србију, а најгоре је што маса то није у стању да схвати. Лек: искорењивање југославизма, али то је практично немогуће све док је садашња „елита“ (а истинске елите нема) и сама прожета југославизмом.

    Свиђа ми се

  4. Ово није само чланак, ово треба бити призма кроз коју сваки Србин види свет око себе.
    Хвала професоре Антонићу!

    Свиђа ми се

  5. Коначно…Одличан текст и сјајни коментари. Али, да мало погледамо у блиску будућност. Пошто нам следи озбиљнија „евроатланска интеграција” (неки кажу окупација), до које мере ће САД и ЕУ да подрже минимум српских националних интереса, или макар идентитета, како би људе са ових простора употребили у своје сврхе? Или ће можда да се спроведе потпуна деконструкција српске нације, а као прелазни период да се уведе масовна „катарза”, и обавезно присуство државних званичника Србије на прослави „Олуеј” у Книну, и ритуално извињавње, сваке године, у Поточарима поред Сребренице. За обичан народ је јасно шта има да ради и како да се понаша.

    Свиђа ми се

  6. @Лазар Костић
    ”Пошто нам следи озбиљнија „евроатланска интеграција” (неки кажу окупација), до које мере ће САД и ЕУ да подрже минимум српских националних интереса, или макар идентитета”
    Мислим да би било корисно да сами ми, Срби, ”подржимо минимум српских националних интереса”.
    А шта раде наши ”драги пријатељи”, то треба да се гледа искуључиво из угла, како да се одбранимо од њих, а не шта ће они добро да ураде за нас.

    Свиђа ми се

  7. Овде постоји велики проблем идентитета и елите. Идентитет ствара елита. Маса по правилу нема идентитет.
    Самопорицање српског идентитета је последица одсуства елите. Српска елита је нестала оног тренутка кад је настала Југославија и од тада нема више ни српског идентитета. Српска елита је 1918. године одлучила да укине саму себе и да ствара нову политичку химеру.
    Размотримо конкретан случај српског председника Александра Вучића. Сама чињеница да је поставио хрватску лезбејку за председницу владе указује на две ствари. (Готово сам сигуран да га нико није саветовао да то уради тако да подразумевам његову одлуку у вези те ствари.) Прво, намера је била да се Вучићевим спонзорима на западу покаже како је он правоверни либерал и глобалиста. То би могло код неуких грађана да прође као политички прагматизам, као намера да се купе најопаснији политички противници. На страну што то делује веома лоше у васпитном смислу на грађане, што поништава достојанство српског политичког народа. Много је гора друга ствар а она указује на једну психопатологију вође, на негативну емоцију коју вођа има у вези свјих поданика, на једну такорећи мржњу. То је нешто као Радован Трећи али овог пута не у књижвности него у стварности. Владар који мрзи свој народ али ипак жели да буде владар тог истог народа. Велика лична амбиција, комплекс више вредности помешан са фрустрацијом претходних пораза. Како се манифестује та мржња? Тако што председник веома често мање или више безобзирно пљуне на свој народ у комуникацијама са јавношћу. Владару чија власт почива на пристанку масе никако не приличи да тако отворено омаловажава сопствени народ. Ако народ на то пристаје онда су и владар и народ предмет за психоаналитичку опсервацију. У том поступку постављења хрватске лезбејке за председницу владе постоји једна намера да се Срби понизе и да им се владар наруга. Такви поступци разарају темеље државе. Народ који има такву елиту не може да буде успешан. Владар треба да подстиче самопоуздање и самопоштовање свог народа, не да га поништава. Кад је Његош писао своја дела он није хтео да свој народ гурне у блато него је хтео да га подигне у висине.
    Какво достојанство и самопоштовање може да има народ према коме се његова елита односи на такав начин на какав се односи српска (псеудо)елита?
    Није добро кад на једног Антонића или Ковића долази сто или двеста Никола Самарџића. Много је боље обрнуто, кад на сто Антонића или Ковића долази један Никола Самарџић. То може да се толерише.

    Свиђа ми се

  8. Колико је токсин југославизма погубан – ево једне мале илустрације: На фасади Ректората БУ су истакнуте студентске пароле, писане – погодите како? Ево одговора: http://rs.n1info.com/Vesti/a528144/Sastanak-rektorke-i-studenata.html
    Будите убеђени да – ако упитате те студенте зашто је све то исписано латиницом, сматраће Вас за лудака – па, зашто не латиницом, и она је „српска“? Пиши латиницом да те „цео“ свет разуме, зар не? Е, јадници….

    Свиђа ми се

  9. @ Иван Лукић
    Како се манифестује та мржња? Тако што председник веома често мање или више безобзирно пљуне на свој народ у комуникацијама са јавношћу.
    ++++
    Лепа анализа.
    И делимична тачна, да није једног ситног детаља.
    Не пљује он безобзирно на свој народ.
    Пљује он, на нас србски народ.
    A има и разлога.
    Генетских.

    https://glassrbijeinfo.wordpress.com/aktuelno-2/sokantno-albanac-na-celu-srbije/

    Сада, када то знате верујем, да Вам је јасна патолошка мржња са којом уништава нашу отаџбину.

    Свиђа ми се

  10. Извесни „српски“ буржоаски бечко-берлински марксисти баљезгари, који су се организовали одмах после 1918. године, били су на задатку западноевропских и америчких империјалиста-тријалиста и њихових мултикорпорација. Основали су фабијанско-бундистичку и бољшевичку Комунистичку Партију Југославије. Имали су изразито непријатељски однос према држави која је никла из крви и жртава
    нашег несрећног народа. Носили су опасни вирус националног обезличења и подстицали отступања од историских корена србског народа. Кроз масонско-илуминатски марксизам умртљавали су националну свест србског народа. Било им је познато, да Карл Маркс, илуминатски плагијатор, није крио своје непријатељство и нерасположење према ослободилачкој борби србског народа. Маркс је у америчком листу „Њујорк Трибјун“ 1853. године, писао за ослободилачке напоре србског народа у Црној Гори:

    „Ту се утврдила једна чета отимичара, која пљачка по равницама и пљачку слаже по својим брдским тврђавама. Ови романтичари, али доста неподесни господари постали су већ одавно несносни Европи…“

    Имајући у виду, да су Маркс, Лењин , Черчил, Хитлер, Броз и Клинтон као представници мултикорпоративног европског и америчког реакционарног, безбожног, илуминатског, масонског, интермаријумског, фабијанско-бундистичког и бољшевичког естаблишмента захтевали уништење србског и руског народа.

    Маркс је страствено мрзео и Русе. У Руско -Турском рату стао је на страну турских империјалиста. За Маркса су православни словенски народи били олош. Он је 1848. године „захтевао од Немачке да зарати са Русијом и да је уништи…“ – “Marx called the Slavic people a “rabble and looked forward to the time when Germany, together with Hungary and Poland, would destroy Russia… He wrote on June 12, 1848 demanding ‘a war with Russia’ … in which Germany can become virile…” (Види: Allan C. Brownfeld, The racism of Karl Marx, СDL, Baton Rouge. La., USA, August 1981.стр. 7).

    Такође, имајући у виду да је Марксов „Капитал“, на који нико није обраћао пажњу у западној Европи и Америци, од свих страних језика најпре преведен на руски језик у мултинационалној царској Русији, „јединственој и недељивој“. Маркс је о томе случају писао Кугелману 12 октобра 1878. године:

    „То је иронија судбине, да су Руси, против којих сам се ја у току 25 година непрестално борио и то не само немечки, него и француски и енглески, увек били моји ‘дображелатењи’…“

    Маркс је био расиста, масон, сатаниста, идолатриста, окултиста и илуминатиста. Он је у једном писму, које је упутио своме блиском сараднику Фридриху Енгелсу писао о Ласалу, њиховом заједничком ривалу у социјалистичком покрету, дословно ово:

    “…Она јеврејска црнчина Ласал, који срећом одлази крајем ове недеље, опет је изгубио 5.000 талира у једној преварантској шпекулацији. Тај би пре бацио новац на ђубриште него што би га позајмио ‘пријатељу’, чак и када би му интерес и капитал били загарантовани. Поред тога, он поступа по начелу да он мора да живи као јеврејски барон…

    Сада ми је потпуно јасно да он, као што доказује структура његове лобање и његова гргурава коса – води порекло од црнаца који су се придружили Мојсијевом изласку из Египта (под претпоставком да се његова мајка или баба на очевој страни није парила са црнчином). Овај свој јудеизам са германизмом, са суштинском црначком субстанцом мора да произведе одговарајуће последице. Његов безобразлук је такође црначки…“ – “Marx, for axamle, wrot to Engels on Jyly 30, 1862 obout one of the leaders of socialism in Germany and his rival, Fedrinand Lasalle, whom he referred to as that “Jewish Nigger, Lasalle”. He wrote: It is now absolutely clear to me that, as bot the shape of his head and his hair texture shows – he descends from the negroes who joined ‘Moses’ flight from Egypt (unless his mother or grandmather on the paternal side hybridized with a nigger)… the pushiness of the fellow is also nigger-like…” ( Види: Nathaniel Weyl, Karl Marx; Racist, Arlington House, 1980; John Robison, Proofs of a conspiracy against all the religions and governments of Europe carried on in the secret meetings of free masons, illuminati, and reading societies…, Boston, U.S.A., 1967; Karl Marx on Religion, стр. 247, Saul R. Padover, ed. McGraw Hill).

    Међу многобројним српским и руским непријатељима у Првом св. рату истицао се и Владимир Илич Лењин, масон, сифилистичар, илуминатски, бундистички, фабијански и бољшевички баљезгар, који се у најтежим моментима руског и србског народа у Првом светском рату сврстао на страну империјалиста, наших највећих непријатеља. Њега је др Милисав Спалајковић назвао највећим криминалцем двадесетог столећа и пљунуо му у лице на једном дипломатском пријему у Петрограду (Види: Кнез Гр. Трубецкој, Рускаја дипмломатија 1914-1917 и војна на Балканах, Монреал, Канада, 1983, стр. 159).

    Какво је било Лењиново „родољубље“ говори између осталих и маџарски историчар, проф. Еуген Гонда у својој књизи коју је објавио под насловом „Версајска конференција“, где дословно каже:

    „Лењин је у тајним преговорима са америчким послаником понудио 1919. године стварање некомунистичких држава, под окриљем савезника, Балтичку област, област Архангелска, западну Белорусију, пола Украјине, Крим, Кавказ, Урал и цео Сибир у замену да савезници признају комунистички режим и да помогну обнову после рата…“ – “In secret negotiations with an American emissary to the Kremlin, Lenin offered in 1919 to accept creation of Allied-sponsered non-Communist states in the Baltic region, the area of Archangel, western Byelorussia, half of the Ukraine, Crimea the Caucasus, the Ural mountains and the whole of Siberia, in exchange, the Allies’ were to recognize the Communist regime and help its postwar reconstruction…” ( Види: Prof. Eugen Gonda, The Versailles
    Conference, New York, 1981).

    Ради историске истине, ваља рећи да је Лењин путем злочина узурпирао власт у Русији
    и да му је Плеханов упутио пророчке речи на митингу првог Кадетског корпуса у
    Петрограду 1917. године:

    „Не сумњам, друже Лењине, да ћете ви отети власт, залити Русију крвљу и натурити јој привремени план. Али ће против вас устати нова сила, ново учење. Мени још није јасно каква ће то бити сила. Само знам да ће она вас збацити а заједно с вама пропашће и социјализам…“

    Више је него очигледно да су реакционарни „руски“ као и „српски“ марксисти-интернационалисти и експерименталисти, били на задатку европских и америчких мултикорпорација и извесних буржоаских структура, којима су помогли да остваре геостратешке планове и намере у двадесетом столећу. Трајно су разбили и осакатили Србе и Русе и лишили супстанце стварајући на њихов рачун нове народе.

    Свиђа ми се

  11. „Jugoslovenstvo“ je za druge narode bilo nasilje nad njima, a za Srbe nasilje nad sobom.Jedini razlog da se jedan narod samonegira u neki drugi je odsustvo slobode.Samo „jugoslovenstvo“ je konstituisano po mehanizmu „povratka identitetu“ na isti nacin na koji se danas trazi „povratak srpskom identitetu“.Mehanizam konstituisanja je isti, povratak-obnova, a identitet poistovecen sa prosloscu-predajnoscu, pitanje je samo dokle se vratiti (do Vince i vincanice ili Velikog praska), jer kod ovog shvatanja identiteta starina i poreklo su jedini kvalitet.Stavise, jugoslovenstvo se menja srpstvom, pa se tvrdi da su „Jugosloveni“ Srbi, ali su razlicitih vera i nasilno konstruisanih identiteta.Dakle, srpstvo i jugoslovenstvo se konstituisu istim mehanizmom, povratka, na slicnom obimu (samo Slovenci nekako nisu Srbi ili su svi narodi sveta Srbi, u ludjoj verziji, koja svojom grotesknoscu najbolje raskrinkava identitet kao „povratak“).Jugoslovenstvo je trebalo da prevazidje razlike kretanjem u nazad ka „starijem“ od razlika, identitetu vezanom za jezik (zato „Jugosloven“ nije nesto zajednicko kao Sovjet, Cehoslovak, Amerikanac, Francuz, vec „etnosno“, nesto nastalo kao i svaki etnos, necim u proslosti i to dubljoj-od (srpstva, hrvatstva, pravoslavlja, katolicanstva…), a „dubina“ je izvor „autenticnosti“ i „prava“, zato ce se ono pretvoriti u identitetsko nasilje, a kraljevina Jugoslavija u novu „tamnicu naroda“), umesto da ih prevazidje kretanjem u napred ka drzavi slobodnih gradjana-pojedinaca.Strah od gradjanina, od slobodnog pojedinca, zajednicki je kraljevini Srbiji, koja ga je sakrila u jugoslovenstvo, kraljevini Jugoslaviji i socijalistickoj Jugoslaviji, pa sve do epske borbe oko recenice u ustavu danasnje Srbije, da li je ona drzava srpskog naroda i ostalih gradjana Srbije ili je drzava gradjana Srbije.Strah da bi „gradjani“ mogli, zato sto su slobodni pojedinci, da prestanu da budu Srbi (i naprave „Gradjaniju“) samo pokazuje da se srpstvo shvata kao suprotstavljeno slobodi, a identitet kao prinuda porekla i predaje.Posledica toga je sklonost autoritarcima i zanemarivanje zakona na obostranu korist, vlasti koja je iznad zakona i naroda koji izvradava zakone da bi preziveo (tacnije zivotario).E, zato o sudbini Srba odlucuju elite.“Jugoslovenstvo“ je bilo moguce jer nije bilo slobodnih gradjana, pa je SRPSKA ELITA i SRPSKA DINASTIJA, umesto ka gradjanskom demokratskom drustvu, krenula ka stvaranju identiteta „jugoslovenstva“, pretvarajuci se u novu „tamnicu naroda“.Jugonostalgija takodje pokazuje odsustvo slobodnih pojedinaca ili gradjana.U blazoj verziji, kao nostalgija za „boljim zivotom“, ono nas vraca na pitanje odnosa slobode i „dobrog zivota“ i spremnosti na odricanje od slobode zarad boljeg zivota (od slobode se odricu samo oni koji vec nisu slobodni).U patoloskoj verziji autosovinizma, jugonostalgija je samo zamena za srpstvo koje se suprotstavlja slobodi pojedinca-gradjanina, ali vidimo da to rade i srpski „identicni“, dakle isto vidjenje, tacnije nevidjenje, slobode imaju i jedni i drugi, autosovinisti kao negativne slobode-od proslosti, odnosno predajnosti, „identicni“ kao negativne slobode-od sadasnjosti, od koje se treba vratiti nekakvom identitetu koji je uvek samo proslost i predaja, zbog cega se rat i vodi oko srpske istorije, dok se sadasnjost prepusta stranackim vojskama, pa demokratija u Srbiji izgleda kako izgleda, na osnovu cega se dalje zakljucuje da je demokratija laz…I tako, iz jedne greske u drugu, a vidim po komentarima da ce toga biti i nadalje.

    Свиђа ми се

  12. @ Komentar ceka izvinjenje

    По ком критеријуму правите државу на неком простору, ако је чине само „грађани“ без икаквог другог идентитета битног за прављење државе? Зашто би се парче земље на Балкану звало „Србија“, ако је чине само грађани, зашто би граница била баш тамо где јесте, а не негде другде, на пример, источна граница Србије између Србије и Бугарске, зашто би баш била ту где јесте, ако су и са једне и са друге стране само грађани? Зашто би службени језик био српски, зашто би државни празник био 7. јануар итд? Питање слободе појединца и идентитета заједнице су две различите ствари. Проблем је у томе што се слобода појединца, тј. грађанина, користи за рушење идентитета заједнице. То је политика чији је крајњи циљ убијање заједница, тј. народа. Држава, кроз свој уставно-правни поредак, треба да обезбеди и очување идентитета заједница и слободу појединца. Шта би спречавало праву српску државу да то учини? Пођимо од једине дефиниције Срба коју имамо (ја за другу не знам), а коју је дао св. владика Николај Велимировић. „Ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, по духу хришћани.“ Дакле, шта спречава државу да угради механизме у свој уставно-правни поредак којима ће се обезбедити да то буде држава заједнице која је тако дефинисана? Већ видим грађанере како хистеrишу „а шта ћемо са осталим грађанима, који нису Срби?“. Па ништа. Шта би са њима? Они су, појединачно, равноправни са Србима. Закон је исти за све. Неће Србин добити мању казну за исто кривично дело. Неће се неко уписати на факултет или добити помоћ од државе зато што је припадник неке нације или расе (што је сада случај где су Срби дискриминисани у односу на Цигане, на пример). Законска равноправност грађана ни на који начин није у супротности са политиком идентитета. Оно што се сада дешава јесте да се мањина користи за терорисање и разарање већине, за рат против већине и већинског идентитета, а то је у складу са глобалистичком политиком убиства народа.

    Свиђа ми се

  13. Sloboda se ne moze koristiti, pogotovo ne od drugih, to samo znaci da nema slobodni.Sami odgovarate na svoja pitanja kada identitet vezujete za politiku i drzavu. Pitanje identiteta nije vise samorazumljiva predaja, vec zahteva „zastitu“ drzave, npr. u slucaju cirilice.Dakle sfera politickog nadilazi predajno i postaje sfera u kojoj se predajno mora cuvati, ali posto je politika sfera slobode, a slobode pograzumeva slobodu sada od proslog, predajnost se mora povezati sa slobodom.Ja i pisem da problem slobode i identiteta identican i da neshvatanje toga jeste izvor problema.Zasto bi se na teritoriji Srbije govorio srpsko-hrvatski (mene je zakacilo urlanje profesora da nije srpski, vec srpsko-hrvatski i da nije srpsko-hrvatski, vec srpski) i pisala latinica, zasto bi na teritoriji Srbije bila Jugoslavija, na bukvalno teritoriji Rusije SSSR, zasto bi u Srbiji praznik bio rodjendan Hrvata?Poreklo je bilo dominantna dimenzija identiteta do neke tacke u istoriji, ali nestanak staleskog drustva,francuska revolucija, stvaranje nacija poput Americke, mesanje „identiteta“, je izrodilo ideju identiteta kao slobode pojedinca.Suverenitet se sa suverena-kralja, spustio na pojedinca.Hegel kaze da je identitet uvek identitet identiteta i razlike, to je npr. bilo jasno Srbima u AU koji su svoj identitet mogli da ostvare samo kroz politicko-pravni poredak AU, dakle uz-druge ili sa-drugima.Ja Hegelovo shvatanje identiteta tumacim kao identitet predaje-proslosti i sadasnjosti kao apsolutne slobode koja je izvor politike (ne mozete biti konzervativac, ako nema druge opcije), pa i od proslosti (kako bi drugacije bili moguci takvi diskontinuiteti u srpskoj istoriji kao sto su jugoslovenstvo i socijalizam i zasto bi se sada govorilo o „povratku“.Ti diskontinuiteti jasno pokazuju da predaja nije vise imala onu snagu kao ranije, a da novu nije dobijala iz politike, jer politika nije ponudila pravnu drzavu slobodnih gradjana, vec novi jugosloveski identitet i to bas srpska elita i srpska dinastija), ali taj identitet sada tezisnu stranu ima u politici i pravu, a ne na predaji.Biti identican, a razlicit, moze biti samo pojedinac, svi smo isti kao slobodni, a razliciti kao slobodni pojedinci, neki su identicni kao Srbi, neki medju Srbima su identicni kao pravoslavci, neki su bili identicni i kao katolici ili muslimani, neki su levicari-ateisti…Dakle sloboda pojedinca je nadrasla identitet kao predaju-i-poreklo.To se vidi u masovnom odlasku iz Srbije onih „bioloski“ najpotrebnijih u potrazi za individualnim ostvarenjem, u nemoci da se uspostavi pravna drzava u kojoj ce vlast biti podredjena ustavu i time gradjanima, kao ustavotvorcima, pa ce KiM biti branjeno, ne zbog srpskog identiteta, vec zbog prava koje ima SVAKA drzava, dakle opet idetitet identiteta i razlike, da joj se granice ne menjaju nasilno i ustava kojim Srbija garantuje slobodu svakog gradjanina kao pojedinca, ne Srbina, ne pravoslavca, vec pojedinca, unutar drzave i spram spoljnje pretnje.Drzava koja prihvata nasilje nad sobom od strane drugih drzava, mora i sama da cini nasilje nad svojim narodom gazeci njegovo ustavotvorno pravo da vlast bude iz naroda, od naroda i za narod, dakle da bude podredjena zakonu i tako gradjanima.
    P.S.
    Jedan od problema je sto se ovde prve generacije titoistickih dokolicara, cesto pripadnika kaste univerzitetskih profesora, svi povezani roditeljskim vezama, dakle socijalisticka malogradjanstina, koja je „videla Zapada“ i imitira Zapad, predstavlja kao „gradjanska opcija“, kao da je moguca opcija koja nije gradjanska, a onda se to jos prihvata od strane „identicnih“.Gradjansko nije politicka opcija, vec savremena forme slobode kao identiteta identiteta i razlike.A, ovo nisu gradjanisti, vec malogradjanstina, Englezi bi rekli wannabes.

    Свиђа ми се

  14. @Komentar ceka izvinjenje

    „jer politika nije ponudila pravnu drzavu slobodnih gradjana, vec novi jugosloveski identitet“

    Ово не разумем. Какве везе има изградња југословенског идентитета са „слободним грађанима“? Ко је био „неслободан грађанин“ у Југославији, а поготову, „неслободан“, због политике било ког идентитета? И шта, уопште, значи „слободан грађанин“? О којој слободи је реч? Како се она добија и у чему се састоји.

    Друго.

    „pa ce KiM biti branjeno, ne zbog srpskog identiteta, vec zbog prava koje ima SVAKA drzava“

    Не, одбрана КиМ, као и одбрана било чега другог или напад због било чега другог, не зависе од права, већ од интереса и односа снага, осим ако се не говори о праву које потиче од самог закона живота, оном истом праву које важи у савани. Једна од основних заблуда тзв. патриотске Србије је да одбрана Косова треба да проистекне из права, а не из силе и све то, упркос чињеници, да КиМ нису ни окупирани захваљујући праву, него захваљујући сили.

    „Drzava koja prihvata nasilje nad sobom od strane drugih drzava, mora i sama da cini nasilje nad svojim narodom gazeci njegovo ustavotvorno pravo da vlast bude iz naroda, od naroda i za narod, dakle da bude podredjena zakonu i tako gradjanima.“

    Овде, опет, наводите гомилу појмова, који, у принципу, не значе ништа практично. Шта значи да власт буде „из народа“? Једна од лепих лажи наше историске епохе је прича о власти која је подређена грађанима. Ни једна власт, по дефиницији, није подређена никоме, осим вишој инстанци власти, а поготову не може бити подређена нечему што се, као реална политичка количина, не може ни дефинисати. Ви само можете имати систем у којем постојати поступак за смену људи који су на васти, али док су на власти, они нису подређени него надређени. Но, чак и у таквом систему, тзв. демократије, у којем постоји процедура за ненасилну смену људи који су на власти, њих, ненасилно и по тој процедури, могу заменити само људи из владајућег сталежа. Принцип да „свако може да бира и буде биран“ је идеал који нема везе са праксом. У пракси, само мали проценат популације има реалну шансу да буде у позицији друштвене моћи, тј. власти, они из владајућег сталежа. Свако друштво је сталешко и у сваком друштву, владајући сталеж може бити уклоњен само нелегалним методама, а само уклањање владајућег сталежа може довести до суштинске промене система.

    Свиђа ми се

  15. Данас, 24 септембра, навршава се 19 година од када је Слободан Милошевић – један од гробара Југославије – изгубио изборе за председника СРЈ од Војислава Коштунице.
    Петог октобра 2000, пао је човек који је Србе посвађао са целим светом, гурнуо их у рат и трасирао пут за колонију Србију.
    Којом данас владају његови шегрти.

    Свиђа ми се

  16. Као што храбра браћа Руси и Белоруси поносно чувају заоставштину СССР, ни ми НИКАД нећемо заборавити славну Црвену армију, Народноослободилачку борбу и партизанске хероје у непоколебљивој, крвавој и слободарској борби против нацистичких зликоваца, издајника и квислинга, нити ћемо заборавити Југославију и њене уништитеље!

    Свиђа ми се

  17. @ВЧ
    Citajuci Vas „odgovor“, imam utisak da nisam nista ni pisao.Da mi se ne obracate, ne bih se prepoznao u Vasem tekstu.Prepoznao bih samo ona opsta mesta o demokratiji kao lazi, sto vec objasnih odakle potice, o tome da nema nikakvog prava, samo nasilje, i to potice od predugog zivota u drzavi u kojoj je vlast iznad prava, iako smo svedoci da okupator upravo pokusava da legalizuje svoje nasilje, da vlast krsi ustav, a Ustavni sud ga ne brani, pa pravo nista ne znaci (vidite kako Zapad insistira na sporazumima, od betonskih kucica na „administrativnim prelazima“ do uzajamnog priznanja.Dobre su bombe, ali je papir jos bolji).Kada je politika stvar elite, onda je lako menjati identitet (primer CG, a i sami pisete da Srbi nisu hteli „jugoslovenstvo“).Jednostavno govorimo jedan mimo drugog, diskursi nam se ne doticu ni u jednoj tacki, zato Vam „moji pojmovi“ nisu „prakticni“.Mislim da smo dovoljno pisali sebi samima, da pocinjemo da se ponavljamo, jedino sto se nece ponoviti je „povratak srpskom identitetu“, jer identitet, istorijski, vise nema takav smisao.

    Свиђа ми се

  18. @ Deda Djole

    Данас, 24 септембра, навршава се 19 година од када је Слободан Милошевић – један од гробара Југославије ………………
    ++++
    Не можете дедице да прежалите Југославију !
    А бившег председника описујете као ваше nazočne комшинице Наташа Кандић и Соња Бисерко.
    Не браним га, зато што знам за планове ( и оних ) чија је политика увек била 100 мртвих срба за једног швабу, упознајте се и ви http://www.novinar.de/2008/03/15/vili-vimer-pismo-kancelaru-gerhardu-srederu.html па ће вам бити јасно, као и са коментаром г-дина Александра Павића http://www.novinar.de/2008/03/13/zasto-pro-evropske-stranke-u-srbiji-precutkuju-pismo-vilija-vimera-gerhardu-srederu.html

    Ко год, да је у том историјском тренутку био код нас на власти шљам који је противно свим међународним законима убијао наш ( на жалост ) и ваш народ, они од своје већ давно зацртане политике не би одустали.
    Само су тражили повод-разлог да то објасне својим грађанима и ткз. „ међународној јавности „ а онда су довели своје слуге-продане српске беднике и успоставили код нас њихову говнарску „ демократију „.
    Па када већ имате намеру да тумачите историју што нас мало не просветлите и не обавестите нас о оном шљаму који је за крваве паре од наших убица почео 2000-те године припреме у Бечу под руководством САД инструктора Роберта Хелмија.
    Па чујте ( или сте знали ) његовог љубимца

    ……………Један од његових првих и највреднијих „студената“, назочни Срђа Поповић, се такође са носталгијом сећа своје прве лекције, коју је научио напамет: „Уклањање ауторитета владаоца је најважнији елемент током „ненасилне“ борбе“. Наравно, „ненасилном“ Срђи Поповићу, не да није сметало НАТО бомбардовање и комадање „његове“ отаџбине Србије, већ је шта више углас, заједно са још једним другим назочником тог доба, Зораном Ђинђићем, јавно позивао Америку и НАТО земље да бомбардују Србију и убијају њихов властити народ- „све док се тај народ не дозове памети“…

    https://facebookreporter.org/2016/10/05/pukovnik-helvi-kako-smo-srbima-podmetnuli-otpor/

    А како сте онда лепо уживали у Југославији сетих се ових дана када враћамо дуг којим је највећи усташки син задужио наше грађане.

    https://srbin.info/ekonomija/titovi-dugovi-stigli-na-naplatu-jutros-smo-dali-11-miliona-evra-a-sledeca-rata/

    И тек ћемо да враћамо.
    Из логора, где не постоји ни једна једина делатност, област људског живота коју „ извођачи радова „ нису испоганили и уништили.
    Па, кад већ имате времена прочитајте још једном овај документ, радни наслов:
    „Чека вас национално понижење и растурање државе…“

    https://facebookreporter.org/2012/01/22/пророчански-говор-слободана-милошев/

    И кажите ми, да ли је у нечему погрешио ?
    Можда ће вам онда нешто бити јасно.
    А било би лепо да можете да видити стање на рачуну свих оних „ извођача радова „ на пројекту потпуног уништавања Србије од 5 октобра 2000-те до данас.

    Свиђа ми се

  19. Обзиром да сам претходно написао да је Слободан Милошевић један од гробара Југославије, додајем чланак Мише Бркића који илуструје како је Слободан манипулисао масе (А сад, сви на своје радне задатке !) и како је уз помоћ подобних сахранио српску индустрију :

    https://www.danas.rs/dijalog/reakcije/grobar-21-maja-je-slobodan-milosevic/

    Свиђа ми се

  20. Антинацизам, прегнуће и херојство ту су на делу. Са нама. Неуништиво, упркос томе што бисмо, понекад или често, желели да их потиснемо да бисмо остали уплашени, снебивљиви и отцепљени од властитог смисла Историје, јер тако је лакше животарити у аутоколонијалном пропадању и антислободарском изумирању. Ипак, ако се не предамо утрнућу, (само)забораву Подвига и оних часнобивајућих, достојних (при)сећања, дозволићемо да се са петокраком, српом и чекићем, уз црвене барјаке завијоре црвено-плаво-беле заставе и слике наших неустрашивих партизана. Једноставно, све мање ћемо бити у очајању, депресији и антиисторијском ћошку, ћорсокаку и робовању, плашећи се велеиздајничких компрадора Горбачова, Јељцина и Вучића. Не чекајмо Годоа. Изађимо смело у свет са нашом словенском антифашистичком браћом. Пођимо и ми срчано, родољубиво и страсно путем Подвига, наде и достојанства, а не кукавичке, чекајуће и кољачке колаборације са окупатором. Допустимо да из нас протеку енергично снажни, верујући, смртни, а тако бесмртни, усклици: Нема предаје! До Победе! Смрт фашизму – слобода народу!

    Свиђа ми се

  21. @Грешан

    “@ Иван Лукић
    Како се манифестује та мржња? Тако што председник веома често мање или
    више безобзирно пљуне на свој народ у комуникацијама са јавношћу.
    ++++
    Лепа анализа.
    И делимична тачна, да није једног ситног детаља.
    Не пљује он безобзирно на свој народ.
    Пљује он, на нас србски народ.
    A има и разлога.
    Генетских.“

    Генетика је право чудо над чудима!
    Има изузетака, али су они врло, врло ретки.
    Ето, да није генетике, не би епископ Јован /Невен – световно име/
    Ћулибрк свесно смањиво број жртава пострадалих Православних
    Срба у Јасеновцу, у НДХ за време Другог светског рата!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  22. @ Драган Славнић

    Зна он шта ради, и шта му је задатак.
    Док је свој међу својима.
    А с ким и зашто то ради ? па ево и одговора његовог колеге:

    „Nerasvijetljena povijesna istina i opterećenost prošlošću, otežavaju nam zajedništvo i suradnju u novim povijesnim okolnostima, te danas postaju opasnost i za hrvatski i za srpski narod „

    Речено на

    Dan obnove čišćenja pamćenja i spomena mučenika ovdje u Jasenovcu”, rekao je nadbiskup Hranić u homiliji na euharistijskom slavlju u župnoj crkvi u Jasenovcu

    На дан када

    S dubokom vjerničkom zahvalnošću spominjemo se danas brojnih naših mučenika i svjedoka vjere, koji su na čelu s bl. Alojzijem Stepincem u onim tužnim vremenima stajali uspravno, te do kraja opredijeljeni za Boga i čovjeka poštenom savješću podnijeli progone, zatvaranje i mučenje te tako postali naš ponos i naša slava», zaključio je biskup Škvorčević.

    Да би му на крају захвалио,

    Posebnu zahvalnost izrekao je episkopu Jovanu što u dimenzijama zajedničke vjere u Isusa Krista nastoji njegovati svijest da smo u Isusu Kristu jedni drugima braća, osobito pred jasenovačkim ranama.

    https://ika.hkm.hr/novosti/pokornicko-molitveno-slavlje-u-jasenovcu/

    Ја му желим свако добро од Господа.

    И његовој obitelji.

    http://borbazaveru.info/content/view/11401/1/

    Свиђа ми се

  23. @ Драган Славнић
    На истом јеретичком извору и Deda Djole налази инспирацију за своја писанија на СС

    „ No, nastavio je nadbiskup Hranić, od ustaških zločina u Jasenovcu ni po čemu se bitno ne razlikuje poratni zločini nastavljeni u Jasenovcu i u kaznionici Stara Gradiška ovdje na području Požeške biskupije, te zločin započet na Blajburškom polju o čijem razmjeru svjedoče i stotine masovnih jama i grobišta te tisuće pojedinačnih grobova žrtava na Križnom putu. „

    https://ika.hkm.hr/novosti/pokornicko-molitveno-slavlje-u-jasenovcu/

    Свиђа ми се

  24. @Грешан

    Све речено!
    Хвала!
    Бог те благословио!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  25. Токсични Југославизам ?

    Не бих се сложио. За мене је Слободан Милошевић много токсичнији. Позивам читаоце да прочитају чланак Радоја Ристовића, радника српско-југословенског гиганта “21 МАЈ” из Раковице, који илуструје
    привреду Србије у Југославији, тадашњи положај радника и “токсичну појаву вожда” :

    https://www.danas.rs/pismo/o-radnicima-rakovice-na-milosevicevim-mitinzima/

    Недавно су све машине и опрема “21 МАЈА” продате отпаду као старо гвожђе, за 400 000 Е.

    Свиђа ми се

  26. Токсично југословенство је горе од куге.
    Да ли знате да индијски граничари имају нарђење да пуцају на Бангладешане (муслимане) који покушају да илегално пређу границу. Индијски граничари су убили стотине Бангладешана који су то покушали да ураде. Индуси знају да ако приме велики број муслимана из Бангладеша да ће се они намножити и да ће бити великих проблема са њима, као што их имају и са Пакистанцима (муслиманима).
    Погледајте шта су Срби учинили од свог Косова? Подстицали су да се Шиптари намноже тамо и да створе своју државу. И сад се чуде откуд проблеми. Главни разлог зашто су изгубили Косово је токсично југословенство. Дај да се свима направе државе, да свима буде добро на сопствену штету. И та куга од токсичног југословенства још није сузбијена.

    Свиђа ми се

  27. @Deda Đole Pa i Milošević je jugosloven.

    Свиђа ми се

  28. @Иван Лукић
    “Токсично југословенство је горе од куге.“
    Југословенство је угушило србство, а то
    и јесте био циљ нациста и комуниста!
    Језути, масони… сатанисти су идејни творци, организатори и финансијери
    нацизма, комунизма, глобализма… НСП!
    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  29. Слободан Милошевић се никад није изјашњавао као Југословен, већ као Србин!

    Ево и једног документа из 1961. године који то потврђује:

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s