Бојан Митић: Црква као светионик слободе

Српска православна црква је посебно на удару због Косова и Метохије и непоколебивог става да се Заветна српска земља не сме предати, ни делити

Фото: srpskibre.com

О односу Хришћанства и слободе, и оној слободи коју је Хришћанство открило људима, написани су досад безбројни радови и књижевна дела, и изречене небројене беседе. Свето Писмо Новог Завета стално говори о слободи, па нам тако и Свети апостол Павле поручује: „Не будите робови људима“ (1. Кор. 7, 23), а ипак, главно је у речима Христовим: „Сваки који чини грех, роб је греху“ (Јн. 8, 34). Јасно је да се овде ради о спољашњој и унутрашњој слободи. Хришћанство се суштински залаже за спољашњу слободу човека – личну слободу од сваког угњетавања и експлоатације. Али притом, Хришћанство открива да је истинска слобода заправо у томе „да се буде у хармонији са Богом (Творцем, Који је човека и створио слободним – прим. аут.); то је ослобођење душе од свега њој туђег – од страсти као болесних наслага душе, од многобројних психичких комплекса, који као грчеви тела колебају и притискају ум“, како је то исказао архимандрит Рафаил Карелин, један од најзначајнијих црквених писаца данашњице. Свети владика Николај Велимировић је у свом чувеном делу Царев завет записао да је истински слободан само онај човек који је слободан од „брига и похота земаљских; од призрака светске славе и пролазног блеска; од света, од људи, од демона; слободан и од самога себе, од нижег, недуховног бића свога“. „Без те унутарње слободе“, наглашава Свети владика Николај, „без слободе духа и срца, човек је увек роб па ма какве биле спољне околности његовог живота. Она чини спољашње ропство негорким, а спољашњу слободу слатком.“ Спаситељ је Својим рођењем, животом, страдањем, смрћу и васкрсењем покидао окове греха, смрти и ђавола, којима је човечанство било оковано. Због тога нас Апостол громогласно позива: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5, 1). Стога и Црква непрестано усмерава човека да своју слободу остварује у пракси – обожењем, кроз светотајинску заједницу са Богом.

Брине ли Црква и о националној слободи, као што брине о личној (личносној) слободи сваког човека?

Недвосмислени одговор на ово питање даје историја српског, као и осталих православних народа, али за тренутак ћемо се усредсредити на српско историјско искуство. Пре свега, Православље је пресудно утицало на формирање српског националног идентитета и све до новијег времена прожимало је и надахњивало наш народни и друштвени живот. У складу са усвојеним византијским начелом, у Немањићкој Србији, али и након Немањића, тежило се свештеној симфонији (сагласју) Цркве и државе, ради постизања заједничког циља – обожења и спасења људи. У периоду робовања под Турцима, Црква је била једини чувар српског народног бића и она тачка ослонца на којој је народ градио своје снове о слободи и обновљеној националној држави. Неретко су се свештеници, монаси, па и епископи налазили на челу устаначких подухвата против османске тираније. Додуше, српски народ и његова Црква били су у тешком положају и у земљама под аустријском и млетачком влашћу. Тамо је папска курија настојала да угуши Православље и Србе приведе к себи, али је истрајном и повремено крвавом борбом, већи део српског народа западно од Дрине и северно од Саве и Дунава успео да очува своју веру и национални идентитет.

По ослобођењу од исламског ига, још једном се успостављају складни односи Православне Цркве и обновљене српске државе. Православље у Србији поново је државна и Уставом заштићена вера, али му се такав статус одузима 1918. године, при стварању прве Југославије. Затим се, за време намесништва кнеза Павла Карађорђевића, прокламована равноправност верских заједница претвара у подршку настојањима Римокатоличке цркве да постане доминантна и привилегована црква у Краљевини Југославији. То је постало могуће захваљујући Конкордату који је влада Милана Стојадиновића потписала са Ватиканом 1935. године. Растрзан страначким сукобима и нејединством своје елите, српски народ је беспомоћно стајао пред издајом која је ударала у саме темеље српске духовности, државности и идентитета. У том тренутку је патријарх Варнава (Росић), са епископима Српске православне цркве, високо уздигао заставу Светосавља и српске националне слободе. Само захваљујући борби коју су српски архијереји повели и усмеравали, а у којој је патријарх Варнава положио свој живот, српски народ се ишчупао из стиска „Црне интернационале“, која је своју наду у успех базирала на хрватском сепаратизму и кооперативности српских политичких профитера и калкуланата.

Надежда Петровић, Грачаница (1913)

Српска црква је имала да издржи и борбу са комунистичком хидром, чијој се идеологији супротставила одмах по стварању заједничке државе Јужних Словена. Атеизам који је у сржи комунистичке идеологије, свуда се у комунистичкој пракси показао као борбени антитеизам. Патријарх Варнава, који је био сведок страдања руског народа и Цркве након Бољшевичке револуције, ватрено се залагао за сузбијање пропаганде Комунистичке партије Југославије. Ова се од свог Вуковарског конгреса 1920. године залагала не само за растакање новоуспостављене југословенске краљевине, већ и за потпуно разбијање српског националног корпуса. С тим у вези, најрадикалније одлуке донео је Четврти конгрес КПЈ у Дрездену, октобра 1928. године. Препознајући у Српској православној цркви најснажнијег опонента, комунисти су настојали да искористе тешке околности немачке окупације и грађанског рата (1941–1945) да се са њом брутално обрачунају. Убијено је више од 480 свештеника и монаха. Само у Црној Гори, комунисти су од 200 свештеника СПЦ убили њих 182. Још више је оних који су, Христа ради, поднели понижавања, мучења, тамнице. У сатирању свега што је српско и православно, црвени терор су надмашиле једино усташе у геноцидној „Независној држави Хрватској“. После рата, комунистичка власт је на све могуће начине настојала да онемогући обнову црквеног живота, али је Црква – коју ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16, 18) – опстала и омогућила српском народу да поврати затомљену националну свест и Светосавско-светолазаревски завет који је у ту свест давно уграђен.

Као што је била у прошлости, Православна Црква је и у данашњим условима привидних слобода, заснованих на нихилистичкој идеологији либерализма, најснажнији светионик истинске слободе. Из тог разлога, либерално-капиталистички режими, једнако као и својевремено комунистички, само перфиднијим средствима, настоје да потпуно онемогуће или максимално ограниче утицај Цркве на државну политику и народни живот. Тренутно најречитији примери за то су притисци којима је Црква изложена у Украјини и Црној Гори. Тамошње власти, под утицајем евроатлантских структура моћи, покушавају да оснаже расколничке и парацрквене организације, које заузврат подржавају и промовишу режимске политичко-идеолошке пројекте. Међутим, Црква Христова је непобедива тврђава о коју ће се сломити све богоборне и антицрквене силе. У то су се челници поменутих режима могли и недавно уверити, захваљујући Световладимирској литији у Кијеву, у којој је учествовало око 300.000 верника Украјинске православне цркве (под омофором митрополита Онуфрија) и Тројичинданском црквено-народном сабору у Подгорици, који је био један од најмасовнијих скупова у историји Црне Горе.

Српска православна црква је посебно на удару због Косова и Метохије и непоколебивог става да се Заветна српска земља не сме предати, ни делити. Медијска кампања која се у фазама води против Цркве, недавно је добила свој наставак покушајем да се народу потури бесрамна измишљотина о наводном залагању блаженопочившег патријарха Павла за поделу Косова. Одакле ветар дува, свима би коначно требало да буде јасно након изјаве америчког генерала Френклина Бен Хоџиса, који је Православну Цркву означио као кључну сметњу остварењу атлантистичких планова на Балкану. Читава ситуација умногоме подсећа на ону из 1937. године, када је Црква, као вековни заштитник српског идентитета и самог српског опстанка, преузела одговорност и ујединила народ у одбрани његових животних интереса.

Нажалост, није мало оних који Цркву посматрају као људску установу, који је доживљавају само као једну од националних институција. Такви, по правилу, често потенцирају на унутрашњим проблемима Цркве. Неки то чине непромишљено, мада не и злонамерно, убеђујући себе и друге да је Црква у данашње време немоћна да се избори са спољним и унутрашњим искушењима. Други, пак, показују лажну бригу, срачунату с циљем да се Црква представи као нешто труло, искварено и недостојно поверења. Православни хришћани, суочени с таквим људима и њиховом наводном бригом за Цркву, треба да се присете предивне поуке чувеног светогорског духовника, архимандрита Георгија Капсанаса: „Свет можда има дивне институције, дивне организације, дивне установе и друге дивне ствари. Међутим, наша Православна Црква је непоновљиво, јединствено место заједнице Бога са човеком, место обожења човека. Само унутар Цркве човек може да постане бог, и нигде другде. … Могуће је да ми, немоћни и грешни људи, повремено створимо кризе и тешкоће у Цркви. Могуће је да се догоде и саблазни у крилу Цркве. Ово бива стога што смо у Цркви у усхођењу ка обожењу и сасвим је природно да постоје људске слабости. Постајемо, али још нисмо богови. Чак и када се нешто тако (саблазни – прим. аут.) догађа, никада не треба да побегнемо из Цркве, јер у Цркви имамо јединствену могућност да се сјединимо са Богом.“ Целисходно је, на крају, подсетити и на речи Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, који је указао на непролазну и небројено пута потврђену истину: „Потешкоће у Цркви могу бити унутрашње и споља наметнуте, али увијек су посљедица људске гордости, гријеха и жеље за утицајем свуда, па ако је могуће и у Цркви. Православна Црква је ушла у трећи миленијум свога постојања и из историјског искуства знамо да је неуништива, вјечна и да ће до краја свијета и вијека вршити своју духовну мисију на земљи.“

Аутор је дипломирани историчар из Ниша. Сарадник је Центра за истраживање православног монархизма и аутор награђене монографије „Српска црква у југословенској краљевини: патријарх Варнава и његово доба“

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. + за чланак
    Изгледа да нам следе посебно страдална времена, јер већи део народа – иако формално православан – сасвим је несвестан постојања могућности спасења, па му и не тежи. Могу да само издалека замислим колико је блиједо лице светога Саве и свих светих на србском тлу просијавших, који се моле за наше спасење, приставши на све ради вечног спасења душе.
    Молимо се да проповед, она права, дубока, душе-прожимајућа и она која покреће на покајање, добије свој замах кроз уста наших архијереја и свештеника.

    Свиђа ми се

  2. Ја не знам у ком ви дизниленду живите, никад у историји црква није била више одлепљена од судбине народа. Ова пљачка, пропадање, изумирање, егзодус, малтретирање Србије од стране странаца и домаћих намештеника поред њих пролази неприметно. И онда се као „велика храброст“ продаје народу да се, ето, црква оштро противи признању и подели Косова. „Оштра саопштења“ су изгледа постала врхунац храбрости овог народа.

    Свиђа ми се

  3. У праву си, становниче Новог Београда, ништа што си рекао не може се порећи. Са сетом се сећам успомене на неке патријархе из прошлих времена. Млакост је завладала и вернима, од епископа до „најмањих“ обичних људи. На неверујуће не можемо да рачунамо, мада ће и кроз њих проговорити „традиција“ и национални инат.
    Али, и поред реченог верујем да ово није на пропаст, чак ни ако дођу већа страдања. Има из Цркве и добрих гласова, који нас подсећају где смо, куда треба да идемо и шта треба да радимо.
    Концентришимо се на те тихе гласове. Нека свако уради максимално колико може са своје стране, па ће се, дај Боже, и они са високим духовним чиновима сетити зашто су ту где јесу. Црква је најјача кад делује најслабија.
    А да кажемо и ово – црква нису само саопштења патријарха, Синода и појединих епископа. Ова издајничка власт итекако осећа у народу (зачудо све веће и јасније!) противљење токовима којима гура овај народ. То је такође Црква, па макар да нема ниједног чина у њој. То је Царско свештенство. Страх се види у свим лајавцима, почевши од највећег АВ-АВа. Јер, да није тог страха, не би они чинили све ове лудости, које откривају немоћ.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s