Марко Пејковић: Вучић наставља да глорификује српске непријатеље

Уместо да му највећи средњовековни ратник са ових простора буде Свети кнез Лазар или Милош Обилић, Вучић каже да је то Сибињанин Јанко (Јањош Хуњади)

„Једног мађарског великаша, влашког порекла, који је у Румунији рођен, а подигнут у Србији, данас сви доживљавају као свог – рекао је Вучић, и назвао Сибињанин Јанка највећим средњовековним ратником са ових простора.“

Након што је похвалио султана Мурата као великана и хероја (док Завет Светог кнеза Лазара унижава и гази као лудачку идеју), Вучић је отишао корак даље. Уместо да му највећи средњовековни ратник са ових простора буде управо Свети кнез Лазар или Милош Обилић, Вучић каже да је то Сибињанин Јанко (Јањош Хуњади).

Хуњади је имао српско порекло, али је био екстремни Мађар по уверењу и римокатолик по вери. Осим тога, Хуњади је био ништа мањи (ако не и већи) непријатељ Српској деспотовини и деспоту Ђурђу Бранковићу од Турака. Баш зато што су Хуњадијеве трупе супротно жељи деспота и Срба преко наше територије нападали Турке, Турци су сваки пут када би се светили Мађарима решили и да нас сурово казне зато што нисмо спречили мађарске прелазе преко наше територије (због мађарског ветропирства нам се и десио први пад Деспотовине 1439).

Осим тога, није тачно да је Хуњадију било жао српских патњи под Турцима и да је зато желео да нас „ослободи“ како то лаже мађарски председник, већ је управо Хуњади пљачкао и убијао Србе, зулум нам правио исто као и Турци (док је прелазио преко Србије у напад на Турке). Једном је деспот успео да приликом тих злочина према српском народу ухапси Хуњадија (сакривеног у кокошињцу неког ојађеног села у Шумадији), ухвати га за уво и баци као заточеника у букагије, све док Мађари нису послали масан откуп за овог њиховог „хероја“.

Постојао је и лични сукоб деспота Ђурђа са Хуњадијем и његовим кохортама. Наиме, Вучић данас слави Хуњадија и његову „одбрану“ Београда од Турака 1456, а Хуњадијев помоћник у „одбрани“ је био његов шурак Михаљ Силађи који је деспоту одсекао прсте на десној руци и неко време га држао као таоца, притом понижавао. И то непосредно пред саму „одбрану“ Београда. Премда, Београд је тада био део Мађарске, Срби као народ тад са „одбраном“ Београда нису имали ништа, Срби су тада бранили Смедерево од турске опсаде и ту су победили. Уместо да Вучић диже споменик деспоту Ђурђу и обележава ту српску победу у Смедереву, он обележава туђе победе и туђе успехе.

Дакле, Вучић глорификује личности које су били српски непријатељи, догађаје који немају везе са Српством (већ мађаронством), зида споменике у туђу славу, док српске хероје баца у блато и догађаје из наше историје или прећуткује или тумачи у једној постмодернистичкој наказној матрици како би се додворио свим странама света по сваку цену, а на трагу брозовског „несврставања“ да се буде вољен подједнако од свих, по сваку цену.

Јад, беда и мизерија! Вучићу, седи доле, један из историје, националне културе и елементарног достојанства!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Марка Пејковића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

7 replies

  1. Њему (Вучићу) свакако нико никад неће подићи споменик. Није дистојан ни код Срба, ни код пријатеља.

    Свиђа ми се

  2. какви црни мађарони, тада ..мађарска“ није ни постојала!!!!!
    деспот ђурађ бранковић је био највећи србски државник, али и рафинирани богослов.

    Свиђа ми се

  3. Деспот Ђурађ је довео у Србију највеће богослове тадашњег православног света, ради превода Лествице, па је тако настала Браничевска Лествица – величанствени споменик црквене књижевности код Срба!!!

    Свиђа ми се

  4. @Јанко бунца: “…какви црни мађарони, тада ..мађарска“ није ни постојала!!!!!“ Јадна незналицо! Не знаш чак ни да је деспот Ђурађ Бранковић био вазал краља Угарске (Мађарске)? Неће бити да фантазираш да је био самосталан? Мењао је вазалства к`о чарапе (час Угарско- час Отоманско), што није било ништа необично за оно време у историји, али је шашаво негирати то – као и чињеницу да је Србија баш у оквиру вазалства српских деспота, од краљева Угарске добила Београд, Мачву и део Баната. Утуви то, јадни Јанко.

    Свиђа ми се

  5. Мађарска се формира тек средином 19. века, а Угри нису никакви ,,мађари“ јер у време деспота Ђурђа Бранковића није постојала никаква ,,Мађарска“ и никакви ,,мађарони“. То су основне ствари.

    Свиђа ми се

  6. И најлепше молим администратора да не дозволи варварско понашање и вређање коментатора од стране господе која је очигледно одрасла у време шумске етике друга Тита и хрвокомуниста. Молићу лепо, ја сам Србин из Угарске и не заслужујем епитете као ,,јадни“ , ,,бунца“, ,,фантазира“ од стране оних који ич не познају историју нашег напаћеног народа у Угарској, а о угарском језику су можда чули од каквог Брозовог кумровачког инструктора… Мађари нису Угри, и никаква Мађарска у време нашег славног деспота није постојала.

    Свиђа ми се

  7. Савремени Маџари су мешавина народа, с незнатном туранском примесом досељеном у Европу 860-70. године. Процењује се, да је у Панонску низију стигло око 20-25.000 Туранаца, који тек у 13. веку постају нешто бројнији, али то стање је остало непромењено све до 16. века пред окупацију Угарске од стране Турака. Јелински (грчки), латински и маџарски писци приказују ове Туранце као дивље разбојнике и пљачкаше суседних земљорадничких народа. Маркали пише, да су крајем деветог века опљачкали Верону и Венецију, а почетком десетог упали су у Баварску где су први пут поражени, они који кољу децу пред очима родитеља и не праштају ни оцу ни мајци (С.М.Филиповић, Маџари нису Угри).

    Румунски академик Илие Барбулеску је тврдио да Срби преовлађују у Угро-Влашкој и Молдавији од 14. века, а да су већину имали и раније, када се влашко-молдавско племство сродило са Србима, наводећи примере разних угровлашко-молдавских војвода који су удавали своје кћери за синове србске властеле. Иначе, Срби (Словени) бејаху и староседеоци читаве Угарске, у којој је православље старије од римокатоличанства (донесено је пре досељења Маџара, према Пичу Јозефу Ладиславу („Ueber die Abstammung der Rumänen“ и „Der nationale Kampf gegen das ungarische Staatsrecht“), и где је православље у прва времена код Маџара било веома јако (А. Стојячковићъ, Черте живота народа србског у унгарским областима, Беч, 1849). Опет према Пичу Ладиславу, „мада је цела православна паства у Угарској, и она србске и бугарске народности у јужној и она руске у северној, зависила непосредно од цариградског патријарха, ипак се само словенски служио у цркви… Словенски је црквени језик и Румуна као и православних Маџара“ (Ueber die Abstammung der Rumänen, стр. 224-5). „Тако, на примјер – вели Шафарик – у језику маџарском и влашком имаде преко мјере много словенских ријечи, које су Маџари и Власи присвојили“ (Slovanské starožitnosti, I том, стр. 33). И по писцу „Повести о убијању Батија“ из XV века, и Угри су некада били православни па су их Римљани придобили „да њихову јерес следују“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s