Иан Фишбек: Извршење наређења, командна одговорност и структура закона рата

Фишбек је констатовао да – упркос веровању већине грађана САД да су Сједињене Државе демократска држава – оне својим односом према ратним злочинима јасно показују да то нису

Иан Фишбек, предавање на Институту за европске студије (Фото: ИЕС)

Докторанд на Универзитету Мичигена који се бави теоријом праведног рата и истражује ратно право, Иан Фишбек, боравио је у Београду као гост Института за европске студије. Том приликом, 15. јула, одржао је предавање у оквиру којег је начела теорије праведног рата сагледао кроз призму свогвишегодишњег борбеног искуства. Наиме, Фишбек је током прошле деценије као официр америчких Специјалних снага обавио четири борбена службовања на Блиском истоку, а пажњу шире јавности привукао је 2005. године када је у писму упућеном америчком сенатору Џону Мекејну изразио забринутост због мучења ратних затвореника у Ираку и Авганистану којима је лично сведочио.

Први део предавања Фишбек је искористио да присутнима опише своје лично искуство службовања у Специјалним снагама. Нагласио је да се Оружаним снагама Сједињених Америчких Држава прикључио почетком деведесетих година, свестан негативног утицаја које су спољне интервенције и тајне операције његове државе имале на регионе широм света у којима су Совјетски Савез и Сједињене Државе водиле посредничке ратове. Међутим, веровао је да ће САД, као либерална демократија која је из Хладног рата изашла као победник, искористити нови међународни поредак да уз помоћ својих војних снага ублажи и санира хуманитарно-политичку штету коју је пре свега починила у азијским и латиноамеричким земљама. Ипак, кроз лично учешће у операцијама на Блиском истоку, увидео је да се окончањем Хладног рата заправо ништа није променило. Уверио се да се одредбе Женевске конвенције (и даље) редовно и грубо крше, без икаквих озбиљних последица. Проблем је био не само у појединачним случајевима кршења људских права ратних затвореника и цивила, већ и у систематском издавању наредби које су војнике стављале у положај да морају да врше тортуру како би поштовали заповест надређених. Фишбек је признао да је и сâм мучен од стране припадника Оружаних снага САД. Данас верује да је тортуром која је извршена над њим послата порука другима који би се усудили да пођу његовим путем и доведу у питање опхођење војске САД према особама које она идентификује као непријатеље.

Миша Ђурковић на предавању Иана Фишбека (Фото: ИЕС)

Описано искуство навело је Фишбека да промисли основна питања везана за теорију праведног рата. На Универзитету Мичиген заинтересовао се за ius in bello, област теорије праведног рата која се бави етиком понашања у рату, али се такође бави и одређеним питањима из области ius ad bellum, која промишља праведне разлоге започињања рата. Због тога је теорији праведног рата посветио је други део свог предавања. Фишбек је присутнима објаснио да се према општим схватањима моралности рата обавеза извршавања наређења може сагледати на два начина. С једне стране, извршна власт је морално одговорна за издавање наређења војној команди да отпочне рат, док војна команда не сноси моралну одговорност за спровођење тог наређења у дело. С друге стране, војна команда је одговорна за сва наређења издата током трајања самог рата. Сами војници, притом, обавезни су да поступају по наређењу свог команданта, па су изузети одговорности уколико су њихови поступци у складу са издатим наређењем, осим у случајевима где се извршење наређења очигледно коси са успостављеним законима и нормама ратовања. Другим речима, војник се увек може позвати на Respondeat superior правдање, према ком је командант одговоран за учињено.

Фишбек оспорава претпоставку теорије рата о обавези бораца да следе наређења следећом аргументацијом. Он сматра да су многа од широко прихваћених моралних предубеђења о обавези бораца да извршавају наређења у супротности са правним и историјским преседанима на основу којих су доношене одлуке и пресуде о кривици за дела извршена током рата. Као пример наводи мучење затвореника, које је експлицитно забрањено законима ратовања без изузетка. Конкретно се осврнуо на случај тортуре спроведене у затвору Абу Граиб у Ираку, где се очигледна одговорност америчких војника не може правдати извршењем било какве наредбе. Јасно је, дакле, да војник нема право и могућност да се позива на Respondeat superior правдање у случају када је учествовао у тортури, чак иако је мучење наређено, јер је унапред свестан да је наређење које је добио противзаконито и неморално. Због тога аргументација о одговорности надређеног може бити валидна само у ситуацијама где су законитост и моралност наређења нејасни, што се дешава током отвореног сукоба када живот самог војника зависи од брзог спровођења наредби у дело.

Фишбек је предавање завршио констатацијом да – упркос веровању већине грађана САД да су Сједињене Државе демократска држава оне својим односом према ратним злочинима јасно показују да то нису. Оно што га највише брине је чињеница да је низом одредби и закона донетих након 11. септембра 2001. године отворен пут ка сличном кршењу људских права и унутар граница САД. У том смислу, он не види разлику у начину владања великих сила попут Русије, Кине и његове сопствене државе, које се – према његовом мишљењу – не устручавају приликом употребе најсуровијих метода како би оствариле своје циљеве.

Јовица Павловић, Институт за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Американци, чак и кад признају своја зверства, тврде да то раде и други. Али кад други тврде да раде исто што и они, своју кривицу негирају.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s