Војислав М. Станојчић: А. Мартиновић – идеалан шеф посланичке групе СНС

Неопходан предуслов да неко буде кандидат за шефа посланичке групе напредњака је бескрајно дивљење Вођи у свакој погодној прилици и исказивање највећег презира према „лоповима и издајницима“ из редова опозиције

Александар Мартиновић (Фото: А. Васиљевић)

У среду 9. јула, ничим неизазван, док сам мењао телевизијске канале, случајно сам се зауставио на Другом програму РТС-а, на коме је из Народне скупштине преношена расправа о новом Закону о Комуналној милицији.

Независни посланик Ђорђе Вукадиновић предложио је да се још једном размисли о томе да ли би ови полицајци требало да имају униформе, а и како да се избегне преплитање њихових надлежности са надлежностима редовне полиције. На ове примедбе за реч се јавио Александар Мартиновић, шеф посланичке групе напредњака.

Мислио сам да ће нешто да каже о Вукадиновићевом предлогу: да ли је добар или неприхватљив, али се одмах показало да од тога неће ништа бити, јер је Мартиновић овако почео своју реплику:

„Молим вас да обезбедите једну кафу. Господин је добро ручао, а изгледа да није успео да попије кафу, па да се мало разбуди и дође себи“.

На Мартиновићев безобразлук, Вукадиновић је одговорио како уопште није ручао, што је шефу посланичке групе СНС-а Мартиновићу био шлагворт за његову нову „духовитост“ па је рекао: „Обезбедићемо вам сендвич о трошку посланичке групе, ако нисте ручали, бар сендвича имамо колико хоћете!“

Сазнао сам из овог преноса и како посланик Вукадиновић уопште не руча у ресторану Народне скупштине управо због Мартиновића, а затим су уследиле и поуке шефа посланичке групе напредњака о томе како треба да се облаче народни посланици када долазе на радна места.

„Пошто се стално позивате на извештај Европске комисије, да вам кажем једну ствар: тако обучени као што сте сад, не бисте могли да уђете у Европски парламент!“ (Својевремено, док је био посланик СРС-а и противник Европске уније, исти тај Мартиновић дошао је у Народну скупштину у мајици, али то је, разуме се, било неко друго време и нека – за њега – другачија правила облачења.)

”Мислим да се пристојно и коректно облачим“, одговорио му је Вукадиновић, „а није ово модна писта. Али није довољно имати кравату и сако и машну па бити господин посланик!“.

Мартиновић је уживао очекивану благонаклоност свог страначког колеге и председавајућег седницом, Верољуба Арсића, који му није мерио време за реплику, док је после сваке од њих двораном одјекивао пљесак малобројних посланика владајуће коалиције (остали су, вероватно, имали преча посла у граду или су јели ћевапчиће у ресторану Народне скупштине).

Нисам сазнао (а никада, изгледа, и нећу) због чега су примедбе Ђ. Вукадиновића неумесне и неприхватљиве; схватио сам једино Мартиновићеву намеру да понизи политичког неистомишљеника, а уз њега и остале могуће критичаре.

Ако се сетимо понашања Мартиновићевог претходника на месту шефа посланичке групе напредњака, Зорана Бабића, лако ћемо разумети да су за ову улогу неопходни људи са посебним одликама и које није увек лако наћи.

Само се по себи разуме да је неопходан предуслов да неко буде кандидат за шефа посланичке групе напредњака, пре свега, бескрајно дивљење Вођи у свакој погодној прилици, цитирање његових мудрих изјава и одлука, исказивање највећег презира и мржње према лоповима и издајницима Србије из редова опозиције (истина, не сваке опозиционе странке, има и оних које су добре и кооперативне). Међутим, то још није довољно. Све то може да се чује и од скоро сваког просечног сендвичара који кружи Србијом аутобусима кад год за то добије знак (и сендвиче и сендвиче!) или и од било ког посланика СНС-а.

За место шефа посланичке групе напредњака неопходно је, ипак, нешто више: он мора да има урођен и веома развијен смисао за цинизам, сарказам и надменост, да у свакој прилици показује своју васпитну запуштеност, да се увредљиво понаша према политичким противницима, да му није нимало тешко и да се тога нимало не стиди када као Мартиновић узвикује: „Зоран Живковић је кретен! Зоран Живковић је идиот!“

После десетак минута, жалећи за изгубљеним временом, потражио сам друге телевизијске станице и спасао се Мартиновића. Било ми је жао посланика који нису из владајуће коалиције, а принуђени су да слушају његове неваспитане и пакосне „бисере“ на седницама Народне скупштине.

Највише сам, ипак, саосећао са новинарима и сниматељима који годинама сликом и речју бележе безбројне бесмислице изговорене у највишем представничком дому Србије, и питао се да ли је могуће да се још нико није сетио да се тим мученицима призна бенефицирани радни стаж.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s