Прилично зачуђује изостанак реаговања власти на учешће српских спортиста на такмичењу у Минску на коме су наступали и Косовари
Александар Вучић и Александар Лукашенко у Минску, јун 2019. (Фото: Инстаграм)
Понашање Александра Вучића, уз свакодневне изјаве о тражењу решења за питање Косова и Метохије, подсећало би на лет муве без главе кад се иза њега не би крила председникова намера да у нашој јавности створи утисак како је немогуће сачувати тај део територије Србије. Он улаже натчовечанске напоре, увек је спреман за изналажење мирољубивог решења за обе стране, пун је разумевања за интересе Приштине, схвата да је дијалог једини начин да се постигне споразум, али, нажалост – нема разумевања како албанских преговарача тако и неких светских моћника који их подржавају. Све упућује на то да ће морати да донесе веома тешке одлуке које никако нису у сагласности са Уставом Републике Србије и заклетвом коју је положио када је изабран за Председника државе.
А у огромним умним и физичким напорима којима је изложен 24 часа дневно, некако му из видног поља измиче могућност да преговоре са тврдоглавим Приштинцима препусти неком другом – али чему то кад ни тај други свакако не би ништа више могао да постигне од њега, који све најбоље зна, разуме и уме?
Рекло би се да ова његова свакодневна улога неуспешног преговарача нема много везе са његовом скорашњом посетом Белорусији, али то је само на први поглед.
AV је, могло би се рећи, из чиста мира отпутовао у Минск на позив председника Лукашенка, састао се са њим и – шта би друго – захвалио му што Белорусија није признала самопроглашену косовску државу.
Занимљива подударност била је и у томе што су се у исто време у Минску одржавале Друге европске игре, на којима је, како је написао „најстарији лист на Балкану“, наступило 50 селекција око 4.000 такмичара у 16 спортова и 200 дисциплина. (И још је објавила „Политика“ да је „свечаном отварању присуствовао и председник Вучић, који је у Минск допутовао на позив председника Лукашенка“.
Међутим, оно што је тај лист написао у суботу, 22. јуна, није, очигледно, била обавезна да понови и у недељу, 23. јуна. Тога дана, у том истом „најстаријем балканском листу“, читаоци су могли да прочитају мало другачију вест: Председник Вучић, наиме, није присуствовао отварању Европских спортских игара због учешћа спортиста тзв. Косова, а и да му је било много тешко да каже домаћину, то јест, Лукашенку, како ће морати да га разочара. „Жао ми је што сам разочарао белоруског домаћина, али нисам имао избора“, изјавио је одговарајућим плачним гласом којим се успешно служи у оваквим приликама.
Извор: Курир
Милорад Додик, други српски председник присутан овом догађају, био је нешто лукавији, па је, кад су наишли спортисти Косовари, изишао да их не гледа (иако је можда, своје негодовање могао да изрази и једноставније – жмурењем и прекривањем очију шакама), да би се после њиховог проласка вратио на своје место.
Поступак председника Србије, који је одбио да поздрави селекцију Косова – иако не само њу, већ и остале спортисте на овом такмичењу – пошто не признаје државу под чијом заставом селекција наступа, несумњиво је изазвао велико одобравање и одушевљење међу његовим следбеницима и улило им, по ко зна који пут, наду да Србија никада неће признати Косово.
Почетком месеца јуна у Подгорици је одиграна фудбалска утакмица између репрезентација Црне Горе и Косова. Селектор Тумбаковић и двојица играча, Стојковић и Иванић, одбили су да учествују у њој, па им се Фудбалски савез Црне Горе захвалио на сарадњи. Спортска (и не само спортска) јавност у Србији имала је само речи хвале за родољубиви чин дотадашњег селектора и играча црногорске репрезентације.
Стога прилично зачуђује изостанак њеног реаговања на учешће српских спортиста на такмичењу на коме су наступали и спортисти Косовари.
Ваљда је сматрала да је довољно већ и то што Александар Вучић није имао избора, па је морао да разочара домаћина, председника Лукашенка, те тако није присуствовао церемонији отварања Других европских игра.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар