Архитектура је веран одраз политике, а неки архитекти су њене пуке слуге. Јер, без испуњавања жеља властодржаца, нема грађења
Пројекат станице Калемегданске гондоле (Извор: Интернет)
Одговарајући на примедбе Одељења језика и књижевности САНУ и председника Академије архитектуре Србије поводом градње жичаре на Калемегдану, заменик градоначелника Београда недавно је критиковао ове две институције. Није се сложио са тврдњама из САНУ, а Академију архитектуре Србије описао је као „невладину организацију једног човека који је несрећан што није ушао у Академију, па себи доделио да буде приватни академик“. Али, шта овај став првог човека Београда говори о стању архитектуре у Србији?
Не изненађује што се проблемима архитектуре и заштите наслеђа баве књижевници САНУ, док Одељење ликовне и музичке уметности којем припада архитектура, ћути. Јер, у САНУ су архитекте неоправдано запостављене. Међу укупно четири академика, само су двојица истакнути српски ствараоци, трећи, дописни члан је анониман, а инострани члан је Аустријанац кога архитектура у Србији мало занима. За разлику од САНУ, Академија архитектуре Србије у чланству има тридесет еминентних архитеката, укључујући и тројицу чланова САНУ, а међу њима преовлађују универзитетски професори, због чега апсолутно не стоји квалификација градског челника да се ту ради о „невладиној организацији појединца који воли да себе назива академиком“. Међутим, какве су везе београдских политичара и овог струковног удружења грађана?
И поред врхунских архитеката који су обликовали изглед савременог Београда, у Академији архитектуре Србије има и оних који никада нису било шта саградили, нити се дубље разумеју у грађевинарство. Али, има и оних некадашњих представника и учесника у пројектима градских власти. Из кругова Академије архитектуре Србије потекао је и члан жирија на конкурсу за Београдску филхармонију, где је награда додељена ауторски упитном архитектонском решењу, да би се притом поставило питање: „Да ли је све било параван за изградњу шуме солитера у заштићеном подручју културног наслеђа, Блоку 13?“ Академија архитектуре Србије имала је свог представника и у комисији Министарства културе, играјући наметнуту улогу у одузимању репрезентативности једином независном струковном удружењу архитеката да би оно било преусмерено другом, режиму блиском, због чега су многи архитекти самостални уметници остали без здравственог осигурања, у редовима Бироа за запошљавање. Али, ова институција је прешла сваку меру када је почела да угрожава пројекат туристичке гондоле на Калемегдану.
Архитектура је веран одраз политике, а неки архитекти су њене пуке слуге. Јер, без испуњавања жеља властодржаца, нема грађења. По принципу „пристао сам, бићу све што хоће“, у српској архитектури нема толико лошег и неморалног задатка којег се за новац неће латити и најугледнији архитекта. На суровом тржишту политике, архитекти су потрошна роба манипулатора. Када су потребни они су ту, а када нису – нестају.
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости/Crystal Ship, 31. 5. 2019)
Categories: Преносимо
Оставите коментар