Борис Трбић: О емпатији и порнографији

Не треба уживати у туђим мукама, нити се наслађивати ни туђом ни сопственом патњом. Ваља измерити и показати елементарну дозу емпатије, људскости. Бити пристојан, а не понизан

Борис Трбић

На литографијама аустријског уметника, Готфрида Зибена (Gottfried Sieben), Балкански хорор виде се хришћанске девојке које силују отомански војници. Девојке се виде наге, док их приводе турским војницима, принуђене на сексуални чин, или у тренуцима док башибозук, чистећи ’џепове отпора’ за регуларним отоманским трупама, по окупираним хришћанским селима чини зулум. Ово су сцене терора и насиља.

У питању су призори који делују као што би Аристотел рекао, и могуће и вероватно. Наиме, таквих сцена је било много у време петвековне турске окупације. На Западу су ове литографије готово непознате. У бившим југословенским републикама се о сценама сексуалног насиља под Турцима некад говори као о историјским истинама које су ’докази’ хибридног састава српског етноса. Али, уколико мислите да је ово текст о ропству под Турцима, или злочинима над хришћанским, и српским становништвом, прекините са читањем јер бићете разочарани.

Порнографија се може дефинисати на много различитих начина. Један од њих је и приказивање мушког полног органа у ерекцији и током сексуалног чина. Та дефиниција не мора да буде сасвим прецизна, али указује на однос силе и сексуалног узбуђења као покретачког мотива како ствараоца порнографске слике тако и оног ко у порнографском призору ужива.

„Балкански хорор“ Готфрида Зибена на Википедији

Писцу овог текста илустрације које (не) можете да видите не изгледају као слике патње већ слике превасходно намењене уживању посматрача. Воајера. Сасвим је јасно да су те слике настале у времену констернације и мобилизације Западног света због зулума над хришћанском популацијом Балканског полуострва. Да ли је колективна емпатија, побуђена у Бајроново време у јединицама грчке национално ослободилачке армије израз искреног саосећања за браћу и сестре, Европљане, хришћане, али пре свега ваљда људе који су жртве терора империје у нестајању, није тема овог текста. Не знамо природу тог колективног израза саосећања. Да ли је она заиста израз европске солидарности или геополитичког прагматизма? Или поглед издалека који траје колико и вести о трагедијама које нас се не дотичу?

Због чега је аустријски сликар био далеко више заинтересован за приказивање сексуалног односа који на амбивалентан начин приказује страх и сексуално насиље, уместо за сцене патње? Сакаћење, одвођење деце, познато као devsirme (данак у крви), рецимо. Зашто на овим сликама нема крупних планова силованих већ се предност даје средњим и широким плановима на којима је сексуални однос примарни интерес посматрача?

Писац овог текста није никакав морални прелат, или пуриста. Постоје уметничка дела у којима се сексуалном односу даје предност као начину да се проговори о социјалним и културним векторима силе у једном друштву. Одличан пример је Salo, Пјер Паола Пасолинија који говори о фашизму. Тај филм који јасно доводи у везу кризу ексцесе капитализма са тоталитарним насиљем је у више наврата забрањиван. Као разлог се готово увек наводе ’контроверзне’ сексуалне сцене.

На Западу већ дуги низ година постоји одличан израз за сажаљиво гутање прича из Трећег света или локалних приповести о људима нижег друштвено економског статуса, квалификација и примања, којима се наслађују припадници средње класе. Poverty Porn. То су приче о избеглицама, бескућницима, особама које су у ситуацији у којој је готово немогуће наћи се равнодушним, или избећи осећај катарзе. Баш тако: осећај сажаљења и страха. С тим што то не чинимо попут старих Грка који су ридали гледајући Есхилове и Софоклове трагедије у Епидавросу. Или Американца, који су у периоду развоја градова, путних мрежа и вртоглавог пораста стамбених јединица уживали гледајући историјску noir серију о губитницима са маргине.

Исти они који уживају у оваквим сценама не могу да схвате бол оних чије трагедије нису фикције. Адиктивно уживање у овим врстама патње подразумева емотивну сродност, и неку врсту емпатије са жртвом. Али на најповршнијем нивоу. То значи да се не упуштате у узроке једног стања, или друштвено економске узроке страдања, већ само у његове последице. Екстремне консеквенце су интересантније од правих узрока проблема. Они нису битни као ни чињеница да би узроци могли, кроз индиректне импликације, да помуте једноставна и предвидљива осећања конзумената овог баналног, непотребног приказивања нечије патње.

Тако ће вас, рецимо, згрозити однос према избеглицама у Европи, расизам и популизам национал-еклузивистичких покрета, па чак и њихово лицемерје (неки од њих су религиозни а одбијају да саосећају са другим људима само зато што су различите боје коже, веровања или адета) – али нећете проверити ко је и на који начин довео до криза које су узроковале масовне покрете избеглица. Да ли вас то чини прогресивним? Наравно да не. И наравно да гледајући такве програме нисте мање безобзирни и охоли према људима на другом крају света који су се нашли у невољи. Или према својим суграђанима који ноћ проводе у врећама за спавање у украшеном центру града.

Тело детета које је издахнуло на обали покушавајући да стигне у земљу срећнијег живота пре извесног времена се нашло на готово свим насловним странама дневних и недељних новина, у телевизијским програмима и на друштвеним мрежама. Та слика међутим ни за јоту није променила геополитичке односе нити ублажила узроке те трагедије.

Утопљени сиријски трогодишњак Ајлан Курди (Фото: Ројтерс)

У овом контексту, однос најзабринутијих за стање у нашој земљи (земљи коју смо насељавали пре четврт века – израз ’нашој’ није баш адекватан) могао би се најбоље описати давним интервјуом Емира Кустурице једним београдским новинама. Прочитавши да се спрема рат у бившој Југославији у дневнику са Источне обале Америке, упитао се због чега они – који се толико брину да ће се почети са насиљем – не учине нешто да би насиље спречили. Звучи логично. Забринутост није довољна. Годинама касније, забринутост је била толика да су, конфузни и незаинтересовани, почели да мешају Македонију и Црну Гору, Балкан и Балтик.

У томе, наравно, нема ничег личног, већ културно специфичног. У Европском парламенту нашао се, у једном од ходника и списак са именима 17.306 особа које су се удавиле покушавајући да стигну до европских обала. Парламентарци су, шокирани статистиком одлучили да овај списак некако прокоментаришу. На фотографији их видимо како не желе да по списку газе већ стоје по страни, проверавајући поруке на мобилним телефонима. Можда поруку неке жене или мушкарца које су упознали на сплаву у једној од балканских престоница? Или резултате свог омиљеног тима у коме, баш захваљујући разноврсности и инклузивности игра неки младић из земље која се, изненада обрела у вестима?

Немојте погрешно разумети овај текст. Констернација страховитим пожаром који је задесио једну од париских икона је сасвим оправдана. Онај ко се радује таквом пожару у име непочинстава над нашим или неким другим народом не увиђа да та (поетска) ’правда’ нема ефекта. Никаквог. О томе такође ваља учити, и знати. У исто време, ћутање над оним што се догодило у храмовима Шри Ланке такође представља срамоту. То што тамо нису гинули Европљани (или не у доминантном броју), што напад није изведен на европском тлу, или што о тој земљи знамо мало (упркос чињеници да је прошла кроз грађански рат, страховито ратно и поратно насиље и да у њој још увек владају тишина и страх са којима ваљда можемо да се идентификујемо) не значи да о далеком свету треба мислити као о нечему што је страно, далеко и непотребно. О том свету такође ваља учити. Можда ћемо пронаћи заједничке именитеље наших историја који ће изненадити и једне и друге.

Напад у Шри Ланки (Фото: Бета/АП)

Не треба уживати у туђим мукама, нити се наслађивати ни туђом ни сопственом патњом. Ваља измерити и показати елементарну дозу емпатије, људскости. Бити пристојан, а не понизан, сикофантски нудити помоћ онима којима није потребна или сервилно тражити начин да се покаже да ’припадамо’. Можда и припадамо, ако то зависи од нас. Али више пута нам је стављано до знања и да не припадамо. И ни у томе нема трагедије. Напротив, истина готово увек доноси неку дозу олакшања.

Важно је бити пристојан према другима. Важно је бити и поштен према себи. Али треба стремити ка оном најбољем у себи. Од тог, најбољег, се упркос свим напорима не сме бежати.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, ,

12 replies

  1. Naravno, ponovo čista komunistička propaganda. Normalno je da je autor potkačio i „ексцесе капитализма“ šta god to značilo!?
    To nisu izbeglice nego migranti u najvećem broju. „Prvo ide subota pa nedelja” je moto islamista u smislu da će se prvo obračunati sa Jevrejima pa sa Hrišćanima. Naravno, ne tvrdim da su svi muslimani loši. Želim da verujem da su većina pristojni i normalni ljudi. Međutim, postoji ogroman problem kompatibilnosti islama sa Evropom. Ako pogledate istraživanja na pewresearch. org primetićete da većina muslimana iz mnogo zemalja odakle dolaze migranti podržava šerijatsko/islamsko pravo. To dovodi do toga da postoji prema izveštajima iz alternativnih medija sve više šerijatskih, paralelnih sudova u Evropi i sve veći broj zločina prema domaćem stanovništvu, kao i sve veći broj zabranjenih zona u gradovima širom sveta. Islam je potpuno nekompatibilan sa evropskom kulturom, vrednostima, ljudskim pravima i napretkom civilizacije uopšte. Cilj islama je uništenje Hrišćanstva kao što je mnogo puta dokazano kroz istoriju i kao što se može videti i u svetim spisima islama.
    Normalno je za drugove da uvek strašne tragedije koriste za svoju propagandu. Ko je kriv za Ajlana (i druge), ako ne onaj koji ga je stavio u plovilo na opasno putovanje? Nismo dužni drugovi i drugarice da na osnovu lažnog saosećanja donosimo društvene politike…
    Da li se sada drug autor oseća moralno nadmoćnim?
    „Što je viša trava otrovnice se lakše kriju“ reče neko…

    Свиђа ми се

  2. Поштовани, написао сам више текстова за Стање ствари и нисам очекивао да било ко има право да ме вређа. Прво, ’друг’ је код нас титоистичка и зборашка одредница, а у породици немам чланова тих политичких група (а Ви?). Пристојност, а не идеолошке прозивке, господине. Друго, Пасолини говори о ексцесима капитализма у својим есејима током шездесетих. Они немају везе са комунизмом. У то време су неки од његових филмова критика ексцеса капитализма, раста средње класе која представља номинално највећи број гласача у земљама развијеног капитализма данас – па шта је то него криза? Треће, када говорите о Хришћанству, погледајте који је филм Пасолини режирао у оно време када је писао о тим ексцесима. Филмску адаптацију једног Јевеђеља. То је овде писац покушао да објасни. А Ви који хрићанство браните од мене бисте то морали да знате. Те ствари нису међусобно искључиве. Као што није искључиво ни то да добри људи постоје и да су злоба и предрасуде једнако распоређене, како међу људима из развијене Европе тако и на Блиском Истоку. ’Islam je potpuno nekompatibilan sa evropskom kulturom, vrednostima, ljudskim pravima i napretkom civilizacije uopšte.’ Ова реченица има један проблем – фактографски је нетачна. Прво због тога што су муслимани једно време били важан замајац цивилизације, друго због тога што Вартоломејска ноћ и Јасеновац и злочини у Конгоу или Титово рушење цркава и убијања политичких противника након Другог Светског Рата такође немају везе са европским људским правима. И треће, зато што је европски колонијализам на тлу појединих земаља Блиског Истока и Северне Африке погазио сваку компатибилност са сопственим вредностима. Шта је напредак цивилизације по Вама? Боља пловила? За смрт детета су криви геополитички услови који су њега и његове родитеље натерали да беже главом без обзира, а не некакво ’пловило’.

    Свиђа ми се

  3. @ Jr

    Господине, схватили смо шта сте хтели да кажете: сви смо комунисти, чисте комуњаре и другови. Ви сте једино човек Господин. И пошто се лепо залажете за слободно тржиште – убудуће или поштујте правила и НЕ ЛЕПИТЕ ЕТИКЕТЕ, ни ауторима ни осталим коментаторима, или ћете бити трајно уклоњени са овог сајта.

    Поштовање Другог и другачијег мишљења, без етикетирања и вређања, без ad hominem одредница, наше је „средње име“. Ако вам се то не допада – широк вам је пут и слободно вам је тржиште.

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  4. Видите, поштовани Б. Трбићу, ви сте колико сам схватио „човек од слика“ од филма..па, опет видите, то не значи и да сте вешти са другим „сликама“ односно речима. Уопште нисте. Написали сте идими-дођими-са-брда-и дола-текст. Без -увода-без-средине-а камо-ли климакса! Порука- да смо ПРИСТОЈНИ!! Боже- а по коме, то да будемо „пристојни“- по англосаксонцима? По Достојевском? Постоји ли неко „универзално“ пристонјство? Позивате се на Пазолинија и „хришћанство“ КОЈЕ? Ватиканско, Протенстанско? Или Православље! Надам се да сте обавештени, да су ТО различита..“хришћанства“???И да НЕМА универзалног „хришћанства“…као нити Будизма! Па и читања „јеванђеља“! Немате право да се љутите..а ни СС, која вас преноси. Ово је слаб. Врло слаб текст.Као и порука.

    Пријатељски поздрав,

    Свиђа ми се

  5. @ Борис Трбић

    “ За смрт детета су криви геополитички услови који су њега и његове родитеље натерали да беже главом без обзира, а не некакво ’пловило’.“

    Поштовани,

    Ајлан Курди је погинуо после потапања пластичног чамца који је из Бодрума (Турска) кренуо пут Европе. Његова породица је тражила азил у Канади али је одбијена. Боравећи у Турској, у статусу избеглице, кренула је за Грчку. С обзиром да у тренутку када су се укрцали у пластични чамац, у Турској, није било никаквог рата и нико их није прогонио, то значи да они у Грчку нису кренули као избеглице, него као мигранти, тј. илегални мигранти, а разлози су били економски, а не „бежање главом без обзира“ пред смртном опасношћу.

    Свиђа ми се

  6. Da li je spoj uzivanja u gledanju ovih slika i osecanja sramote od istog uzivanja trebao da izazove gadjenje prema sebi, kao onom ko uziva, i iz tog gadjenja prema sebi gadjenje prema sopstvenoj ravnodusnosti uznemirene jedino seksualnim uzbudjenjem, prema sudbini hriscana na Balkanu.Da li je telo, njegova seksualnost, postalo jedini nacin da se dodje do duse.Kada nema duse i sve je na telu , sramota vise nije neko unutrasnje osecanje, vec ona potice od drugog, ona nije iz sebe, vec pred drugim, pa osecanje sramote mora ici preko tela, preko pervertiranja telesne pozude.U tom pervertiranju, medjutim, lezi pervertiranje slobode (danas dovedeno do kraja pretvaranjem tela u puki predmet i to nase samovolje, zbog cega i polnost postaje stvar izbora).Ako slike treba nesto da pokazu, to je da je sloboda sabijena u telo i volju nad njim.Silovanje je moc i posedovanje, sirenje samovolje nad vlastitim telom, na druga tela.Seksualno uzbudjenje je pervertirano osecanjem potpune slobode kao samovolje, kao samovolje nad drugim.Silovanje je potpuna moc nad drugim, raspolaganje njegovim telom kao objektom, ne svojih telesnih zelja, nagona, vec samovolje.Silovalatelji na slikama su uvek obuceni i to u tipsku odecu sa fesovima i kao takvi oni su uvek u okviru poretka u kojem je nagost krajnja privatnost, zato taj kontrapunkt obucenih silovalatelja i nagih devojaka pokazuje njihovo ogoljenje pred drugim, njihovo ponistenje svake privatnosti i time istovremeno iskljucenje iz politickog, iz slobode.Slike odaju zapravo poredak u kome su nastale, a u kojem je telo jedina sloboda, a sloboda jeste vlasnistvo i samovolja da se sa njim radi sta hoce.Zato na Zapadu prodaja vlastitog tela jeste samo stvar legalnih novcanih tokova, legalizacija prostitucije.Promena pola, mehanizacija delova tela i tela u celini, svo to nasilje nad sobom, potice iz poretka u kojem je telo postalo jedini „prostor“ slobode, a sad se i ono podredjuje samovolji i mehanici i samo u tom smislu „otimanja tela“, kao otimanja slobode, treba videti ponovno jacanje moralizatorske strane intervencionizma upravo na pitanju „seksualnih zlocina u ratu“ i pozivanja na bombardovanje Sirije Andjeli Dzoli, kao i susret sa gensekom NATO po pitanju seksualnih zlocina u ratu.Ne stiti se tu zrtva silovanja, vec se otimaju tela i silovanih i silovatelja i podvode pod predmete na svetskom trzistu koji se mogu razmenjivati po volji, modifikovati tehnikom, menjati polnost…

    p.s
    Od „moderacije“, gora je samo rasprava sa svakim komentatorom!

    Свиђа ми се

  7. Да кренем неким редом, нпр. од краја:

    @ Komentar ceka pregled

    Od „moderacije“, gora je samo rasprava sa svakim komentatorom

    Значи, сад вам не смета „цензура“, него вам смета расправа, са СВАКИМ коментатором? Ја увек покушам ДИЈАЛОГОМ да објасним људима какво је стање ствари овде, па ако укапирају и прилагоде се – добро јесте; ако не укапирају и не прихвате – онда добро јесте а лепо се растанемо, у здрављу и весељу.

    И ви сад предлажете да укинем(о) тај ДИЈАЛОГ? Ја све више верујем да се ви „до имбецилности дивите“ ономе кога тако радо опањкавате на овом сајту, а који и сараднике и коментаторе третира као стоку!

    @ Sima

    Немате право да се љутите..а ни СС, која вас преноси. Ово је слаб. Врло слаб текст.Као и порука

    Прво и прво, ми текстове г. Трбића не ПРЕНОСИМО него ОБЈАВЉУЈЕМО, ово су оригинални текстови писани за наш сајт. Дакле, Б. Трбић припада нашем стању ствари и Стању ствари: за вас то не бих рекао… Јер вам толико ствари смета, а потенцирате како је „сјајна М. Б.“ напустила овај сајт. Зашто га, драги господине, не напустите и ви, што не одете тамо куда је отишла и М. Б., није ли тамо трава зеленија а демократија „у целини и целости“.

    И друго и друго: не љутимо се ми због критике, љутим(о) се јер је она ad hominem, а то нећу дозволити. За мене је исто да ме неко назове фашистом или другом: и ко је коме дао право да овде тако ословљава, без поштовања, и ауторе и друге коментаторе?

    @ СВИМ НОВОПРИДОШЛИМ КОМЕНТАТОРИМА

    Не знам одакле нагрнусте, а и није ни битно јесте ли интерно расељени принудно или мигрирате за бољим сајтовима, али није вас било претходних пет година док сте, мним, били на другим сајтовима. Та чињеница да су ти сајтови нестали и/или ви најурени са њих неће вам дати право да направите и од Стања ствари место препуцавања, „поздрава жељи и честитки“, некултуре, писања коментара ради коментара, опањкавања/хваљења других сајтова (или аутора који нису овде) итд.

    Пет година је овде била, верујем да нисам једини који тако мисли, сјајна атмосфера: коментара је било мало али су били подстицајни, понекад и бољи него сами ауторски прилози. Коментатори нису писали да кажу (намештено) БРАВО него су се јавили САМО КАД СУ ИМАЛИ ШТА ДА КАЖУ.

    Драги новопридошли, уклопите се у постојеће стање ствари или ће стање ствари бити да вас на овом сајту неће бити.

    у нади да смо се разумели,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  8. Poštovani gospodine Laziću- gde i kada sam ja -(..) а потенцирате како је „сјајна М. Б.“ напустила овај сајт?…Nešto mora da ste opasno pobrkali! A dalje..pa nema dalje, ostajte u svojoj zapanjenosti, kako vas napadosmo! Od „donacija“ za koje kukumavčite konstantno se ne gadite .-)) Odgovor mi je po „troparu“ vašeg…na žalost..

    Svako dobro,

    Свиђа ми се

  9. @ sima

    У праву сте, опростите, реч је о коментатору са надимком „Војвода Добрњац“. Ја вас, искрено речено, некако видим као исте/повезане личности… Свакако праштајте и један и други, али суштина примедбе наравно остаје.

    Што се тиче донација, овако: ко жели може да помогне опстанак сајта; ко не жели и њему хвала и не мора, али неће моћи о томе да сеири.

    Свиђа ми се

  10. @Стање ствари

    Да будем искрен ни мени није јасан чланак г. Трбића.
    Два дела о две теме које се не поклапају.
    Г. Сима је у праву, која је порука?
    Лепо је што Ви браните писца , ред да се он сам брани јер самим тим што је објављен на СС није стекао тапију на недодирљивост.
    Лично сматрам да је добро када се овде појаве коментатори који се не либе да кажу и изразе свој став.
    Не треба их терати јер су различитост погледа и мишљења богатство сваког портала.

    Свиђа ми се

  11. Стање ствари се држи по ономе: „нема слободе за непријатеље слободе“. Врло лоше понашање. Ништа не паметујте текстовима кад овако реагујете на критике.

    Свиђа ми се

  12. Поздрав аутору овог интересантног текста – Борису Трбићу. Уз поздрав главном уреднику за подсећање на дух (мисију) сајта, кога неки нису разумели.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s