Андре Влтчек: Поглед из Вијетнама – шта ће бити ако Жути прслуци победе

Ако сви захтеви Жутих прслука буду испуњени, ко ће платити цех?

Фото: Archives David Thierry

(Off Guardian, 31. 12. 2018)

Шта уколико демонстранти у Паризу победе а француска влада прихвати све њихове захтеве?

Шта ако се смање порези, повећају плате а председник Макрон поднесе оставку? Не говорим о порезу на гориво; од настојања да се он уведе већ се одустало. Не говорим о повећању минималне зараде – влада се већ сагласила да је подигне за сто евра месечно.

Оно о чему говорим су стварне, фундаменталне промене за којима изгледа жуде многи демонстранти: значајно умањење пореза за већину француских грађана, великодушно повећање зарада и обезбеђивање друштвене добробити за све.

Уколико Жути прслуци успеју да извојују све ово, шта ће се онда десити? Ко ће се окористити? И такође, ко ће изгубити?

*

Један од мојих читалаца недавно ми је написао да Француска треба да среже свој војни буџет и да од тих сачуваних милијарди евра лако могу да се финансирају захтеви демонстраната.

Други читалац пише да најбогатији грађани Француске (или их назовите „елитом“) треба да се жестоко опорезују, и да новац прикупљен на овај начин може да се прерасподели сиромашнима и нижој средњој класи.

Звучи „разумно“? Да, свакако; разумно и логично. Једина мала мањкавост јесте: сви ми знамо да се то никада неће на овај начин десити.

Председник Макрон је устоличен баш од те такозване елите. Заузврат, овај богати свет очекује да му се гарантују његове очуване, чак и надуване привилегије.

Замислити да би једна држава чланица НАТО (у овом случају Француска) могла да изненадно среже свој војни буџет и да од онога што уштеди почне да финансира нове различите социјалне програме за сиромашне и средњу класу је нереалистично, чак детињасто.

Стога, одакле ће средства доћи, уколико француска влада одлучи да уради нешто истински „радикално“, радикално барем у складу са стандардима наше ере турбокапитализма: да слуша свој сопствени народ?

Допустите да престанем са околишањем и да поставим моје питање брутално и непосредно:

„Ако сви захтеви Жутих прслука буду испуњени, ко ће платити цех?“

*

Како бисмо све ове сместили у контекст: пишем овај есеј у Ханоју, престоници социјалистичког Вијетнама.

Пре неког времена, живео сам у овом граду. Провео сам тамо скоро три године, када је још увек био сиромашан, људи су се сећали рата, неки чак и француског колонијализма.

Управо пошто сам пристигао, оно што ме је највише шокирало било је то да иако су Вијетнамци изгледа „опростили“ Сједињеним Државама, они никада нису опростили француским колонизаторима.

 „Зашто?“, питао сам моје пријатеље. „Како је то могуће? Зар нису америчко бомбардовање и убилачка кампања током „Америчког рата“ (који је на Западу познат као „Вијетнамски рат“) били застрашујуће брутални, са милионима изгубљених живота Вијетнамаца, Камбоџанаца и Лаоћана?“

 „Наравно да јесу“, спремно су ми одговорили. „Али ми смо се борили и упркос страшним губицима и тешкоћама, победили смо Американце за релативно кратко време. Узгред, то нису били само они; чланице коалиције такође су биле државе попут Јужне Кореје, Аустралије, Новог Зеланда, Канаде, Тајланда и, наравно, Француске“.

Прича се настављала:

 „Французи су нас окупирали и злостављали много дуже. Они су такође понижавали, изнова и изнова, наш народ. Поробили су нас, мучили су нас, отимали наше жене, силовали их и украли су све што смо имали“.

Андре Влтчек

Недалеко од места где сам живео, налазио се злогласни „Централни затвор“, опремљен гиљотином, одајама за мучење, самицама. Сада, на изложби која је тамо постављена, су чудовишни инструменти које су француски колонизатори користили да муче и силују заробљене вијетнамске родољубиве жене: пивске флаше, електричне жице, штаке.

Шта год да је колонизована Индокина имала, било је покрадено: отпремљено у Француску како би се финансирала градња грандиозних позоришта, пруга, метроа, паркова и универзитета. И да, да би се субвенционисало стварање тог чувеног француског система друштвеног старања који су, како Жути прслуци сада исправно кажу, расформирале француске „елите“ и политички систем које оне у потпуности контролишу.

Вијетнамски народ се храбро борио против Француза, и коначно их је поразио у иконичној бици код Дијен Бијен Фуа. Али победничке вијетнамске комунистичке снаге су наследиле опљачкану, подељену земљу, лишену својих ресурса и чак и уметнина (неколико француских интелектуалаца, међу њима и познати писац и касније министар културе у Де Головој влади, Андре Малро, признао је да је крао уметничке предмете из „Индокине“, када је живео тамо као младић).

Излишно је говорити да су све до сада, француске компаније, брутално пљачкале многе делове Југоисточне Азије, путем рударских и других неоколонијалних пројеката, као што раде у различитим деловима Африке, Блиског истока и Латинске Америке.

Питајте сада у Ханоју, питајте у Пном Пену или Вијентијану, да ли народ „Индокине“ (какво увредљиво и бизарно име које су овом делу света наденули Французи у колонијално доба!) подржава Жуте прслуке у Паризу? Питајте да ли они мисле да уколико ови изборе уступке у Паризу да ће то побољшати живот у Азији.

Погађате ли који би одговор био?

*

Не кажем да су захтеви за које се боре људи на улицама Париза погрешни. Нису. Они су потпуно легитимни.

Француске елите су бруталне, себичне, чак перверзне. Садашња француска влада их једноставно опслужује, као што амерички председници сви служе огромним корпорацијама, укључујући оне смртоносне војне конгломерате. „Они треба да иду“, треба да нестану, да отворе пут за оно што је логични људски еволутивни образац: социјалистичко, егалитаристичко друштво.

Али они нису спремни да иду. Напротив. Они пљачкају, вековима, читаву планету, а сада су отишли тако далеко да отимају од сопственог народа (који је делио плен).

Француски грађани нису навикли да их пљачкају. Вековима, они су живели добро, а неколико последњих деценија, они живе „изузетно добро“. Они уживају неке од највеликодушнијих бенефита у односу на било где другде у свету.

Ко то плаћа? Да ли је то важно? Да ли је то икада било важно онима у Паризу, у другим великим градовима или на селима? Да ли се француски фармери питају одакле они добијају великодушне субвенције када производе претеране количине хране и вина, али исто тако када влада од њих затражи да не производе много тога? Да ли често путују у Сенегал, или другде у Западну Африку, да истраже како ове субвенције пустоше пољопривредни сектор у неколико бивших француских колонија? Да ли су забринути за животе милиона који су потпуно уништени? Или да све до Индонезије или Бразила, француске корпорације агресивно преузимају производњу хране и пића, као и дистрибуцију хране, и да су као последица тога цене хране у многим сиромашним државама нагло скочиле на двоструку или троструку висину цена у Паризу, док су локални дохоци остали, у неким случајевима, свега 10% оних у Француској?

А храна је само један пример. Но, овај есеј би требало да буде о нечем унеколико различитом: о Жутим прслуцима и шта би се десило уколико би њихови захтеви били испуњени.

*

Ако се слажемо да је режим који влада Француском, целим Западом, и у многим својим колонијама и неоколонијама, заиста монструозан, перверзан и бруталан, требало би да дођемо до логичног закључка да он неће платити рачун за бољу здравствену негу, образовање, као ни за ниже порезе и више плате обичних француских грађана.

Ако захтеви демонстраната буду испуњени, неко други ће бити принуђен да плати цех. Највероватније десетине милиона, или стотине милиона биће „опорезоване“. И они неће живети у Француској, или у Европској унији, или било где у близини.

Да ли демонстранти Покрета жути прслуци мисле о овоме? Да ли их се ово макар мало тиче?

Није им било стало ни у прошлости. Можда када је неколико људи попут Жан Пол Сартра било живо, ова питања су била периодично постављана. Али не скоро и не сада. Не током ове побуне на Шанзелизеу.

Да ли се људи у Француској питају колико много људи мора да умре како би био побољшан квалитет живота у француским градовима и унутрашњости?

Или ће можда, као „компензација“, како би се покрило социјално старање, нека држава „морати да буде“ нападнута? Да ли ће то бити Иран? Или можда Венецуела?

Њујорк тајмз, у једном од својих чланака о француској унутрашњости, споменуо је како се људи жале да више не могу да приуште својим супругама да их изведу у ресторан на вечеру. Ово је заиста озбиљно, али да ли би то оправдало битку за Иран или Венецуелу, и њихову последичну пљачку, или би било оправдање масакра још неколико стотина или хиљада Западнопапуанаца?

*

Сугерисаћу нешто што би помогло да се убеде истински интернационалисти, као и људи широм опљачканог света, да се Покрет жутих прслука не бори себично само за добробити које би побољшале животе француских грађана, на рачун многих других широм света:

Они би требало да покажу да разумеју, да нису равнодушни према другима.

Да кажу јасно да су против капитализма и империјализма, против колонијализма и пљачкања народа и њихових ресурса у апсолутно сваком делу наше планете.

Кажу да су за слободу, једнакост и братство свих људских бића, не само Француза!

Кажу да је ово права револуција, права битка за унапређење света, не само за више новца, ниже порезе и боље згодитке искључиво за људе који живе у Француској.

Кажу да они неће никада прихватити било какву добит или додатан новац, уколико они пристижу из пљачке свега што је преостало сиромашним и колонизованим нацијама.

Ако они кажу све ово, и ако покажу како ово стварно мисле, ја ћу узвикнути Vive la Révolution! и придружићу се – демонстрантима – свим срцем.

Али док то не учине, док нисам уверен да њихова победа неће нашкодити другима, милионима других, наставићу да будем много више забринут за људе у Вијетнаму и на Папуи, за Иран, Африку, Сирију или цео Блиски исток, него да ли нека особа у руралној Француској може да приушти да изведе своју жену на вечеру у ресторан.

Андре Влтчек је филозоф, романописац, филмаџија и истраживачки новинар. Извештавао је из десетина конфликтних подручја широм света као што су Ирак, Перу, Сри Ланка, Босна, Руанда, Сирија, Конго и Тимор. Његове најновије књиге су Exposing Lies of the Empire, Fighting Against Western Imperialism и On Western Terrorism: From Hiroshima to Drone Warfare (написао ју је заједно са Ноамом Чомским). Режирао је више документарних филмова за јужноамеричку левичарску телевизијску мрежу Телесур. Последњи међу тим филмовима бави се преиспитивањем званичног наратива о геноциду у Руанди. Есеје и коментаре објављује на сајтовима New Eastern Outlook, Countercurrents, Russia Today, China Daily и другима

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Mi Srbi imamo nazalost evrocentrican pogled na svet. Kada Evropa pati od sistemske krize, saosecamo sa njom (barem sa njenim narodima), zaboravljajuci cesto na koji nacin je stekla svoje bogatstvo i kroz koje zrtve je prosao ostali svet da bi zadovoljio potrebe zapada. Sve posmatramo iz ugla zapada. Cemu nam je sluzio komunizam kada pod njim nismo cak ni raskrinkali sistem kolonijalnog izrabljivanja? Ja kao Srbin sasvim dobro razumem Vijetnamce i smatram da je Dien Bien Fu bio nasa zajednicka pobeda nad nezajazljivom Evropom. Ako bacimo pogled unazad, shvaticemo da je liberalna Evropa u XIX veku krenula u kolonijalne pohode da bi obezbedila zutim prslucima tog vremena (Komuna) kakvo takvo socijalno blagostanje. Nikada se ne zapitamo, koliko je to kostalo ljudskih zivota, patnji? koliko je kultura nestalo u tom procesu, koliko je naroda iskorenjeno? Sve nas to Srbe ne pogadja jer smo obsednuti jednom jedinom mantrom : Evropa, Evropa. Zar nam nije jasno da ako hocemo da budemo isti kao Francuzi morace neko drugi da placa ceh za nas?
    Ipak to nije po Bozijoj volji.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s