Бошко Антић: Трагедија испод Савског моста 1941. године

Након повлачења у Савско београдско пристаниште, посаде су мониторе Речне флотиле Краљевине Југославије потопиле 12. априла 1941. године да не падну Немцима у руке који су већ били на прилазима Београду

Речна флотила у београдском пристаништу

Поред већ легендарног монитора „Драва“ и преостала три монитора Речне флотиле Краљевине Југославије су извршила свој задатак и поред издаје команданта и начелника штаба Речне флотиле. Након повлачења у Савско београдско пристаниште, посаде су их потопиле 12. априла 1941. године да не падну Немцима у руке који су већ били на прилазима Београду. На посаде укрцане на реморкере, инжењерија је срушила савски железнички мост и том приликом је погинуло 95 чланова посаде.

Овај догађај је код нас остао непознат. Никада није нико званично положио цвеће на месту катастрофе, није обележено место где се то десило. Учинио је то само Владимир Пожег, син хидроавијатичара Антона Пожега који је пребегао у Александрију и прикључио се посадама наших хидроавиона који су већ били тамо.

Новоформирано Удружење „Ветерани Ратне морнарице“ је 12. априла ове године положило венац на месту ове трагедије.

Монитори се повлаче

Минерско-баражне групе на Тиси су првог дана рата положиле целокупну количину мина којом су располагале (око 300 мина), а код Старе Кањиже и Мартоноша запречила је пловни пут минерско-баражна група, која се налазила уз монитор „Морава“ (командант поручник бојног брода прве класе Божидар Аранђеловић), потапањем шлепова код Брзе Врбе. Тог дана прва група монитора код Дубравице успешно је одбила нападе појединачних немачких авиона.

Састав у Старој Кањижи био је лоциран неколико километара од границе. Монитор „Морава“ нападнут је шестог априла авионима, али му нису нанета никаква оштећења, а са брода је оборен један авион.

Монитор “Морава”

Монитор ”Морава” повукао се у Сенту седмог априла, успешно одбијајући нападе авиона који су бомбардовали Сенту. Приликом обарања авиона, по тврђењу команданта ”Мораве” поручника бојног брода Божидара Аранђеловића, заробљен је један немачки ваздухопловни потпоручник, командант непријатељске формације.

Истог дана група монитора из Дубовца повукла се у рејон Гроцке, пловећи према Београду и при том одбијајући непријатељске нападе из ваздуха.

До осмог априла све минерско-баражне групе извршиле су запречавање сидреним минама Дунав: од Бездана до мађарске границе, код Опатовца (затворивши Моховски прокоп и Букински рукавац), код Сланкамена, Дубравице и Дубовца. Од шестог до осмог априла вршено је евакуисање Базе Речне флотиле из Новог Сада и од реморкера и шлепова формирана је пловећа база Речне флотиле.

До једанаестог априла прва група монитора остала је на подручју Гроцка – Дубовац, када је била принуђена на повлачење према Београду.

Трагедија у Београду

За несрећу својих другова у Београду, посада „Драве“ никада није сазнала, осим малог броја преживелих, а и то је било много година касније, када је рат завршен. Нису то дуго сазнале ни посаде осталих монитора.

Бошко Антић (Фото: Медија центар)

Наиме, чим је Божидар Аранђеловић, командант монитора „Морава“ добио телеграм од поручника бојног брода Божидара Николића да се Команда Базе Речне флотиле извлачи из Новог Сада и да ће мост на Тиси код Титела бити срушен, запловио је низводно и око двадесет и три часа 11. априла, пристао је са бродом на шлеп на десној обали Саве у Београду. Одмах су се састала сва три команданта монитора јер су „Сава“ (командант поручник бојног брода прве класе Срећко Ројс) и „Вардар“ (командант поручник бојног брода прве класе Миливој Коцнар) упловили истог дана по подне. С њима је упловио и реморкер „Танаско Рајић“ , који је шестог априла положио мине на ушћу Нере у Дунав. Одлучено је да да се сва три монитора потопе, да се посаде укрцају на реморкер „Танаско Рајић“ и путнички брод „Корана“ , а затим пребаце у Забрежје (око 40-ак километара удаљено) код Обреновца. Од Обреновца до Боке требало је да се морнари пребаце возом. Посада „Вардара“ је прва потопила свој брод и укрцала се на брод „Танаско Рајић“ , затим је потопљена „Сава“ , чија је посада укрцана на „Корану“ и најзад „Морава“ чија је посада подељена и укрцана на ова два брода.

Морнари су се тешко растали од својих бродова. Многи од њих су плакали или стајали немо док су бродови лагано одлазили на дно. Много суза је потекло у хладној априлској ноћи. Растајало се од нечега чему се припадало свим бићем. Тежак је растанак морнара и брода, нешто се стегне у души, а коментара нема.

И тако, по ко зна који пут, човек, брод и вода били су заједно. Неко  је једном негде записао: „море и реке, те водитељице живота, колевке човека, одувек су за људски род представљале препреке и претње, али у исто време и извор живота. Око њих и на њима живот је имао смисла ако је ту био и брод, тај најпотпунији производ човека, његове снаге, ума и руку. У њему је обједињавао своје умеће, у њему се он потврђивао као стваралац, али и као роб и господар. Силна знатижеља и тежња да се докучи оно непознато натерали су човека да савлада мрак престрављене душе и страх од непознатог и да крене преко воде ка другој обали, да је упозна и докучи, да је  освоји и покори.

И тако је вода још једном подарила живот, овај пут броду. А тамо где је брод тамо је и човек. Иза нас су хиљаде година нераскидиве везе воде са човеком, брода и воде, човека и брода“.

Морнари читав живот чине све да свој брод одрже на површини, боре се са олујама, маглама, ледом и поплавама. Сада су своје бродове предали тој истој води да их сакрије у своје дубине и спречи друге људе да их користе у сврху која доноси несрећу онима који живе на њеним обалама.

Монитори су потопљени око један час дванаестог априла, а реморкери су одмах запловили. Када су пловили испод железничког моста изнад ушћа Саве у Дунав, зачула се страшна експлозија. На бродове се срушио мост.

Монитор “Сава” након потапања 12. априла 1941. године

Шта се десило? Због надирања немачких оклопних јединица и моторизованих трупа кроз Срем, одлучено је да се мост између Земуна и Београда сруши у ноћи између једанаестог и дванаестог априла. Био је то део плана одбране Београда и уобичајена борбена радња у спречавању непријатеља у савлађивању водене препреке каква је Сава. Та дужност поверена је инжењеријском потпоручнику Оскару Кланчеку, после рата потпуковнику Југословенске народне армије. Он није био обавештен о проласку бродова, јер садејства организованог није ни било.

Од 110 укрцаних чланова  погинуло је 95, а остале је спасао реморкер „Рашка“. Међу погинулима били су и командант монитора „Вардар“ поручник бојног брода прве класе Миливој Коцкар и његов помоћник поручник бојног брода друге класе Бранко Шкеровић.

Бранко Шкеровић и Миливој Коцнар

Касније је у Обреновцу формиран Мешовити одред од преосталих чланова посаде монитора и осталих бродова који су били потопљени у близини Забрежја. Ових 450 људи, наоружаних личним наоружањем и поскиданим митраљезима са бродова, кренули су према Јадрану. Једна група је и стигла у Боку, а друга само до Пала код Сарајева, где су се јавили Врховној команди, од које су добили наређење: „Положите оружје, јер је донесена одлука о капитулацији“. Тако су се ови јунаци борили на Дунаву и Сави, потопили своје бродове да непријатељу не падну у руке, а капитулирали на босанским планинама изнад Сарајева.

Монитор „Вардар“ је био дубоко у муљу и покушај његовог вађења од стране речне флотиле Независне Државе Хрватске, није успео, али су уз помоћ дрвених скела подигли монитор „Сава“.

„Сава“ је потопљена близу леве обале Саве, насупрот Београду, а лежала је попреко у речном кориту, наслоњена крмом на обалу и прамцем зароњена у матицу. Када се водостај смањио, кормило и пропелери су вирили високо изнад воде, а прамац је остао заривен у песак. Просторије у трупу брзо су се напуниле песком и муљем. Док су трајали припремни радови за подизање, кренуо је лед крајем зиме 1942. године, те делимично искривио бродски прамац на месту где је престајао бочни оклоп. Код вађења је оштећена и осовина десног пропелера, која је стога извучена и поправљена у Славонском Броду.

Крајем 1942. године Независна држава Хрватска је извадила потопљене мониторе и монитор „Мораву“ под именом „Босна“ уврстила у састав своје речне флотиле

Монитор „Морава“ је извађен помоћу пловеће дизалице „Лика“, састављене од два шлепа. После поправке ушао је у састав под именом „Босна“.

И монитор „Сава“ и монитор „Морава“, у хрватској речној флотили сврстани су у топовњаче. „Сава “ је ушла у службу 1943. године. Топовњача „Босна“ није дуго остала у служби, јер ју је већ 8/9. јула 1944. код Славонског Брода потопила властита посада, те побегла у партизане. Топовњача „Босна“ је дејствовала 10. априла 1942. године против партизана током офанзиве на Козару. У јуну 1944. године наишла је на мину на Уни код Босанског Новог, те потонула.

Олупина монитора „Сава“ подигнута је поново после другог светског рата, поправљена и била је у саставу Речне ратне флотиле Југословенске ратне морнарице од 1949. до 1962. године. Није изрезана после изласка из флотне листе него је распремљена и служила је као пристан у Новом Саду.

Данас се монитор „Сава“ опрема као брод-музеј.

Аутор је контраадмирал у пензији



Категорије:Противу заборава

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Хвала за текст! Пола века комунизма је избрисало српску државу, народ, историју, културу и језик … Морамо испочетка.

    Свиђа ми се

  2. Издаја о којој се у текстu говори није била никакво чудо. Па – побогу, она је била аутоматски уписана у “крштеницу“ Краљевине СХС/Југославије. Већина Хрвата/Словенаца/муслимана никада није прихватила идеју југословенства; њихови умови/душе/срца су остали везани за Аустроугарску – односно Отомнанску империју. А идеји интегралног југословенства се целим својим бићем предао једино цео српски народ. Да је неки мир потрајао пар векова после 1.12.1918 г., , ко зна – можда би се и то некако средило, али – није. Онда долази 27. 03.1941 г., када је група официра – неодговорних политичких идиота/политичких криминалаца извршила војни пуч и изазвала вртоглави сплет катастрофалних догађања…
    Једноставно потапање речних војних бродова (који ионако нису имали неки значај), без њиховог минирања и експлозије, после чега се потапају и остају неупотребљиви чак и после дизања из воде, је такође обичан идиотизам. А – идиотско минирање моста Краља Александра уз уобичајени недостатак икакве координације, што је изазвало и трагичне жртве? Па – колику је то уопште штету нанело немачким трупама? За колико времена је то успорило њихово запоседање Београда и осталог дела земље која ионако није била животно способна ни у миру?
    Стварно, ма колико су потези људи описани у тексту достојни поштовања њиховог патриотизма и осећања војничке дужности, остају само горчина и сузе због њиховог узалудног пожртвовања.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s