Александар Апостоловски: Зашто се од Добрице Ерића није опростио ни Матија Бећковић

Песници умиру сами ‒ ко се све није опростио од Добрице Ерића

Добрица Ерић (22. август 1936 — 29. март 2019)

Добрица Ерић завршио је четири разреда основне школе. Више му није ни требало, јер су, много година касније, школе изучавале њега. Вратио се у лектире и антологије, на велике градске тргове и поља ливада. И било му је сасвим свеједно где ће рецитовати своју поезију. Да ли ће га слушати елитистички кругови или његови сељаци, јер су ионако знали сваки његов стих. И хтели су и морали, да би завршили школе!

Али када је отишао, Србија није стала, нити је дошла да га испрати. Председник Србије није на сахрану послао свог изасланика, нити се сетио да дође лично и последњи пут поздрави онога кога је морао да зна напамет, како он, тако и сви остали, јер забога, песници су давно отпевали своје. Није одложио све послове због јунака из читанки, а требало је. Тек неколико дана касније, Вучић је ипак послао телеграм, необично дирљив за њега. Ваљда се сетио.

Министар културе је можда узео слободан дан, а ако је неко морао да буде тамо, морао је да буде Владан Вукосављевић. Чак и по цену да добије алергију од шумадијског полена. Од Добрице Ерића се није опростио ни Бећковић Матија, ни остала етаблирана песничка братија. Дошао би Матија, да су му забранили. Али нису, па није видео разлог, односно политичку употребну вредност опроштаја са својим колегом великаном. То их је разликовало. Матија, и те како живахан и бунтован, мора да буде прокажен и државним указом проглашен за опаког песничког створа, као што је његов статус државног непријатеља у Црној Гори, како би одржао беседу. Добрица Ерић је његов поетски антипод. Ако је Матија српски Хомер у “реј бан” наочарима и “барбери” оделу, Добрица је био неприлагођени, разбарушени уметник из долине Груже, без икаквих амбиција да емигрира на Дорћол. Далеко је село Доње Црнуће, у срцу Шумадије и за Љубивоја Ршумовића!

Телевизије нису прекинуле редовне програме, нису прављене специјалне емисије, јер кога је брига за то што се Добрица Ерић придружио друштву мртвих песника. Због смрти поете не расте гледаност, а у његовом бајковитом свету није било места за ајфонке и шавије, гастозе и микије, јелене и даре, гејмере и инфлуенсере. Од политичара је дошао само дверјанин Бошко Обрадовић, али његово присуство није било нападно. Ако је за упад у РТС заслужио кеца, због Добрице је заслужио петицу.

Државни врх није заседао како би се одлучило да ли да Добрица Ерић буде сахрањен у Алеји великана или тамо где почивају заслужни грађани. Песник њиховог и нашег детињства имао је немерљив утицај на српску културу, али је, као последњи припадник тог племства поета, изабрао самоизолацију. Боље и то него да је завршио тако што би се обесио о конопац. Знао је Добрица Ерић да песници умиру сами!

Александар Апостоловски (Извор: Политика)

Није желео гламурозни испраћај и државне фанфаре, јер шта би чинио испод земље на Новом гробљу, када је његова престоница, његово родно село Доње Црнуће, била његова инспирација и читав свет. А Шумадија, његова алеја Великана! Рекох већ, уместо да иде у школу, скитао је као пустињак поред потока, пешачио брдима носећи књиге, и тако самоук, донекле чудак, наставио лозу народних песника. Тако је учинио један од највећих преврата у српском језику и поезији. Сиромашан академским знањем, обогатио га је својим талентом и обојио својим маштаријама. Његов уметнички пуч био је толико снажан да су и његови савременици и наследници желели да буду исто што и он: доброћудан а бунтован, простодушан а утицајан, изолован и славан. Дечји песник кога су поново изучавали и читали њихови очеви! Клинци су желели да сазнају какав ће бити њима далеки и непознати свет који их ишчекује, а маторци су, читајући га поново, бежали из тмурне садашњости, где их немилосрдно сунце није огрејало онако топло и онако нежно као што су веровали. Онда, кад су били деца.

Живећи у раскораку са стварношћу, Добрица Ерић је схватао да су његове брдовите стазе све уже и све непроходније, те је признавао да не разуме поезију новог доба, сматрајући да је, као и уметност, она у раскораку са здравим разумом и да поприма одлике невремена. Није Добрица мислио на хладне олујне кише над Шумадијом и крошње које се повијају, стварајући нестварну полифонију његовог утопијског универзума којег није желео да се одрекне. Стари мудрац је читао и слушао неке туђе речи и гледао у нова сунца, не желећи да их ни схвати, ни прихвати. Невини и нетакнути свет природе, човечности и доброте нестајао је на наранџасто-крвавом хоризонту и песник је одлучио да остане где је и био, по цену потпуне изопштености и самоће, преурањене чак и за његове године.

За неолиберално доба, песник је постао уљез, па је његова поезија нехотице попримила идеолошке димензије. Старовременски патриотизам без мржње, одбрана ћирилице и лирско скенирање људских карактера у којима није препознавао похлепу, бездушност и егоизам, као наративе новог сунца које нас пржи, постали су непожељни, а чистота младалачких љубави и одрастања, предмет ироничних подсмеха.

Велики Перо Зубац који је пет деценија друговао са Добрицом, био је изненађен призором на сеоској сахрани. Човеку који је написао “Мостарске кише” Шумадија није била далеко. Али до сеоцета у ком је 22. августа 1936. године рођен Добрица Ерић, није дошао ни Јустин, владика жички. Међу 500 или 600 људи, био је ту сеоски парох и две монахиње из манастира Враћевшница.

Перо Зубац ми каже да се тада присетио заседања Скупштине Србије, на дан када је Тома Николић био биран за председника Скупштине, са кратким роком трајања. Тога дана, умро је велики Стеван Раичковић и нико се није сетио да каже: “Станите, данас је умро велики песник.”

Ову Србију и овакав свет, Добрица Ерић није разумео. Као што ни они нису разумели њега.

Као што ни за момка из цвећа ливада, није била девојка из града!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Недељник, 7. 4. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

8 replies

  1. Мислим, чему све ово? Ко је сматрао да треба да дође и ко је волео Добрицу, дошао је. Ко није дошао, није му ни било место ту. Добрица Ерић је био скроман човек и уверен сам да не би ни желео другачију сахрану.

    Ви у овој теми делите неке јединице, петице и тројке. Стварно, чему то? Има у сваком селу оних који и за време сахране морају о свему и свачему, па не могу да ћуте ни за време опела. Често су најгласнији гости из градова, који би да сељацима објасне шта је ред.

    Зар Вам није довољан Перо Зубац? Добрици свакако јесте.

    Свиђа ми се

  2. Hvala ti gospodine A. Apostolovski što si se setio ovog divnog Šumadinca. Ti si među retkima koji se sete Šumadinaca, po nečem lepom. Najčešće, Šumadince šalju u koncentracione logore ili još gore, streljaju ih.

    Свиђа ми се

  3. Овај текст говори о деградацији људског духа. Нећу да говорим о томе зашто би неко био у Алеји великана, а неко на сеоском гробљу. Правом великану не треба атест да је великан. Не треба му државно или друштвено признање. Читаоци су ти који дефинишу ствари. Оваквим испраћајем је ово друштво, а нарочито власт, рекла све о томе шта мисли о било коме к’о им није од користи. Али све то не умањује заоставштину великог човека. Бити скроман и неприметан, не значи бити безначајан.

    Свиђа ми се

  4. Песнику Добрици Ерићу су најмање потребни овакви некролози г. Апостоловског. Песник Ерић је Србију разумео и волео, г. Апостоловски јој налази мане и где их има и где их нема. За разлику од песника Бећковића, г. Апостоловском нико, никад, ништа није забранио – зашто? Па зато што је г. Апостоловски оно што рецимо песник Ерић никад био није – човек мејнстрима.

    Свиђа ми се

  5. Такви велики песници и родољуби некако је природно да умиру сами и да га не испраћају други велики песници и родољуби. Велики Добрица Ерић је једини прихватио учлањење у сирото народно удружење за одбрану српскер азбуке. Није ћириличарима нимало чудно што је он једини од великих песника прихватио удружење за одбрану ћирилицее. Други велики песници прихватали су да се појаве и говорее на „официјелним“ скуповима ћириличара, али им је некако било „понижење“ да се било ко од велуиких других песника придружи српско9м писму јер то другима није било довољно да чувају своје „угледе“ великих песника. Једини је Добрицва схватио да му је месту међу бранитељима народног српског писма јер је и он сам чист изданак народа који није имао високе школе која њему, као исстинском старинском народном генију „висока школа“ није ни била потреебна. Он је био, за разлику од многих других „интелектуалаца“ за кога се није могла везато она велика истзиан да су највеће српске штеточине у српској историји биле „школоване будале“. Јер будала са школом, по чистој народној мудрости, постаје „будала на квадрат“. Зато многе „школоване будале“ у лингвистици и књижевности ни данас не знају да схвате да се српска азбука не може сачувати под планском фаворизацијом (хрватске) латинице у српском лукавом изуму комуниста и сербокроатиста под називом „богатство двоазбучја“ у језикзу Срба.
    Непомућена слава и хвала остају заасигурно за великог Добрицу Ерића.

    Свиђа ми се

  6. Диван текст који је погодио право у мету. Вечна Слава и хвала, природно господственом, дивном и племенитом, народном песнику, узвишеног духа и скромних личних прохтева, за све што је оставио свом народу, и за најлепше стихове нашег детињства.

    Свиђа ми се

  7. “Није крив онај што је пр.нуо, него онај што је чуо.“ (кажу у моме селу:).
    Текст Апостоловског је фантастичан.
    Тужно је што ће ово бити прилика надменом, а суштински тотално празном, министру Вукосављевићу, да се заклони иза Матије, неспорне величине (песничке).

    Свиђа ми се

  8. Добар текст, интересантан. Ерићева поезија као и Дечије новине из Горњег Милановца су били део мог одрастања, али и дела моје и других генерација које се нису родиле у Београду. Оно о чему је писао Добрица Ерић им је било блиско јер смо имали деде и бабе, ујаке или стрине и стричеве на селу. Допао ми се коментар једне јавне личности, име заборавио, која је изјавила, отприлике ово – дај Боже да умрем пре Цеце да не гледам како је сахрањују у алеји великана…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s