Никола Н. Живковић: Прича о селу Сростки или Упркос свему остати у Русији (и Србији)

Оно због чега сам решио да напишем неколико слова о документарном филму посвећеном селу Сростки била је чињеница да су многи млади људи решили да остану верни родном крају

Село Сростки у филму (Извор: Јутјуб)

На руској телевизији гледао сам документарни филм посвећен селу Сростки. Да ли сте икада чули за то село? Вероватно, нисте. Ни ја. Тај део Русије зове се Алтајски крај (Алтайский край). Аутор филма је Сергеј Шаргунов (Сергей Шаргунов), рођен у Москви 1980. године. Он је руски писац, публициста и посланик Руске думе. Да би стигао до тог села, Шаргунов је од Москве морао да пређе три хиљаде и сто километара. Како би наш човек добио јаснију представу, довољно је да кажем да удаљеност од Београда до Берлина износи око хиљаду километара. Главни центар краја зове се Бијск (Бийск), има две стотине хиљада становника, а удаљен је 35 километара од Сростки.

Шта је довело младог човека из Москве да превали толики пут и направи репортажу о Сростки, о селу које броји три хиљаде становника? У том селу је рођен познати руски писац, режисер и глумац Василий Макарович Шукшин. Но, Шаргунов је филм посветио пре свега самом селу и њеним становницима. Његова емисија зове се „Дванаест минута“. За то кратко време њему је пошло за руком да прикаже природне лепоте села и Алтајског краја, интервјуисао је старије људе, који су познавали Шукшина, а највећи део времена посветио је разговорима са ђацима из основне и средње школе.

Оно због чега сам решио да напишем неколико слова о том филму била је чињеница да су многи млади људи решили да остану верни родном крају. Шаргунов је дао кратак увод у познату невеселу причу: „После распада Совјетског Савеза, када је нестала не само једна моћна држава, већ је готово потпуно уништена привреда, многи људи, а пре свега млади, напустили су Алтајски крај, отишли су у веће градове, па чак и у иностранство. Но, овде сам срео младе људи који су решили да, упркос свему, не напусте своје село.“ Или, како рече, једна ученица стара око петнаест година, „овде су се родили моји родитељи, моји преци, ово је руска земља и ја такође желим да овде живим.“

Оно што охрабрује, да је овај филм – далек од сваке „велике политике“ – приказан на руској државној телевизији. А сем тога, паде ми на памет спонтана мисао, да би се можда и наша телевизија, РТС, као јавни сервис грађана, могла да угледа на Шаргунова, те да и она направи кратку документарну серију филмова о Србији. Пре свега о младим људима, који су решили, „упркос свему“, да остану у својој земљи, на својој родној груди. Живот није лак ни у селу Сростки. Док ово пишем, видим да је тамо температура минус тридесет испод нуле. Па ипак велики број младих решио је – колико сам из филма могао да видим – да остане да живи у свом селу. Немам ништа против да се прикажу млади српски лекари и медицинске сестре како марљиво уче немачки или норвешки јер желе да оду из Србије пошто овде, очигледно, не виде никакву будућност за себе и своју породицу. Но, исто тако могла би да се сними и она друга прича. А она постоји не само у Русији, у селу Сростки већ, убеђен сам, и у нашој Србији.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блог Николе Н. Живковића, 1. 2. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s