Борис Јовановић: Бубуљ у главу

Тко је мислио својом главом, није добро проша’, каже општепозната и прастара бубуљачка мудрост која свакога дана све више добија на цијени међу бубуљима

Извор: Феномени

Ако ти нешто није јасно, земљаче, разјасниће ти се. Немој да си нестрпљив. Ако нећеш са одушевљењем, хоћеш милом силом. Све ће ти бити јасније кад те кршима буду научили они који су добро изучили камењарску и батинашку комитетску школу. Кад прођеш, као што сви пролазе, тај дукљански течај, бићеш оно што мораш бити: опамећени и просвијећени тутумрак који више није оно што је, већ је оно што треба да бидне у земљи бубуља и љуђи…

Ако не мућнеш главом и сам не спознаш криву правду и лажну истину, помоћи ће ти се. Немој да бригаш. Запјеваћеш и ти Секулину пјесмицу и остале јуришне пјесме лијепе наше. Само стрпљиво понеси оно што те је снашло и јуначки и соколски поднеси оно што те сљедује. Очекуј бубуљ у главу за твоје добро и видјећеш какво је то бубуљско знање и невидљиво имање. Самоосвјећење и разбраћење по принципима бубуљске онтологије и армиране дијалектике као што и иначе приличи епским вантазијама и аветињским повијестима…

Кад ти падне на смућену памет нешто лажно и накарадно, нешто страшно и далеко, као што је, примјерице, уклети сербски национ, а ти удри главом у бубуљ, ако већ нијеси дочекао бубуљ у главу. Не чекај да те се сами сјете, већ их предухитри. Удри својом главурдом у нешто што је тврђе од главе и луђе од луде памети. Ркни у бубуљ свом снагом и силином и видјећеш да ће ти бити много боље чим ти постане неподношљиво горе. Што би се рекло  међу дукљанским паметарима: Бубуљ у главу је најпречи лијек и за главу и за бубуљ. Од те миле терапије глава постаје глупља, а бубуљ се обрете паметнији од главе…

У милој нам милогорији, гдје вјекују паметни бубуљи и луде главе, све поприма неописиве и неопојане димензије и хармоније. Науживаћеш се новога чувства само ако своју тинтару подметнеш под свој најрођенији бубуљ који ти је, сва је прилика, одређен још при рођењу. Кад те судбински бубуљ звекне, кад те опаучи тисућуљетњи диоклецијнски маљ, отвориће ти се нови погледи и најновији видици. Видјећеш оно што се не да видјети и чувствоваћеш оно што се не може описати. Бубуљ ће те прикуцати за висине, а маљ ће те уздићи ка црним дубинама као што и бубуљска правила налажу…

Дошао вакат, земљаче, да се не размишља главом, већ бубуљом и да се према бубуљу пореде све напредне еуроатланске и замонтенегрисане главице. Кад престанеш да мислиш одбаченом главом и кад почнеш да думаш набаченим бубуљем, кад се скроз- наскроз забетонираш, видјећеш страшну заблуду и црну срамоту у којој си живио док те бубуљ није распалио. А кад видиш и увидиш, стидићеш се свих оних година, мјесеци, недјеља, дана, сати и минута које си пробитисао у узалудном размишљању својом главом, умјесто њиховим бубуљем…

Тко је мислио својом главом, није добро проша’, каже општепозната и прастара бубуљачка мудрост која свакога дана све више добија на цијени међу бубуљима. Тко је штогођ осјећао срцем, опет каже прастара и општепозната бубуљачка мудрост, боље да је умјесто срцуленцета у прсима имао бубуљ, јер бубуљ је универзални орган универзалнога чо’ека новога доба. Бубуљом се, према дукљанској доктрини, мисли, а  у тренуцима немишљења, осјећа. Ко једанак мисли и осјећа, тај добро не работа, кажу прастари мудраци из вијећа стараца на нашим најстаријим горама…

Зато, пресамићени и сметени земљаче, бубуљ у главу, а памет у бубуљ и надај се да ћеш проћи много боље него што се се надао. Како ти гођ буде, биће ти боље него сада док још показујеш некакве трагикомическе знакове кобајаги живота. Ти потоњи трзаји предбубуљскога постојања нијесу ништа друго но увод у нови бубуљски живот и бубуљску еру којој неће бити краја прије коначнога и потпунога смака…

И није страшно као што изгледа, располућени и распамећени земљаче. Страшније је очекивање бубуља који ти је намијењен, него бубуљ који ти и овако и онако сљедује. Кад ти прикаче тај орден постаћеш велики херој малога живота, понос и дика земљице у којој је бубуљ побиједио памет…

Oпрема: Стање ствари

(Феномени, 13. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

1 reply

  1. Изврстан текст господина Јовановића ! Бубуљ на бубуљу остати неће кад се обубуљени бубуљи буду “ расолили “ на дну каце, ђе их смрад “ свежег купуса “ црвенохрватског“ притискао буде, чинећи од њих племенити, драги бубуљ, испишан из нато мехура и евроатлантског бубрега јефтино купљеног од шиптарских бубуља…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s