Сергеј Худијев: Цариградска патријаршија недвосмислено стала на страну прогонитеља Цркве

Цариградска патријаршија је „вратила канонско звање“ вођама двају украјинских расколничких групација: „патријарху“ Филарету и „архиепископу“ Макарију. Шта то значи? Објашњава богослов и публициста Сергеј Худијев

Патријарх Вартоломеј (Фото: AFP 2018 / OZAN KOSE)

Уколико се начини аналогија с државом, поступци Фанара представљају државни преврат уз ангажовање спољашњих снага (и под њиховим притиском).

Замислите конфедерацију са 15 равноправних лидера од којих је сваки суверен на својој територији, а питања која се тичу свих решавају заједнички. Сад замислите да се један лидер конфедерације прогласи за апсолутног диктатора који, кад су остали у питању, може да ради све што хоће, а они немају никакво право гласа. Управо то се дешава на наше очи.

Патријарх Вартоломеј се прогласио „првим без једнаких“, а затим је понадавши се да то није само звучна титула, почео демонстративно да поступа као апсолутни диктатор који може да доноси одлуке које се тичу других Помесних Цркава без икаквог договора с њима, па чак и против њихове јасно изражене воље.

Аналогија с претензијама средњовековних папа не само да се даје у алузијама, већ се и директно спроводи, и то не чине само критичари Фанара, већ и његове присталице. На пример, у чланку богослова Цариградске патријаршије Елпидофора Ламбринијадиса „Одговор на став Московске патријаршије у вези с првенством у Васељенској Цркви“ тврди се да је „дуго времена у историји Цркве првојерарх био римски епископ. Касније, кад је евхаристијско општење с Римом прекинуто, канонски првојерарх Православне Цркве постаје Архиепископ цариградски“. Односно, Патријарх цариградски заправо долази на место папе с којим је „прекинуто општење“.

Извор: Спутњик

Али само ово општење је управо и прекинуто због тога што су православци одбили претензије папа на апсолутну власт у Цркви – управо оне претензије које сад износи патријарх Вартоломеј. Ако признамо тезу коју је објавио Цариград – да Васељенска Црква треба да има првојерарха – чини се да претензије римског папе имају много више основа и остаје потпуно нејасно зашто треба да се покоримо сумњивој копији папства ако постоји много убедљивији оригинал. И зашто се онда сам Цариград не покорава Риму?

Истаћи ћемо притом да сам римски папа обично избегава тако грубе поступке.

Претензије Цариграда изгледају неубедљиво и због тога што је дуго времена признавао канонска права Московске патријаршије – и признавао је митрополита Онуфрија за јединог законитог поглавара Цркве у Украјини.

И овде долазимо до проблема који највише пада у очи, а везан је за поступке Фанара – то је етички проблем.

На чију молбу је Фанар започео процес давања аутокефалије? На молбу световних власти Украјине, што је отворено речено. Да ли је то умесно с канонске тачке гледишта? Како се црквена заједница може оснивати на молбу световних власти коју у већој мери представљају неправославни људи? Како људи који уопште не припадају Цркви – чак ни формално – могу оснивати црквене структуре? То је потпуни апсурд с црквене тачке гледишта. Али је апсурд и с тачке гледишта световних закона – формално Украјина је демократска световна држава која не може да се меша у послове верских заједница.

Да ли човек који учествује у грубом безакоњу – и са црквене, и са грађанске тачке гледишта – може претендовати на улогу првојерарха целог православног света?

И ово безакоње не представља само кршење неких формалности. У њему постоји конкретна оштећена страна. То је Украјинска Црква на челу с митрополитом Онуфријем којег је патријарх Вартоломеј донедавно признавао – а сад је престао да га признаје. Световне власти не крију да је њихов циљ да изврше притисак на УПЦ (МП) коју је председник Порошенко назвао „пипцима непријатеља“, помоћник министра унутрашњих послова Зорјан Шкирјак „вампирима који треба да бришу из украјинске земље“ или, као што је сасвим недавно изјавио министар иностраних послова Украјине Павел Климкин, да „Московска патријаршија уопште нема шта да тражи у Украјини, зато што је то канонска територија Васељенске патријаршије, а УПЦ МП је с историјске тачке гледишта основана уз кршење канона и представља резултат узурпације.“ Повици „доле московски поп“, фантастичне оптужбе за прављење „магацина оружја“ или директни позиви на убиства (каквих има, на пример, на сајту „миротворац“) представљају део атмосфере мржње и прогона у којој живи Црква у Украјини.

Извор: Спутњик

И Цариградска патријаршија је недвосмислено стала на страну прогонитеља Цркве. Како се савезник прогонитеља Цркве може сматрати пастирем – а да не говоримо о томе да се признаје за првојерарха целог светског православља?

Добијање „томоса“ ће, као што је потпуно очигледно, изазвати талас прерасподеле црквене имовине – расколници стално и отворено говоре о жељи да запоседну Кијевску лавру, а и обични храмови ће се новоствореној фанарској структури предавати по истој шеми која је већ добро разрађена приликом запоседања храмова од стране „Кијевске патријаршије“ – уз ангажовање насилника из „десничарског сектора“.

Свака прерасподела својине кад се група А истерује из просторија и кад се оне предају групи Б представља тежак и ружан конфликт. Тим пре кад просторије имају важан симболички значај. Кад држава не може да изврши своје обавезе и да одржи ред, као што је то било у Русији почетком 1990-их година или данас у Украјини, и кад се сукоби решавају уз примену недржавног насиља, апсурдна ситуација у потпуности измиче контроли. Кад је сцена пуна насилника који отворено и без оспоравања државе желе смрт члановима групе А, насиље, које авај, већ постоји, поприма велике размере.

У овој ситуацији спровођење пројекта аутокефалности, који ће неизбежно довести до добро познатих последица, значи пружање подршке масовном насиља против Цркве и придруживање насилницма.

Односно, овде се више не ради само о узурпатору – него о узурпатору који већ користи могућности које су му на располагању како би нанео штету Цркви и помогао њеним прогонитељима.

Извор: Спутњик

То је врло жалосна ситуација и било би бесмислено умањивати степен њене озбиљности, а рећи ћемо отворено и трагичности. Али знамо да врата пакла неће савладати Цркву, а још мање ће је савладати Порошенко, Бајден или патријарх Вартоломеј.

Кад неки човек претендује на духовну власт над вама ви га можете или прихватити или одбацити. А прихватање власти човека као што је патријарх Вартоломеј било би врло погрешно. Као што је рекао апостол, „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1 Кор. 7:23).

Са руског: Марина Тодић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 16. 10. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s