Сергеј Худијев: О „стенограму“ преговора патријараха Кирила и Вартоломеја

На друштвеним мрежама се води дискусија о тексту који, по тврдњи грчког сајта ortodoxy.info преноси садржај преговора које су патријарси Кирил и Вартоломеј водили у току посете патријарха Кирила Истамбулу

Иако се он назива „стенограмом“, у суштини се не ради о нечему што би се могло назвати записом или стенограмом – ради се о тексту који је изложен као препричани стенограм. Зато заправо и није могуће коментарисати његов садржај – јер се не може знати да ли је био измењен приликом лектуре и да ли је можда био измишљен од почетка до краја.

Међутим, треба рећи нешто о једној другој ствари. Људи који цитирају текст као оригинал очигледно полазе од тога да је то стварно процуривање информација из преговарачке собе. Међутим, преговорима у Фанару присуствовао је врло узак круг лица – и извор процуривања се може налазити само унутар овог круга. Отворено говорећи, до процуривања је (уколико се оно десило) могло доћи само уз дозволу патријарха Вартоломеја.

Односно, људи који цитирају текст као оригинал сигурни су да је патријарх Вартоломеј садржај тајних преговора објавио без пристанка друге стране. Потребна је извесна смелост да се тако нешто припише патријарху Вартоломеју.

Постоји једна појава која се зове етика. Објављивање садржаја важног поверљивог разговора без сагласности свих учесника није морално. (Патријарх Кирил је након преговора истакао да то неће чинити без сагласности патријарха Вартоломеја.)

Односно, у принципу, ви тако можете да поступите, али људи (са разлогом) више неће водити с вама поверљиве разговоре. Ступајући у поверљив разговор други човек вам указује поверење, а објављивање његовог садржаја представља изневеравање поверења. Већина људи изневеравање поверења сматра неморалним и потрудиће се да избегне поверљиве разговоре с вама. То су врло једноставне и елементарне ствари, које људи усвајају у пубертету.

Кад људи воде поверљиве разговоре они их не објављују без сагласности друге стране. То је минимална пристојност и способност за договарање која је потребна и да би се човек запослио. И минимална мера здравог разума: стећи репутацију човека који није у стању да се придржава чак ни основних етичких правила – значи веома отежати свој друштвени живот.

Чак и окорели политичари обично не одају садржај преговора – зато што то нису последњи преговори у њиховом животу, и убудуће треба да разговарају с људима. А ако се с вама не могу водити поверљиви преговори – нико с вама неће ни преговарати.

Односно, људи који тврде да је стенограм веродостојан приписују патријарху Вартоломеју крајње ниске етичке и пословне особине. Свашта се дешава на белом свету, можда већ до те мере „неста преподобних“ – али би било у извесној мери преурањено тврдити тако нешто.

Ипак, има људи који полазе од тога да су процуреле информације веродостојне и притом остају ватрене присталице аутокефалности. Односно, желе да одведу украјинску цркву под омофор човека којем (надајмо се, неосновано) приписују врло неморалне и неразумне поступке.

То је прилично чудно, зато што је Црква управо морална заједница, ако човек претендује на глобално духовно вођство од њега се очекује управо морално понашање. Непринципијелни макијавелиста и пастир народа су у извесној мери различите улоге.

С друге стране, поновићемо да политичари какве год да су њихове моралне особине, избегавају да одају садржај поверљивих преговора, зато што пословна етика није само питање тога да ли сте добар човек или нисте, већ је питање да ли ће људи следећи пут хтети с вама да разговарају.

Други аргумент је да у Руској Православној Цркви има тако страшних људи, да су то агенти КГБ-а итд., и да се на људе који су толико страшни не могу применити обични морални захтеви. Поступак непријатељски према Русији не може бити неморалан – он чак не може бити ни глуп или контрапродуктиван. Он увек може изазивати само одобравање.

Пошто се Црква сматра једим од ослонаца Русије, сви поступци усмерени против Цркве аутоматски се доживљавају као исправни.

Од патријарха Вартоломеја се не тражи ни мудрост, ни побожност, ни елементарна разумност – од њега се тражи само непријатељство према Москви. Зато му се радо приписује отворено аморалан и глуп поступак – само да изгледа довољно непријатељски према Московској патријаршији.

Ова етика није добра ни за изградњу Цркве, ни за изградњу државе – зато што њене присталице не могу имати ништа стваралачко. А ми ћемо се, са своје стране, једноставно уздржати од суда о веродостојности наводног процуривања информација. Иако понашање патријарха Вартоломеја изазива велику жалост, немојмо мислити о њему тако лоше као што мисле присталице аутокефалности.

Са руског: Марина Тодић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 10. 10. 2018)

 

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Без обзира на веродостојност “стенограма“ – трач, рекла-казала је
    психолошко пропагандни трик који је узбуркао све Помесне Правос-
    лавне Цркве, а то је, за почетак, увод у “раскол“ и тиме је већ
    задат почетни ударац Православљу!

    Само, раскола нема, у делу Православне Цркве који остаје доследан
    ранијем Свето-Отачком поретку, а у расколу – отпадништву су они који
    се одвајају, и они који их у томе подржавају.
    Таква одлука о аутокефалности УКП води у верско-граћанске сукобе,
    и несхватљиво је да патријарх Вартоломеј то не схвата и не види
    какве последице могу проистећи из свега тога?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. Догађаји у Украјини се нижу све већом брзином:
    Како јавља руски сајт “Известија“ (https://iz.ru/799808/elena-loriia-valeriia-nodelman-aleksei-zabrodin/ne-v-odnoi-tcerkvi ), у недељу је у Кијеву одржано молепствије/ митинг благодарења “поводом почетка пружања аутокефалије Украјини“. На њему је председник Украјине П. Порошенко, између осталог изјавио да ће томос о аутокефалији бити уручен поглавару цркве кога ће изабрати заједнички Архијерејски Сабор у саставу свих епископа двеју (до сада канонски непризнатих) украјинских православних цркава: Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије (УПЦ КП) и Украјинске Аутокефалне Православне цркве (УАПЦ) , као и “низ епископа Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије (УПЦ МП)“.
    Наводећи податке агенције Укринформ, сајт “Известија“ наводи: у овом молепствију су учествовали поглавари УПЦ КП Филарет, УАПЦ Макарије, епископ Украјинске грко-католичке цркве Богдан Дзјурах, председник Украјинског библијског друштва Григориј Комендант, као и један митрополит из УПЦ МП – Белоцрковски и Богуславски Августин, и ординаријус Кијевско-Житомирске Диоцезе Римокатоличке цркве Виталиј Кривицки.
    Такође се наводи да се данас у саставу УПЦ МП налазе 53 епархије, 12069 црквених општина, 251 манастир и 17 духовних образовних установа, као и 12283 духовника и 4412 калуђера, као и “да је део тих црквених општина већ најавио спремност да пређе у оквир аутокефалне цркве која је у формирању“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s