Срећко Максимовић: Мисли преко Дрине – Догодине у Бриселу (ода Другосрбијанства)

Мање неба више евра то крилатица је моја. Окренут леђима Косову и Метохији а погледа упрта ка Бриселу стојим ја. Има нас пуно. Другосрбијанцима нас зову

Ја сам грађанин свијета филантроп, хуманиста, пацифиста, заштитник сам животиња, људских права, истосполних бракова – рјечју космополита. Скучује ме, уништава ова наша малена ужасна Србијица. То је земља ненормалног народа, оптерећеног прошлошћу и митовима. Тај народ се мени напросто гади од своје затуцаности и необразованости. Вјерују у Бога, Цркву поштују, у Русију се надају. Ето то је моја тамница – са таквим живим ја, ја грађанин свијета космополита. И даље се позивају на некаквог кнеза Лазара. О Царству Небеском снивају и таквим небулозама.

А ја млад образован, паметан, напредан све то слушам и напросто ми се повраћа. Срећа има и код нас паметних људи окупљених око Пешчаника. Идоли су ми Дража Петровић, Зоран Кесић, Сергеј Трифуновић, Наташа Кандић, дивне Соње Лихт и Бисерко, Јелена Милић и наша прва дама непревазиђена госпођа Перовић Латинка. Обожавам да гледам „24 минута“ и Кесића нарочито када је гост мили Драгољуб Дража Петровић наш витез, наша узданица. Омиљена књига ми је „Филозофија паланке“, која нашег приглупог човјека најбоље илуструје. Разумије се нисам је прочитао али ако је воли Дража ко сам ја да у њу сумњам – стога ми је омиљена.

Доста ми је више Косова, националиста, полуписмених, назадних. Ова Србија је тамница. Негдје бих да одем али не знам гдје. Ови моји пријатељи са Запада ме плаћају да овдје останем – да друштво градим на боље. Ето баш ових дана ме страшно изиритирала нова пјесма примитиваца из Београдског синдиката. Замислите пјесма се зове „Догодине у Призрену“. О ужаса, о примитивизма, хоће ли нам икада бити спаса? Кад ћемо Србију спустити са неба и као сав нормалан свијет кренути ка европским интеграцијама?

Мање неба више евра то крилатица је моја. Окренут леђима Косову и Метохији а погледа упрта ка Бриселу стојим ја. Има нас пуно. Другосрбијанцима нас зову, ова затуцана квази-српска елита. Догодине у Бриселу то је поздрав будућности, а о Призрену нека сања Београдски синдикат и њихови пријатељи националисти. Свануће и нама, рјешићемо се митова, наших самообмана, сада имамо и предсједника нашег истомишљеника. Ови други, затуцани, имају Ковића, Ломпара, попове, Антонића и дружину из Београдског синдиката. То су људи ретроградни и пуни самообмана.

Мој Бог је новац, њему се клањам и сањам да Србија постане дио цивилизоване Европе. Цмиздрав сам и безкарактеран али зато пун евра, шопинг картица и некретнина. Да, господо, Другосрбијанац сам ја. Догодине у Бриселу – срдачно вас поздрављам.

Advertisements


Категорије:Сатиристика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s