Мора која мучи Европу и Запад може бити ублажена само тако што би се етничким већинама понудила будућност у којој идентитети – њихови митови о пореклу, колективна свест и традиције – опстају као претежни
Ограда од бодљикаве жице на грчко-македонској граници (Фото: David Kaupp)
(Foreign Affairs, септембар/октобар 2018)
Добре ограде чине добру политику
Успон десничарског популизма на Западу је прича нашег времена. У Сједињеним Државама и западној Европи током последњих година странке и кандидати који су против естаблишмента постизали су изборне победе без преседана тако што су се приказивали као бранитељи својих нација против двојне опасности коју чине странци и корумпиране елите. Два највећа удара међународном поретку последњих година – Брегзит и избор Доналда Трампа за америчког председника – су били манифестације овог ширег тренда.
Популистичка прича је превасходно о култури и идентитету, посебно о страху међу белим гласачима широм Запада да су њихове културе и идентитети у опасности. Тренутни популистички талас је почео изборима за Европски парламент 2014. године, када су данска Народна странка, француски Национални фронт и британска Партија независности (УКИП), све десничарске популистичке странке, добиле највише гласова у својим државама. Овај резултат делимично је подстакло значајно повећање броја авганистанских, ирачких и сиријских тражилаца азила у Европској унији почев од 2012. године. Потом је уследила мигрантска криза из 2015, током које је више од милион имиграната и избеглица, међу којима је највише муслимана, ушло у Европу.
Мигрантска криза је била дар са неба са десне популисте. Трамп је 2015. године, када је био републикански кандидат за америчког председника, заузео оштре позиције у вези са сиријским избеглицама и обећао је „свеобухватно и потпуно заустављање“ муслиманске имиграције. Најџел Фараж, лидер УКИП–а, истакао је постер са сликом колоне избеглица које марширају како би упозорио Британце шта их чека уколико не напусте Европску унију. Исте године, Норберт Хофер, из аустријске тврдодесничарске Слободарске партије, замало што није победио на председничким изборима заступајући отворено нативистичку платформу. Скоро свугде, десничарске популистичке странке добиле су рекордан број гласова и принудиле су центристичке странке да помере своја гледишта о имиграцији и исламу ка десници.
Упркос тренутном утицају популистичког револта, јавна расправа [о овом феномену] била је испуњена нејасноћама. Раст популизма је потекао, прво и пре свега, од етнокултурне анксиозности. Припадници већинских популација на Западу страхују да може доћи до нарушавања веза између њихових заједница које деле заједничку прошлост и њихових отаџбина: размотрите етничке Немце који осећају да њихова земља постаје „ненемачка“. Западни естаблишмент се, с друге стране, самоубеђује како су популистички гласачи они које је прегазила глобализација – припадници беле радничке класе који грцају, огорчени су према богатој, космополитској елити и са сетом се сећају дана добро плаћених фабричких послова и сигурних радних места. Ово је утешна илузија за мејнстрим странке, пошто значи да би уобичајене економске политике, попут редистрибуције и раста запослености, биле довољне да поврате status quo ante.
Десничарски популисти су, са своје стране, били невољни да признају да је њихова жалба пре свега етнокултурна из страха да ће то подстаћи оптужбе за расизам. Уместо тога они су преметнули море својих гласача моралистичком игром: овде смели Робин Худ изазива естаблишмент, тамо се води борба да се поврати узурпирани британски суверенитет од Брисела. И на левици и на десници, сви су били сагласни да истичу лажи како је популизам превасходно о неравномерној расподели богатства и моћи. Новинари и истраживачи би требало да знају боље, али су се и они такође придружили овој игри.
Међу онима који су се пробили кроз маглу је амерички новинар Саша Полаков–Сурански (Sasha Polakow-Suransky), чија је недавна књига Go Back to Where You Came From [Иди тамо одакле си дошао] благовремена и искрена анализа успона популистичке деснице у контексту имиграције и муслиманске интеграције. Састављена од више од сто интервјуа обављених у Аустралији, Јужној Африци и четири европске државе, Go Back to Where You Came From уверљиво показује да је из јавне забринутости око имиграције и интеграције – и перцепције како елите занемарују ово питање – проистекао раст десничарског популизма у северозападној Европи. Творци политичких решења морају са симпатијама да саслушају забринутост јавности, сматра Полаков–Сурански, али они без обзира на то морају да одржавају великодушни ниво имиграције и да објасне народу зашто су његове бриге неосноване. Нажалост, врло слична формула је и довела до популистичког снажења, због чега су европски политичари мудро почели да је напуштају.
Популистички талас
Иако је популизам снажан у готово свакој данашњој западној држави, Go Back to Where You Came From се концентрише на Данску, Француску и Холандију, са спорадичним фокусирањем на Немачку. Ови случајеви имају неколико важних заједничких особености. Свугде су десничарске популистичке странке и кандидати недавно прикупили између 12 и 35 процената гласова. На све државе је утицала мигрантска криза из 2015. године. Све су примаоци имиграната са значајном муслиманском мањином, тако да су напетости у вези са исламом у њима израженије него у Уједињеном Краљевству, где су источноевропска имиграција и противљење Европској унији били главна питања за популисте, или у Сједињеним Државама, где је хиспано имиграција, легална или илегална, истакнутија. Полаков–Сурански приступио је теми са широких основа, разговарајући са академицима, имигрантима, политичарима, активистима и интелектуалцима са разних делова политичког спектра.
Извор: Твитер
Специфична карактеристика ове књиге је пажња коју посвећује расцепима које је имиграција створила у оквирима европске левице. Уместо да јасно разграничи левицу од деснице, имиграција је поделила глобалисте, културалне космополите и оне који подржавају слободно кретање људи, од националиста, који подржавају културне границе и значај националне државе. У Сједињеним Државама овај расцеп глобалисти–националисти савршено се уклапа у јаз између демократа и републиканаца, са неколицином првонаведених који су пригрлили антиимиграциону ствар. Али у Европи, где етничка већина у свакој држави чини највећи део гласачког тела, националистичка, бела радничка класа и даље остаје кључни део левичарских коалиција.
Економски прогресивисти су остварили само делимичан успех у суочавању са насталим напетостима. Током претходне три деценије, европска левица се кретала у либералном смеру у вези са питањима културе док је напуштала редистрибутивне економске политике у настојању да привуче факултетски образоване космополитске либерале – оне које је британски писац Дејвид Гудхарт (David Goodhart) назвао „Гдегодци“ (Anywheres). Током 90–их, како пише Полаков–Сурански „фокус левичарског активизма је драматично измештен са питања економске једнакости ка идентитету“, што је отворило простор за популистичку десницу да се обрати белој радничкој класи на етнокултурним основама. Али како је радничка класа пребегавала десници, Гдегодци је нису надокнадили, што је водило постојаном паду подршке за леви центар.
Једна од левичарских странака која је радила на томе да заустави крволиптање била је данска Социјалдемократија. Тешко поражена од стране десничарске популистичке данске Народне странке на изборима 2001. године, она је постепено гурнула на страну своје мултикултуралистичко слављење разлика и дошла је до тога да се залаже за сведену имиграцију. Ишла је чак толико далеко да је подржавала контроверзни закон из 2016. године који допушта влади да конфискује драгоцености од тражилаца азила. Ову промену су подржали социјалдемократски градоначелници из градова–сателита који окружују Копенхаген, који су 90–их почели да упозоравају своју странку о потенцијалним лошим странама имиграције: речју, да сиромашне придошлице могу да преоптерете државу благостања и да поткопају друштвено поверење од кога она зависи. Полаков–Сурански је цитирао једног од тих градоначелника, Томаса Гилдал Петерсена (Thomas Gyldal Petersen), који је грдио космополитско страначко крило због отуђења: „Они нису разумели да слободном имиграцијом ми напуштамо људе који живе овде, превасходно сиромашне.“
Иако су десничарски популисти уживали ограничену гласачку подршку током прве деценије овог века, они су били кадри да усмере политику у сопственом смеру пошто су мејнстрим странке настојале да придобију њихове гласаче. Већ од 90–их, међутим, десничарски популисти су почели да испробавају нови приступ, онај који је посејао семе њихове тренутне популарности. Они су напустили некадашње заговарање слободног тржишта у корист онога што су истраживачи означили као „шовинизам благостања“ – обећање да ће заштитити државу благостања, али само за „заслужне“, категорију из које су великим делом искључени имигранти и муслимани. То је било комбиновано са новим обликом нетрпељивости према исламу осмишљеном да истакне искрене либералне добродушне намере популистичке деснице: иако су њихове гласаче углавном подстицале етнокултурне забринутости, популистичке странке су почеле да истичу уважене аргументе да због тога што је ислам нетолерантан према хомосексуалцима, Јеврејима, секуларистима и женама, само тврда антиисламска позиција може да заштити европске либералне вредности.
Дешавања су такође припомогла. Убиство холандског филмаџије Теа ван Гога (Theo van Gogh) које је извршио холандско–марокански исламиста радикализовало је јавно мњење и дало ветар у леђа Герту Вилдерсу (Geert Wilders), лидеру деснопопулистичке Странке слободе. Крајем 2005. данске новине Јиландс–постен (Jyllands-Posten) објавиле су низ карикатура пророка Мухамеда, што је довело до масовних протеста у муслиманском свету, претњи смрћу карикатуристима и усијаној дискусију о опасности коју по слободу изражавања представља ислам. Данци су протестовали бранећи новине. У Француској, у међувремену, бујица муслиманских терористичких напада, укључујући убиство дванаесторо људи у редакцији магазина Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) јануара 2015. године, масакр у позоришту Батаклан новембра 2015. и напад камионом у Ници јула 2016, држали су ислам у центру пажње.
Књига Полаков–Суранског заиста блиста тамо где испитује савремену Француску. Са највећом муслиманском популацијом у Западној Европи, Француска је дубоко забринута око интеграције и идентитета. Питање да ли хиџаб може да се носи у јавним школама искрсло је 1989, и током 90–их низ интелектуалаца са левог центра – међу којима су многи били Јевреји – померио се удесно у вези са имиграцијом и интеграцијом. Полаков–Сурански је лепо уплео овај исечак интелектуалне историје у своју приповест, усредсредивши се на истакнуте личности као што су филозофи Ален Финкелкраут (Alain Finkielkraut) и Паскал Брукнер (Pascal Bruckner).
Ален Финкелкраут у Паризу, децембра 2016. (Фото: Benoit Tessier/Reuters)
Многи левичарски критичари поредили су савремену француску исламофобију са антисемитизмом у Европи с краја 19. века (фр. fin-de-siècle), но, Финкелкраут који је сам дете пољских Јевреја који су преживели Холокауст одбацује оваква поређења. „Није било јеврејског џихадизма“, рекао је Полаков–Суранском. Јевреји „су били апсолутно мирољубиви“ и „дошли су у Француску са осећајем захвалности и снажне љубави“, док муслимани, по његовог мишљењу, нападају грађане и институције земље која им је домаћин. Финкелкраут верује да већа опасност по Јевреје прети са левице него са деснице, зато што би левица отворила земљу за већи муслимански утицај. Иако је француски антисемитизам традиционално повезиван са екстремном десницом, Марин ле Пен, лидер Националног фронта, предузела је офанзиву шармом како би придобила симпатије либерала, хомосексуалаца и Јевреја, чиме би истовремено помогла детоксикацију своје странке и ујединила око себе елементе старе левице.
Један од најоригиналнијих делова књиге је увид у ново интелектуално врење у Француској које укључује такозване идентитарце – активисте који настоје да заштите етнички већински карактер европских националних држава. Књиге идентитарских писаца које ламентирају над опадањем француске етничке већине, укључујићи Le grand remplacement (Велика смена) Реноа Камија (Renaud Camus) и Le suicide français (Француско самоубиство) Ерика Земура (Éric Zemmour) оствариле су велики утицај уз продају преко 500.000 примерака. Како Полаков-Сурански указује, „идеологија тренутка је нативистичка носталгија“ и личности попут Земура, који је алжирски Јеврејин, дају простор белим Французима да искажу своје незадовољство према растућој разноликости.
Ипак, одбацивање мултикултурализма и сумњичавост према исламу нису ограничени на десно крило: то је почело да преобликује исто тако и политику на центру. Николас Саркози, тадашњи министар унутрашњих послова, 2005. године, на пример, означио је претежно муслиманске хулигане у париским предграђима (banlieues) као „олош“. Слично је 2006. године, у ономе што је изгледало као једва прикривено настојање да се обесхрабре конзервативни муслимани од доласка у Холандију, холандска влада објавила видео за потенцијалне имигранте који садржи хомосексуални пар како се љуби и жене са обнаженим грудима. У Немачкој, у којој проблематична прошлост традиционално допушта више простора за разлике, канцеларка Ангела Меркел је објавила 2010. године да је мултикултурализам (multikulti) „подбацио, потпуно подбацио“. Чак је и француски председник Емануел Макрон, миљеник западних либерала због своје антинационалистичке реторике, пооштрио имиграциона правила, прихватио планове да се захтеви за азил процесирају у Либији и говорио је о имиграцији као о нечему што Француска мора да „истрпи“.
Више истог
Полаков–Сурански изгледа да прихвата позиције које су истакли центристички либерали, попут британских писаца Кенана Малика (Kenan Malik) и Ника Коена (Nick Cohen), да западни прогресивисти пате од политички коректне слепе мрље: иако су оштро против радикалних и расистичких делова деснице, они изнова и изнова не успевају да критикују тамнопуте идеолошке екстремисте, као што су они који позивају на убиство Салмана Рушдија (Salman Rushdie) или заговарају насиље као одговор на данске карикатуре.
Ипак, он се такође побринуо да укаже читаоцу на потешкоће оних који хоће да буду муслимани у Европи. Третирани као да ту не припадају чак и ако су рођени у земљама где живе, многи наилазе на препреке на тржишту рада и на друштвену дискриминацију, попут неформалних квота у ноћним клубовима. Иако прихвата важност легитимне критике ислама, Полаков–Сурански истиче да је и невина већина муслимана често осликана истом четком: оном тероризма и криминалности.
Полаков–Сурански признаје да је успон десничарског популизма последица неуспеха мејнстрима. Али он страхује да популистички успех представља опасност по либералну демократију и да би могао, у будућности, да доведе до повратка на грозоте 30–их година, уколико се имигранти и мањине лише својих права. Иако он сматра да је левица преузела задатак да одбаци популистичке гласаче као ирационалне, док сам заступа став да је потребно саслушати забринутости радничке класе о промени етничке структуре њихових крајева и да се истовремено „поразе [популистичке] популистичке идеје тако што би се показало да су нереалистичне и да неће помоћи људима“. Он подстиче политичаре мејнстрима да одбаце ограничења имиграције, док поздравља отвореност Меркелове према избеглицама и Макронову вољност да осуди страх и поделе. И док се противи отвореним границама и запажа да је трибализам део људске природе, Полаков–Сурански тврди како је председничка кампања Бернија Сандерса у Сједињеним Државама показала како политичари могу да „привуку милионе радничких гласова готово искључиво на основу економских тема.“
Полаков–Сурански је у праву да политичари треба да се старају да не клевећу поједине религије или етничке групе. Мере којима се забрањује муслиманска одећа, као што је француска забрана бурки, крше слободу вероисповедања, те постоји озбиљан проблем дискриминације муслимана у Европи. Такође је важно очувати норме против исламофобије: критичари савременог популизма исправно указују да широка стигматизација оних који нису део [већинске] групе представља везу са европском антисемитском прошлошћу.
(Извор)
У ствари, може се заступати став да великодушне имиграционе политике које Полаков–Сурански заговара представљају већу претњу демократији од нативизма који осуђује. Највећи део проницљивости Go Back to Where You Came From представља то што је показано како безрезервни ентузијазам мејнстрима за имиграције снажи популистичку десницу тако што покушава да наметне непопуларна политичка решења непослушној јавности. Последњих година, међутим, изгледа да је европски мејнстрим научио лекцију. У Аустрији, Холандији и Уједињеном Краљевству, десни центар је подрио популистичку десницу тако што је пооштрио имиграциону политику и нагласио је интеграцију. Да се друга мигрантска криза деси данас, Меркелова не би са хлебом и сољу дочекала придошлице[1] као што је то чинила 2015. године – што је била одлука, колико год добронамерна била, која је располутила Европску унију и довела до тога да популистичка Алтернатива за Немачку постане трећа највећа странка у Бундестагу. Ово прилагођавање међу мејнстрим политичарима треба да буде поздрављено као знак демократске флексибилности, а не да се због тога жали као да је у питању капитулација пред силама зла.
Речју, има простора за либералну критику новог европског status quo. Стереотипско приказивање муслимана треба да је неопростиво и треба да буде линија преко које се не иде. Сурански исправно указује на кршења стандарда пристојности које је пратило покушаје влада да контролишу проток миграната, као што је аустралијска употреба прекоморских заточеничких објеката за смештање оних који су покушали да се илегално уселе у земљу. Међутим, једино његово решење је по свој прилици да се допусти свакоме да уђе, да им се обезбеди приступ одговарајућем процесу и да остаје само нада да ово неће охрабрити друге да дођу – што је нереалистичан исход, ако се у обзир узме огроман економски јаз између северне и јужне обале Медитерана. Избеглице морају бити измештене из опасних подручја енергичније него што се то чини, али као што су економиста Пол Колијер (Paul Collier) и политиколог Александер Бетс (Alexander Betts) указали, концепт избеглице треба да се разликује од сталног насељавања. Избеглице заслужују да им се обезбеде основне потрепштине као што су храна, лекови, безбедност и склониште али избеглички статус не треба мешати са правом грађанства у западним државама. Занемаривање ове разлике повећава ризик да врата буду затворена избеглицама на онај начин на који су била током 30–их година.
Уистину, далеко је од очигледног да је проимигрантски либерализам који Полаков–Сурански брани рационалан за Европу. Удео популације у северозападној Европи која је рођена у иностранству [у укупној популацији] је тренутно око 12 процената, што је без преседана у модерној историји, а удео мањина ће се значајно повећати. Према Пју истраживачком центру (Pew Research Center), у Шведској може да буде и до 30 процената муслимана до 2050. године, што је скок са мање од четири процента 2000. Тако велике промене у кратком временском периоду изазвале би анксиозност у било којој земљи. Штавише, иако је могуће истаћи економске аргументе у прилог млађој популацији, шта ако су Европљани вољни да се одрекну економске користи како би смањили стопу културне промене и како би омогућили асимилацију оних који су већ дошли? Једна ствар је у потпуности затворити врата, што указује на ирационални страх, али умањење обима имиграције није иста ствар. Ако гласачи касније одлуче да приоритизују економију, они увек могу да стопу врате на виши ниво.
Иронично је да у својој дискусији страхова од културне промене Полаков–Сурански даје најбоље увиде. Од исправно сугерише да је раст носталгичног дискурса и етничке промене истински узрок популистичког таласа. Коментаришући рад идентитарског аутора Камија, који лирично пише о изгубљеној Француској опсталој само на југозападној обали, Полаков–Сурански бележи да је „иста носталгична визија… инспирисала све нове десничарске интелектуалне лучоноше“. Оно где он греши је у томе што имплицира да треба онемогућити изражавање ових „нативистичких“ стремљења у политичком систему пре но да се они изразе и са њима мирно дебатује.
Сигурнa европскa кућа
Ако ни популизам нити верзија либерализма Полаков–Суранског нису добри кандидати да разреше европске имигрантске дилеме, шта онда треба да чине доносиоци политичких одлука? Први корак јесте да се имиграцији приступи на исти начин као пореској политици, са циљем да се коришћењем демократских средстава постигне компромис између супротстављених интересних група. Неки људи заговарају више имиграције, док други преферирају мање, а величина ових група је подложна променама током времена. Политичке елите не треба да истакну како је једна од ових група изван оквира [легитимнe политике].
Замак Castelnau-Bretenoux, Француска, децембар 2013. (Фото: Regis Duvignau/Reuters)
Решење проблема популизма такође захтева отворену дискусију о будућности европских етничких већина. Пречесто се идентитети као што су француски и немачки одбацују као друштвени конструкти, и притом се игнорише истински осећај смисла који они обезбеђују [својим носиоцима] док се прецењује лакоћа којом људи могу да се наведу да их напусте. Посебности ових етничких група одредиле су карактер нација из којих су се оне изродиле, обезбеђујући им њихов језик, митове и традиције. У процесу конструкције инклузивних нација настојало се да се скрајну етничке већине, али су на тај начин већински етнички идентитети постали још драгоценији конзервативцима. Када се бела пут, хришћанство и слике руралне Француске уклоне из државног пантеона симбола – као што се то мора десити у разноликом друштву – бели Француз који је привржен њима схвата да они нису чврсто повезани са нацијом већ са једном етничком групом која је као и било која друга.
Популистички талас је продукт грча, у коме је смањена демографска снага западних етничких већинских заједница проузроковала да многи људи страхују од губитка колективног постојања. Њихову идентитетску кризу су оснажили заговорници имиграције и мултикултурализма, који су често указивали да је нестанак већинских култура нешто што треба славити у име промене и разноликости. Решење није ни да се ове бриге одбаце као расистичке – што само јача подршку десним популистима – нити да се обећа, што популисти чине, да ће се часовник вратити уназад у време веће хомогености. Уместо тога, заговорници имиграције треба да се усредсреде на предочавање белим конзервативцима истинитих прича о мешовитим везама и добровољној асимилацији – прича које би умањиле привлачност популистичке деснице. Мора која мучи Европу и Запад може бити ублажена само тако што би се етничким већинама понудила будућност у којој идентитети – њихови митови о пореклу, колективна свест и традиције – опстају као претежни (или барем већински) елементи друштва.
Ерик Кауфман (рођен 1970) је политиколог са Лондонског универзитета. Писао је о савременој ирској политичкој историји (The Orange Order: A Contemporary Northern Irish History, Oxford University Press 2007) и политичкој демографији Сједињених Америчких Држава (The Rise and Fall of Anglo-America: The Decline of Dominant Ethnicity in the United States, Harvard University Press, 2004). Његова нова књига Whiteshift: populism, immigration and the future of White majorities заступа тезу да је савремени успон десничарског популизма на Западу потекао од егзистенцијалне нелагоде белачких мањине у доба великих миграција са југа на север
Са енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Милош Милојевић
[1] Прим. ММ: У изворнику стоји „Merkel wouldn’t roll out the welcome mat“ што значи „не би прострла тепих добродошлице“.
Categories: Посрбљено
Оставите коментар