Протојереј Андреј Ткачов: О Смрти. Погледи.

Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет

Фото: Православие.ру

Прича се тиче Почајевске Лавре, у годинама религиозних конфликата у Западној Украјини. У Богородичиној цркви се окупио велики број бранилаца вере, по чину ништа мањем од протојерејског. Паметне очи, густе браде, озбиљне речи. Дискутовали су, саветовали се, уздисали, слегали раменима, износили предлоге. Једно питање: шта чинити?

Појачати молитву. Договорити се са властима. Тражити компромисе на лицу места. Претрпети све, можда ће проћи. Чврсто бранити веру.

Све муче исти проблеми. Како сачувати народ? Како одржати парохије? Где тражити помоћ? Питања је више него одговора, и свако на свој начин, помало мутно разумева ситуацију. Ипак, да се сви сложе са једним одговором – тога није било. Није се чуо.

У тренутку када се невесела дискусија распламсавала, у просторију је ушао схимник, отац Димитрије. Тек што је оздравио. Тресла га је грозница, те је био одевен у сељачки капут од овчијег крзна, преко подрасника. Исти сељак са Буковине.

Мало је слушао о чему се говорило, а онда је замолио за реч.

Беседио је кратко, и просто, на тој смеси руског, украјинског и црквенословенског, са малим румунским акцентом, на који филолози гунђају, а „професионални“ Украјинац режи.

– Оци, – обратио се, – ја сам од малих ногу монах. И тако сам бедно живео, да ми је страшно и да се сећам. Када бих гризао хлеб, десни су ми крвариле. Тако сув хлеб сам јео. Сладолед у животу нисам пробао. А девојку, не да нисам никада пољубио, него нисам ни за руку држао. Шта сам знао од живота? Кисели купус и седамнаесту катизму. Молио се Богу сваког дана, постио, спавао. Недавно сам се разболео. Озбиљно. Чујем: смрт долази. И да знате, свети оци, уплашио сам се.

Ту је изгубио глас, и из очију су му потекле две тешке сузе.

– Шта од живота да очекујем? – наставио је схимник после мале паузе. – Од малих ногу сам се за смрт спремао. Она је дошла, и ја сам се, видите, уплашио.

Он се опет ућутао, као да га је неко невидљивом руком пажљиво ухватио за грло. Више није ништа говорио. Пожелео је свима помоћ од Господа, и повукао се у келију.

Остали смо ми, сабор заштитника Православља. Понеко је обрисао сузу. Било је некако чудно настављати даље разговор о спасењу Цркве, због очигледне историјске беде. Чак не чудно, него срамотно. Зато што, просечно, гледано на нашу ухрањеност, и лепоту наших напрсних крстова, и на друге другостепене знаке, било је јасно да је наша беда далеко од завршне фазе.

Одједном смо осетили да је смрт свима за леђима, а нико се посебно, осим схимника, из неког разлога није уплашио. Вероватно, јер смо у детињству и сладолед јели, и будуће супруге за руке држали. Уопште…Види се да постоји овакав закон: ко је бољи, он се и боји, а ко је мањи, тај покушава да реши велика питања.

Тадашња дискусија је ускоро утихнула. Решили смо да бранимо веру, свако према својој моћи. Потом је била трпеза, и сви су се разбежали. И Црква живи још увек, премда страда. И Лавра Богородице Почајевске стоји као бедем међу непријатељима. А схимник се упокојио. Мир души његовој и праху његовом.

Бог зна да ли су сви запамтили тај дан. Ја јесам. Ето, решио сам да га запишем.

* * *

Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком рабу Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим. Као по обичају, многи суседи су дошли да се опросте. Претежно жене. Гробље је било дубоко у шуми. Около се чуло њихање грана. Зелено. Тихо. Мирно.

Предали смо тело земљи. Отпевали вечнују памјат. Народ је почео полако да се разилази. Скоро свако од мештана има неког свог, поред, у земљи. И људи су, успут, прилазили својим гробовима. Неко да се помоли, неко да намести цвеће, или почисти ђубре. Чујем, једна старица, крај гробног крста разговара са супругом. Гледа на фотографију, милује крст и говори:

– Много рада. Са унуцима седим, кћерки помажем. Здравље је, као што знаш, онако. Ти си тамо миран, а ја овде у бригама.

Заћутала је на неколико секунди.

– Али ме немој још звати к себи. Буди ту сам. Имам још много ствари овде да обавим. Ко ће, осим мене, кћерки да помаже? Чујеш ли ме? Не зови ме још. Доћи ћу ти ових дана, посетићу те.

Помиловала је крст, и упутила се ка излазу.

* * *

Постоји чекић, постоје и клинови. Шта је ту необично? Чекић је једно од најстаријих оружја, којим се човек користи. Али, ако се из неког разлога, умом и слухом, задесите на Голготи, звук чекића, који забија клин, имаће сасвим други смисао. Ови звуци удараца, гвожђа о гвожђе чула је Богородица. И срце јој се цепало. Плот Сина су кидали гвожђем, а утробу Мајке је пресецало неко сасвим друго оружје.

Ево зашто се молитве о човеку, који стоји пред вратима смрти често посвећују Богородици. Када сахрањујемо ближњег, Она је најбоља Помоћница. Када закуцавају гроб, и од звука удараца чекића у клинове, покојникови ближњи губе свест, тада, као нико други, Богородица може да помогне.

Колико пута сам, као свештеник видео људе, који падају у несвест при погледу на гроб, који се спушта у дубину раскопане јаме! Колико пута сам видео људе, који губе свест при звуку чекића који закуцава поклопац! О чему сам тада размишљао?

Јасно се сећам. Размишљао сам, једини начин да избегнемо овај неминовни ужас је да проживимо живот тако, да нам не буде страшно да одемо Господу. Тада ће спокој и неустрашивост осенити све који стоје поред гроба.

Схватио сам то одавно. Али, схватити и урадити, није исто.

* * *

„Напишите, молим Вас, себи читуљу. Унапред. Да би се могла у локалном листу тиражирати. Веле, заувек нас је напустио добри, породични човек, и тако даље… Пет-шест реченица. Напишите самом о себи, са оне друге стране, после смрти“. Такав писмени задатак, бих дао заинтересованима, одраслим људима. Деци у школи је још увек рано да тако нешто пишу. Једном је у историји, погрешна читуља, о још увек живом човеку, направила велике промене у његовом животу.

1888. године, шведске новине су грешком одштампале читуљу о смрти Алфреда Нобела. Заправо, умро је његов брат Емил. Нобел је прочитао о својој смрти много непријатних речи. Новине су писале да је умро „краљ динамита“, „трговац смрћу“, „милионер на крви“, и тако даље. Нобел је са ужасом сазнао, шта о њему мисли заједница. Мисао о томе да ће, у очима човечанства, остати „продавац смрти“ и ништа више, дубоко га је потресла. Тако настало Нобелово завештање, и истоимена награда. 31. милион шведских круна је изумитељ динамита завештао хемичарима, физичарима, лекарима, писцима и борцима за мир. Онима који су успевали у да смање потребу за многобројним армијама, који су успели у борби са робовласништвом сваке врсте, и у очувању мира међу народима.

У коренима ове појаве – Нобелове награде – садржана је анегдота, погрешна читуља. Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет. Памјат смертнаја, она је… стваралачка.

Са руског: Ива Бендеља

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 2. 10. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s