Александар Б. Ђикић: Сто доктора за једног голмана

Голман амортизује фрустрације оне деце која немају наде, већ снове да буду слике на платнима које навијачи развлаче по трибинама, потписане годином рођења и годином неког обрачуна који ни за кога није битан, осим за њих и њихове уцвељене родитеље

Фото: Курир спорт/Дејан Игњатовић

Замислимо колико би се српска јавност узбудила када би на некој насловној страни изашао наслов: „10 младих лекара са просеком 10, напушта Србију“. Узбудила би се знатно мање него када би се у Гватемали родиле четворке. Узбудила би се таман толико као када би јој неко рекао да се управо навршило 100 година од пробоја Солунског фронта („А-ха, кад пре мајку му“!). Али најава једног голмана да ће се одрећи држављанства изговорена у афекту, е то је данас изазвало буру на друштвеним мрежама, новинама, телевизијама….

Поред многих мана које имам, временом стичем још једну. Што би се рекло „дуго памтим“, и све дуже, и није ме срамота да то признам а да не поцрвеним. Сећам се многих дербија. Памтим Ћурковића, Ољу Петровића, Џају, Моцу, Пижона, Манцеа… Често сам гледао и уживао у мајсторијама горе поменутих, а и многих других. Последњи дерби који сам гледао био је сада већ давне 1995, и генерацију: Кежмана, Ћирића, Милојевића…

Не знам шта ме натера, а вероватно успомене, те се обретох на јучерашњем, како кажу 158. „вечитом“ дербију. Мислио сам да ћу бацити неколико сати свог живота улудо, али не би тако. Јер да је било тако не бих сада седео за машином и писао ове редове.

Фудбал се у развијеним земљама сматра спортом сиромашних слојева. У Немачкој га зову prolo-sport, илити спорт сиротиње („пролетера“). Тако је и код нас, да се не лажемо. Социолошки гледано, фудбал је један одушни вентил, где разноразни полусвет може да лечи своје фрустрације, некажњено псујући и урлајући на тамо некога, када већ на своје претпостављене не сме. Наше време је чак и додатно усавршило тај друштвени пуфер, организујући и вероватно најсавршенију индустрију која постоји у земљи – индустрију клађења. Она окупља тај исти полусвет у хиљадама кладионица широм земље, нудећи му илузију богаћења на ономе што најбоље зна, а то је наравно фудбал, и наравно отимајући му паре.

Елем, након 23 године ето мене на дербију. А све се променило. Нигде јагме за картама, купују се потпуно опуштено. Напредак, помислих. Али и није баш тако. Карата има на претек из два разлога. Први, што дерби више и не изазива неко велико интересовање људи зрелих година јер се све своди на све више неприкривени криминал, и други – важнији, што се карте деле тзв. навијачким групама. У моје време, навијач је био онај који купи карту, а данас је то нека врста занимања (не и професије осим за поједине, али занимања свакако). Нађох се окружен стотинама младих људи, старости од 18-30 година, нимало љубазних, углавном тетовираних, код којих, како сам закључио, површина тела покривена тетоважом означава некакав виши чин у тој хијерархији, нешто као листићи на еполетама генерала.

Прописно изгуран, измуван, изгажен уђох некако на трибине. А тамо доживљавам пораз. Не зато што је мој тим изгубио, уосталом меч је завршен нерешено, него призором. Та омладина у ствари не зна ни једног фудбалера. Они не знају ко трчи по трави. Они скандирају имена и носе заставе са ликовима неких особа које нису спортисти. Њихови идоли су у ствари неки од тих тетовираних „генерала“, убијених у обрачунима навијачких гангова. Једино што сам разумео од тог скандирања је када су једни друге частили са: „Ј..о вас Вучић“. Отприлике ми је то разјаснило природу организације и „ривалитета“ навијачких група.

Гледам ту децу нешто и размишљам: шта ако се заиста уведе служење војног рока? Ко би њих натерао да ископају ров? Ко би њих обуздао? Чиме? Којим казнама? Дежурствима, пожарствима… ма јок! Да ли би окупатор морао да заводи ред у нашим редовима?

Могуће је да, као и свака генерација, моја не разуме ону наредну („свако време своје бреме“), и било би добро да је тако, али ми се све чини да није. Чини ми се да је дошло да квалитативног урушавања. Ја стварно не знам како би 50-годишњи отац коментарисао дерби са 20-годишњим сином. Баш ме то, након онога што сам видео, занима.

Елем, утакмица је завршена како је завршена – нерешено, јер је судија једном тиму признао спорни гол. Око тога се дигла велика прашина, а није морало да је такве спортске манифестације пратила техника која се ваљда у 21. веку подразумева.

Фото: ФК Партизан/Арена спорт

Да прашина буде још већа, голман који је био непосредно у контакту са лоптом се куне да гол није постојао, а и да судија који га је досудио није могао то да види јер је био заклоњен његовим телом. У афекту изговара како ће се одрећи држављанства, вратити пасош и слично. И то изазива лавину десетина хиљада pro et contra, коментара. Коментара кривоногих и сколиотичних коментатора, који се никада нису спортом бавили.

Ко се бавио спортом разуме да се афект подразумева, а успешан је онај који може да га контролише. Било је великих фудбалера који су у афекту правили глупости и кајали се након тога: Зидан, Марадона, Роси, Бајевић… и остали су велики. Ко то не разуме, тај се није бавио спортом.

Овога пута лавина на тог голмана се обрушила јер је у афекту (да поновим: „у афекту“) рекао да га је срамота што је Србин и што ће се одрећи држављанства. Следећег јутра сигурно не мисли тако. Али запитајмо се: колико је лекара, архитеката, инжењера, економиста, математичара, хемичара, технолога, пилота… напустио ову земљу, и то не у афекту? Колико смо негативних коментара видели на ту појаву? Мало, или много мање него на изјаву једног голмана. Зашто?

Зато што: лекари, архитекте, инжењери, економисти, математичари, хемичари, технолози… нису у систему, а голман јесте. Он амортизује фрустрације оне деце која немају наде, али имају тетоваже и сањају, не да буду голмани, него да буду слике на огромним платнима које навијачи развлаче по трибинама, потписане годином рођења и оном другом, годином неког обрачуна који ни за кога није битан, осим за њих и њихове уцвељене родитеље.

И тако, изгуран, измуван, изгажен, пун некаквих димова од „бенгалских ватри“ (а можда и других димова, јер сам нешто био неуобичајено расположен), вратих се, поделих овај доживљај са вама, а следећи обећавам за 23 године, дакле 2041. године, и наслов већ видим: „Деда и унук аплаузом поздравили светске прваке“!

До тада предстоји дуг пут, али сваки пут почиње првим кораком.

Помозите рад и опстанак Стања ствари

Овде можете унети суму коју желите, с тиме што је минимална уплата 20 евра и то можете помножити бројем којим желите. Ако остане број 1 – онда је то 20 евра укупно.

€20,00

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s