Родољуб Лазић: „Ако је Господ с нама, ко ће против нас“

Да би се проблем Косова и Метохије решио (а дугорочно и многи други проблеми у Србији), потребно је превасходно „вертикално“ деловање, усмерено ка Ономе без кога не можемо чинити ништа, а са Киме можемо чинити све 

Икона Христа Пантократора која се чува у ризници манастира Хиландар (Извор: hilandar.info)

Да би се у неком науму успело, мора се жртвовати, мора се уложити труд. То је један од основних животних, али и хришћанских постулата. „Ко хоће побожно да живи, биће гоњен“… „Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи“… Апостоли су оставили све и кренули за Христом. Мученици су давали своје животе за веру. Преподобни подвижници су се „до крви“ борили против поднебесних духова…

Без саможртвености нема остварења циља. Постоје људи који су склонији „светским“, „овоземаљским“ акцијама и жртвују своје време, ум и енергију покушавајући да решење нађу у политичком и друштвеном деловању. То је и легитимно и потребно. Али постоје ситуације, каква је ова садашња у Србији, када такво деловање не може дати реалног резултата, барем не у догледно време. Проблем који је сада горући – питање Косова и Метохије (а и многи други који или већ постоје или се наговештавају) – не може се првенствено на тај начин решити. Нити има времена нити довољно овоземаљских „ресурса“. Ради се, изгледа, о свега неколико месеци у току којих ће се разрешити косовски „чвор“. Могуће заувек, или за дуги, дуги период времена. Да ли смо свесни тог судбинског тренутка пред којим се налазимо и далекосежних последица које наступају? СПЦ је поводом Косова послала поруку са мајског сабора, патриотски интелектуалци такође кроз Видовданско и Петровданско обраћање и разне апеле у претходном временском периоду. Али све то је „хоризонтално“ (нужно, али не довољно) деловање. То је улагање ума, енергије и времена на хоризонталном нивоу. Упућено је, с једне стране, властима а, с друге стране, србском народу. Власти су ставове изнете од стране Цркве и интелектуалаца одбиле, а народ је углавном летаргичан и инертан. А све и да прихвати ове ставове, народ нема прикладан и ефикасан начин да их спроведе у дело.

Да би се проблем Косова и Метохије решио (а дугорочно и многи други проблеми у Србији), потребно је превасходно „вертикално“ деловање, усмерено ка Ономе без кога не можемо чинити ништа, а са Киме можемо чинити све. Потребна је синергија хоризонталног и вертикалног деловања, са нагласком на вертикалном („Иштите најпре Царство небеско и правду његову, и све остало ће вам се додати“). А то значи – покајање, молитва и пост, признавање пред Богом да смо немоћни и слаби и да од Њега иштемо спасење. Више од 90% народа у Србији не разуме да је управо ово оно што сада треба чинити, зато што 90% Срба или не верује у Бога или верује формално. Али ми који смо у Цркви то и можемо и МОРАМО разумети. Бојим се, међутим, да и многим верујућим Србима повест о Ниневљањима (Јон. 3, 5-10) и њиховом избављењу од пророковане пропасти изгледа и далеко и неуверљиво. Међутим, паралела Ниневе и данашње Србије је више него јасна. И руски светитељ Серафим Вирицки у 20. веку поручио је исто то својим сународницима: „Ако би макар и на кратко, али у исто време, заједно, сви руски људи пали на колена и из дубине душе завапили ка Господу и Мајци Божјој за спасење отаџбине од сатанског ропства, Господ би показао чудо свога избављења и развејао би сатански мрак који је притиснуо Русију и наш народ.“

Да се вратим на почетак: да би се у нечему успело, мора се жртвовати, мора се уложити напор, труд… Оно што у овом тренутку сваки Србин може (и треба) да уради, јесте да приложи молитву и покајање. Јер, свако од нас говори да у њему гори љубав према Косову и Метохији, да га доживљава као срце Србије, жели да потруди за његово спасење. И, шта ћемо да урадимо са том љубављу, како да је реализујемо, шта да учинимо да спасемо Косово и Метохију? Хоћемо ли да одемо тамо с пушком да се боримо? Хтели бисмо, али не можемо. Можемо ли ефикасно да утичемо на власт, домаћу и светску, да промени свој став? Не можемо. Практично једини начин јесте да ту љубав преточимо у покајну молитву. Да ли нам неко то може забранити, да ли нас у том испољавању љубави неко може спречити? Не може нико. Дакле, сви ми, који (тврдимо да) горимо љубављу према Косову и Метохији имамо неодузмиву могућност да то и покажемо и докажемо, имамо могућност да се жртвујемо и да ратујемо за Косово – покајном молитвом (и, по могућству, постом). А та наша жртва и љубав ће засигурно покренути Најмоћнијег да, само Њему знаним путевима и начинима, уместо нас и за нас све извојује све победе које ми нисмо у стању. Јер ако је Бог Свемоћан, то значи да је моћнији од свих оних који су сада наши противници: било који човек, било која држава или група држава, било која војска, укључујући и НАТО. А пошто је и Свемудар, пронаћи ће и најбољи начин. Шта је то, ми не можемо знати. Од тога да просветли и уразуми оне које треба, да устраши друге, да помете језике и планове трећима… Препустимо то Њему. Све што ми треба да урадимо, јесте да Му се молимо свим срцем.

Хвала Богу, неколицина епископа је покренула управо ову „духовну акцију“ молитве и поста у својим епархијама (остаје недоумица зашто се то није урадило саборно на нивоу целе Србске Цркве). А још раније, крајем јуна, покренута и молитвена акција саборног мољења за спас србског народа на мање формалан, али такође црквен, начин.

Има у Јеванђељу потресна прича о човеку који позива Господа да спасе његову кћер која беше на самрти. И док Господ иде ка његовом дому, „дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши све узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах“ (Лк. 8, 41-55).

Ова јеванђелска повест је данас намењена свима који мисле да за Косово и Метохију нема спаса, да је „умрло“. Не, није умрло, само нам се чини. Зато не причајмо више и не објашњавајмо више једни другима. Све је речено, све објашњено, све схваћено. Не жалимо се више једни другима, не плачимо више на рамену једни другима. Јер овај проблем се тако не може решити. Превише је тежак, а времена премало. Може га решити само Господ. Зато плачимо пред Њим.

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Променом прошлости /виртуелно, мисаоно, духовно,
    програмски, софтвреско-кибрернетски/ – из садшњости –
    креирамо, “освајамо“ будућност.
    Матрица “сеобе народа“ – Срба са КиМ, и централне Србије…
    постављена је у 17. и 18. веку као “Велика сеоба Србаља“.
    То је образац који је “историјски пуноважан – на снази је“,
    и који аутоматски дејствује у свим сличним историјским
    околностима које су довеле до сеобе народа, очигледно
    показујућида Срби још нису схватили шта то значи –
    “ИСТОРИЈА ЈЕ УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА“!
    И као што се у личном животу човек мора ослободити
    лоших навика, које су узрок његових садашњих и будућих
    лоших последица, тако исто важи и за заједницу – народ.
    Лоше навике и поступци у пршлости су, речено у пренесеном
    значењу, исто што и“вируси“ у комјутерском програму.
    Вирусе неутралишемо – антивурус програмима и тако
    виталне програме одржавамо у функцији.
    На личном плану, сваки верник зна да су његови лоши
    поступци у прошлости /“греси“ /сметња његовог живљења
    садашњости и будућности, те настоји да се исповедањем и
    покајањем ослободи тог баласта прошлости.
    Исто правило важи и за народе.
    У датом историјском тренутку, прваци тога времена – Патријарх
    Арсеније /трећи/ Чарнојевић, и Патријарх Арсеније /четврти/
    Јовановић – дали су “БЛАГОСЛОВ“ за сеобу народа, /уз
    пристанак тог народа/ и тако, у ПАМЋЕЊУ ТОГ НАРОДА,
    ПОСТАВИЛИ ОБРАЗАЦ ЗА ПОСТУПАЊЕ У СЛИЧНИМ
    ИСТОРИЈСКИМ ОКОЛНОСТИМА, а садашње време је управо
    тај тренутак!
    Да би се тај образац, У ПАМЂЕЊУ НАРОДА /КОЛКТИВНОЈ
    СВЕСТИ/, ИЗМЕНИО, ми, њихови преци, морамо кроз молитву
    Цркве и поетско, молитвено – родољубиво изражавање
    /у десетерцу, уз гусле!/ тражити од наших предака, пре свега
    горе поменутих ПАТРИЈАРАХА, да – БЛАГОСИЉАЈУ ОСТАНАК
    ОНО МАЛО СРБА НА КиМ И ПОВРАТАК РАСЕЉЕНИХ због
    рата 1999. и Другог светског рата, када су комунисти забранили
    повратак избеглим Србима!
    Наши непријатељи то знају и зато нас стално одвраћају од
    сећања на прошлост и усмеравају на будућност – “БУДУЋНОСТ
    ЗАБОРАВА ПРОШЛОСТИ“.
    Ко се одриче прошлости /добре или лоше/, одсеца стабло
    свога живота од сопственог корена – вене и нестаје.
    ДОБРУ ПРОШЛОСТ ПОТЕНТИЗУЈЕ /ПОЈАЧАВА/ СЕЋАЊЕМ
    НА ЊУ, А ЛОШУ “БРИШЕ“КРОЗ ИСТОРИЈСКУ ИСПОВЕСТ И
    ПОКАЈАЊЕ, баш као што то чини сваки појединац.
    Ово се чини из свег срца, свег ума и све снаге своје / личне и
    народне/, сходно казивању Старца Тадеја / и осталих Светих
    Отаца/ :
    “КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ – ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ“!
    Све горе речено следује Јеванђелској, Христовој Науци:
    “НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“;
    “СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ,
    И СВОЈИМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОСУДИТИ!“…
    Ако би и када би Србска Православна Црква објавила
    ванредни пост од, рецимо, 7-10 дана, свакодневно, у свим
    својим храмовима /где то објективно може/ служиле се Свете
    Литургије, народ позвао на пост и молитвено присуство у
    храмовима, то би, свакако био врло добар одговор на садашњу
    ситуацију.
    Овим се никоме и ничему не опонира, а са свима, истовремено,
    /преко Неба/ – преговара, кроз Литургијски дијалог – и са
    пријатељима и са непријатељима, и са прецима и са
    потомцима!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. „To je vera pravoslavna, to je vera Otaca“, to je Zavet!

    #svetoilijevski
    #svetolazarevski

    Свиђа ми се

  3. Први пут да се спомене оно што је већ дуже времена познато, да сами без помоћи Божије, нисмо у стању да нађемо, како народ, тако и умнс елита Србије начине како да изађемо из моралног и духовног мрака, неприхватљиве друштвене анархије, препознатљиве у свим слојевима друштва. Симбиоза умне елите, народа промењене свести и Бога је свето тројство и гаранција решавања наших познатих и многобројних невоља и тешкоћа, допринос СПЦ Србије на челу са поглаваром је од историјског и пресудног значаја, сваки минут, час, дан је драгоцено активним деловањем, искоришћено време!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s