Кит Џонсон: Како се Венецуела заглибила у сиромаштво

Трагично самоуништење, које се у потпуности могло избећи, једне од најбогатијих нафтних економија на свету

Фото: Сара Хенсон за „Форин полиси“

(Форин полиси, 16. 7. 2018)

У пролеће 1959[i], на тајном састанку на јахти недалеко од Каира, тадашњи венецуелански министар за рударство и угљоводонике, Хуан Пабло Перез Алфонсо (Juan Pablo Pérez Alfonso), изложио је план чије би спровођење земљама великим произвођачима нафте дало већу контролу над њиховим црним златом – и већи удео у богатству које је оно стварало. Годину дана касније његова идеја је отелотворена као Организација држава извозника нафте (енглески Organization of the Petroleum Exporting Countries, скраћено OPEC). Венецуела, испод које су се налазиле дискутабилно највеће резерве нафте на свету, била је једина неблискоисточна држава која је укључена у организацију – што је било сведочанство о њеном значају у глобалном нафтном бизнису.

Венецуела је сматрана богатом земљом раних 60–их година: она је производила више од 10 процената светске сирове нафте и њен БДП по становнику је неколико пута премашивао БДП њених суседа Бразила и Колумбије – и није много заостајао за Сједињеним Америчким Државама. У то време Венецуела је била посвећена диверсификовању привреде изван нафтног сектора како би избегла такозвано сировинско проклетство, чест феномен где лак новац добијен од ресурса као што су нафта или злато води владе да занемаре друге продуктивне секторе својих економија. Али до 70–их година, Венецуела је пловила на таласу скока цене нафте ка нечему што је изгледало попут бескрајне економске бонанце. Употпуњена годинама стабилне демократије, она је деловала као узорна држава у често веома проблематичном региону.

Тај успех чини јадно стање данашње венецуеланске нафтне индустрије, да не спомињемо земљу у целини, још већим изненађењем – и већом трагедијом. Иста држава која је, пре шест деценија, промишљала идеју о картелу извозника нафте сада мора да увози нафту и деривате како би задовољила своје потребе. Производња сирове нафте се суновратила, све до двадесетосмогодишњег минимума прошле јесени када је пала на испод два милиона барела[ii] дневно. „Мислим да никада нисмо видели колапс тих размера без рата, без санкција“, рекао је Франциско Моналди, експерт за Латинску Америку на Бејкер институту за јавну политику Рајс универзитета.

Венецуела није, наравно, водила рат последњих година. Али комбинација пада прихода од нафте и година слабог владиног управљања дословце је убила државну економију, разбуктавајући хуманитарну катастрофу која прети да се прошири у региону. Каракас одбија да евидентира инфлацију (или да барем објављује своје налазе), али Народна скупштина рачуна да је стопа годишње инфлације више од 4.000 процената, док Међународни монетарни фонд предвиђа да може да досегне 13.000 процената ове године. Ако се у обзир узме колико су цене порасле од јануара, права бројка би могла да буде и десет пута виша.

Стопа убистава у Венецуели је у међувремену претекла оне у Хондурасу и Ел Салвадору, које су раније биле највише на свету, према Венецуеланској опсерваторији за праћење насиља (енглески Venezuelan Violence Observatory). Рестрикције електричне енергије готово су свакодневна појава, и многи људи живе без текуће воде. Према медијским извештајима, школска деца и нафтни радници су почели да умиру од глади, а болесни Венецуеланци одлазе у ветеринарске ординације за медикаменте. Маларија, рубеола и дифтерија су се осветољубиво вратиле, и милиони Венецуеланаца који су напустили земљу – више од четири милиона према Међународној кризној групи – шире болести широм региона, и напрежу до крајњих граница доступне ресурсе и добру вољу домаћина.

Шта је објашњење за стрмоглави пад земље која је некада била једна од најбогатијих и најстабилнијих латиноамеричких држава? Марк Грин, који је на челу Америчке агенције за међународни развој, криви председника Николаса Мадура – који је у мају добио још један шестогодишњи термин на изборима који се широко означавају као нерегуларни – и његове заблуделе политичке одлуке. Иако је неупитно да је Мадуро делимично крив, да би се у потпуности разумело како земља благословена највећим светским резервама нафте може да заврши овако застрашујуће осиромашена нужно је осврнути се на даљу прошлост. Експлозив бомбе која сада разара венецуеланску нафтну индустрију – а успут и читаву земљу – намерно је потпалио и подметнуо Мадуров претходник и ментор, моћник Уго Чавез, недуго пошто је преузео власт крајем 90–их година прошлог века.

Опадање и слом венецуеланске нафтне индустрије почиње њеном национализацијом 1976, у време бума цена сирове нафтне и растућег ресурсног национализма. Председник Карлос Андрес Перез тежио је много већој улози државе у економије и посебно је желео да употреби растуће нафтно богатство земље за турбо брзи развој. Те године, како би задобио пуну контролу над нафтним пољима, Каракас је забранио рад страних нафтних компанија и створена је нова компанија, државни нафтни монопол, под именом Петролеос де Венецуела (Petróleos de Venezuela, PDVSA). Овај потез означио је врхунац деценијског сна Перез Алфонса да Венецуела оствари пуну контролу своје судбине. То је било и логично исходиште широко прихваћеног уверења да нафта, откривена 1922. године на обалама језера Маракаибо, представља националну баштину.

Извор: Форин полиси

У почетку, венецуеланска државна нафтна компанија је била копље испред сличних компанија попут Петролеос Мексиканос (Petróleos Mexicanos) и то на више различитих начина. Велики број њених директора, на пример, је раније радио у страним компанијама које су пословале у земљи и прожели су нову фирму пословним приступом и високим нивоом професионализма. Деценију после настанка, компанија је преузела Китго (Citgo), велику америчку рафинерију као и удео у пар европских рафинерија.

Међутим, ниједан од ових поседа није се показао нарочито корисним када је глобална презасићеност сировом нафтом половином 80–их оборила цене и жестоко притисла националну привреду. До половине ове деценије, венецуеланска производња је пала испод два милиона барела дневно, што је било 50 процената мање од оне током врхунца непосредно пре национализације.

Када је нафта јефтина, то је врло велико искушење државама да црпу још више сирове нафте – чак и када та додатна производња у коначници држи ниске цене. Како би преокренула венецуеланску економију почетком 90–их, влада је настојала да отвори нафтну индустрију према међународним компанијама. Странци су били посебно корисни у експлоатације Венецуеланске главне жиле[iii], великом нафтном појасу Оринока, који садржи преко хиљаду милијарди барела катраноликог битумена. За разлику од обичне лаке сирове нафте, која може да се црпи из земље и продаје онаква каква је, тешка нафта је много тежа за вађење а потом мора да се преради пре продаје до стања које је налик на течну нафту. Да би се ово извело потребна је количина новца и софистицираног технолошког умећа који су недостајали Петролеосу у то време.

До половине 90–их, међународне компаније, међу њима и Шеврон и КонокоФилипс, вратиле су се у Венецуелу и биле су веома ангажоване на откривању и експлоатацији великих венецуеланских резерви тешке нафте. Но, 1998. године цене нафте су се поново суновратиле, све до 10 америчких долара по барелу. Утицај на Венецуелу – која попут многих земаља богатих нафтом, никада није успела да диверсификује своју привреду упркос интензивним реформама 1970–их – био је жесток, пошто је извоз нафте чинио отприлике једну трећину државних прихода. У таквим приликама стигао је Чавез, бивши армијски пуковник који је служио затворску казну за неуспели покушај војног удара 1992. године. Он је 1998. победио на председничким изборима обећавајући да ће преобликовати и повратити венецуеланску затетурану економију.

Прве мете: технократе у Петролеосу, посебно велики зналац и тадашњи генерални директор компаније, Луис Хиусти (Luis Giusti), који је предводио настојања да се отвори државни нафтни сектор. „Чавез је видео у Хиустију потенцијалног ривала. У ствари, Чавез је истакао слоган да је Петролеос де Венецуела део државе у држави“, каже Хуан Фернандез, некадашњи менаџер у компанији који је такође пао у немилост новог моћника. Хиусти, узнемирен Чавезовим плановима за нафтну компанију, дао је оставку управо пошто је преузео дужност почетком 1999; он је тада био замењен ротирајућом кастом политичких намештеника. Одлазак Хиустија, који је провео три деценије у венецуеланском нафтном бизнису и завредио међународно поштовање за опоравак и модернизацију државне фирме пошто је преузео управу 1994. године, показаће се као судбоносно лоша вест за Петролеос де Венецуела.

Чавезов циљ био је да наметне контролу над компанијом и да максимизује приходе од ње, који су му били нужни да финансира своју социјалистичку агенду. Али за постизање другоспоменутог циља била је потребна сарадња са остатком ОПЕК-а, који је, као и 80–их годинама желео да обори производњу како би повећао цене. Проблем за Чавеза је био што је већина тадашњих менаџера Петролеоса желела да повећа производњу, тако што би наставила да развија експлоатацију технолошки захтевних поља тешке нафте. Да би то урадили, њима је било потребно да реинвестирају већи део зараде компаније уместо да је у целости препусте влади. Због тога су менаџери морали да оду.

На жалост Венецуеле, Чавез – као и многи људи које је наименовао да воде Петролеос – нису ништа знали о бизнису који је био суштински важан за просперитет државе. „Он је био потпуна незналица око свега што је у вези са нафтом, свега у вези са геологијом, инжењерингом, економијом нафте“, рекао је Педро Бурели (Pedro Burelli) некада члан управног одбора Петролеоса који је напустио компанију када је Чавез преузео власт. „Његово незнање било је енциклопедијско“.

Али Чавез није био од оних који би допустили да их то заустави. Године 2001, бивши падобранац је прогурао нови закон о енергији који је повисио ренте које су стране нафтне компаније требале да плаћају влади. Тај закон је такође одредио да ће Петролеос водити сву нову експлоатацију и производњу нафте; стране фирме могу да имају само мањински удео у било каквом партнерству у које се укључе са државном компанијом.

Чавез је потом, 2002. године, предузео још два корака ка претварању некада моћног Петролеоса у његов приватни забран. Прво, он је поставио новог председника, Гастона Пара Лузарда (Gastón Parra Luzardo), левичарског професора економије који је био оштар противник отварању индустрије за приватне инвестиције. Онда је, у априлу, понизио и отпустио у телевизијском преносу уживо сијасет менаџера Петролеоса, које је заменио политичким пришипетљама. Између осталог, и тај потез је довео до насилних протеста, који су се претворили у покушај Чавезовог свргнућа.

Председник је преживео пуч, али је његова популарност веома пала – посебно у оквирима Петролеоса. Опозиција Чавезу се учврстила до краја 2002. године, и велике групе радника су позивале на национални штрајк у нади да ће то принудити [Чавеза] да поднесе оставку. Нафтни радници су подржали ово настојање, чиме су поставили кулисе за оно што ће се показати као кључни корак на путу девастације Петролеоса.

Током двомесечне обуставе рада, производња Петролеоса се стрмоглавила пошто су радници на пољима одбили да црпу [нафту] а посаде танкера су одбијале да напусте луке. Венецуеланска производња нафте је пала са близу три милиона барела на дан уочи штрајка на свега 200.000 барела дневно у децембру 2002.

Међутим, кључно за Чавеза је било што су међународне нафтне компаније одбиле да се придруже протесту. „Мултинационалке су наставиле да производе током штрајка“, рекао је Моналди са Рајс универзитета. „То је оно што га је спасло“, тако што је отупило економске последице протеста.

Чавез је сместа узвратио ударац. Током протеста, ударио је на више управнике, међу њима и на Хуана Фернандеза, једног од организатора протеста. Током наредних месеци решења о отказима[iv] су наставила да се нижу и када се ситуација рашчистила, Чавез је отпустио више од 18.000 радника. Са њима је нестао и највећи део управљачке стручности и технолошког знања који је Петролеос успео да сачува упркос ранијим чисткама.

Сакаћање кадровских потенцијала Петролеоса показало се као најштетнији од бројних Чавезових потеза против компаније. Чак је и његова сопствена влада брзо уочила штету која је начињена. Инциденти и изливања [нафте] су се учестали, и 2005. године, високи званичници министарства за енергетику приватно су говорили како ће бити потребно најмање петнаест година да се поново стекну техничке вештине изгубљене масовним отказима. Други званичници министарства енергетике чак су тражили од америчких дипломата у Каракасу да помогну организовање обуке у Сједињеним Државама. У наредним годинама, ситуација се додатно погоршала. Услови у компанији (и уопште у привреди) сада су толико лоши да радници носе кући мизерне плате – свега шачицу долара месечно – и суочавају се са политичким притиском да подрже режим. Овакав статус изазвао је масовни одлазак квалификованих радника: преко 25.000 од прошле године, према наводима синдикалних званичника. Према наводима Ројтерса, бежанија је толико нарасла да неки званичници Петролеоса одбијају да дозволе отказе својим радницима.

„Петролеос је био један од најбољих. Они су заиста знали како да раде“, рекао је један управник у међународној нафтној компанији са дугим искуством рада у Венецуели. „Чистка им је озбиљно нашкодила, с обзиром да су остали без много момака који су на много начина значи шта раде. И они се никада нису вратили.“

Иако су неки међу подређенима јасно разумели пропаст коју је изазвао, Чавез или није знао или га није било брига; намерен да финансира своју социјалистичку револуцију која тече и да јефтиним извозом купује пријатеље на страни, он је наставио да упропашћава нафтну индустрију. Користећи правно упитне методе  усисавао је милијарде долара прихода Петролеоса да би плаћао своје социјалне програме, укључујући становање, образовање, болнице и школске оброке. Иако је ова стратегија могла да се краткорочно политички исплати, она је била екстремно опасна: што је више новца влада узимала од Петролеоса, мање је новца преостајало компанији да инвестира у одржавање производње или проналажење нових ресурса. Како нафтна поља постепено производе све мање нафте пошто се исцрпљују, земља константно мора да копа нове бунаре и да подмлађује све исцрпљеније резервоаре упумпавањем воде или гаса. Захваљујући својим геолошким својствима, венецуеланска нафтна поља имају високу стопу исцрпљивања, што значи да земља мора да троши више од других петроземаља само да би одржавала производњу постојаном. Али пошто је Чавез преусмеравао више прихода у друге области, Петролеос је био принуђен да заложи будућност зарад тренутне политике.

Чавез се још једном био острвио на стране фирме. Он је стопу ренти подигао још једном и испоставио је потраживања компанијама од више милијарди долара на рачун сумњивих ретроактивних пореза. Затим је почео да присиљава стране компаније да препуштају већину својих послова Петролеосу, што је био процес који су званичници америчке амбасаде описали као „језиву конфискацију“. Сваке године, „Чавез је систематски радио нешто на штету“ страних фирми, „било да је повећавао њихова пореска оптерећења или их је присиљавао да продају нафту за локалну валуту“, рекао је Моналди. Ове провокације су узнемиравале стране управнике; чак су и званичници Кинеске националне нафтне корпорације гунђали америчким званичницима о уплитању Каракаса. Ексон Мобајл и Коноко су дигли руке[v] и отишли. (Овог пролећа Коноко је коначно добио арбитражни спор вредан две милијарде долара против Петролеоса због експропријације његових добара). Но, многи други, попут Шеврона, били су толико привучени венецуеланским џиновским потенцијалима да су прихватили нове неповољне услове.

Упркос свим овим недоумицама, све несталније Чавезово понашање додатно је смањило инвестиције потребне за црпљење тешке нафте из земље. Тако је влада користила приходе Петролеоса да финансира социјалне програме и да исплаћује венецуелански национални дуг. „Током највећег нафтног бума у историји, када су све друге државе на свету повећавале инвестиције, Венецуела то није чинила и производња је наставила да опада“, рекао је Моналди.

**

Упркос свим Чавезовим злоупотребама и грешкама, венецуеланска нафтна индустрија је успевала да се одржи изненађујуће дуго. Производња је била на постојаном нивоу од 2002. (непосредно уочи штрајка) до 2008. када је цена нафте на међународном тржишту досегла пик од 150 долара по барелу. Те године, Венецуела је зарадила око 60 милијарди долара од нафте. (Ови подаци о производњи потичу од ОПЕК-а; саме владине процене су више и на њих остатак нафтне индустрије сумњичаво гледа.)

Високе цене су више него потирале мали пад производње – између 2002. и 2008. Венецуеланска производња је пала са 2,6 милиона барела дневно на 2,5 милиона барела двневно – што је омогућило Чавезу да настави потрошњу и да прикрије потребу за опсежним ремонтом нафтне индустрије. Међутим, чак ни високе цене сирове нафте нису могле да прикрију дубље економске  мањкавости које су изазвала Чавезова настојања да изгради оно што је назвао „социјализмом 21. века“. Несташице роба широке потрошње постале су ендемске. Земља која је некада била извозник пољопривредних производа почела је да увози много хране уз владине субвенције – што је још једна уобичајена карактеристика земаља погођених ресурсним проклетством. „Било је местимичних несташица већ 2007. године“, рекао је Патрик Дади (Duddy) који је обављао дужност америчког амбасадора у Каракасу између 2007. и 2008. и поново од 2009. до 2010. године. „Понекад није било ниједне врсте млека на полицама, ни свежег, ни млека у праху, ни кондензованог – то је било у време када су цене нафте расле. То је било потресно.“

Све очајнија, влада је убрзо нашла још један начин да минира Петролеос: тако што је користила оно мало управљачких стручњака који су претекли да воде друге секторе економије која је доживљавала колапс. На пример, 2007. Петролеос је био принуђен да се укључи у производњу и дистрибуцију млека; касније, фирма је почела да увози друге основне намирнице, од јестивог уља до пиринча и пасуља. Рад компаније у овим подручјима могао је да обезбеди земљи краткотрајни предах, али је додатно удаљивао Петролеос од онога што је требао да буде њихов кључни посао.

Све се урушило у лето 2014, отприлике годину дана након што је Чавез преминуо од канцера и пошто га је наследио Мадуро. Цене нафте нагло су пале од високог нивоа од преко 100 долара по барелу на лето до мање од 30 долара по барелу. Нацрт буџета предвиђао је цене од 60 долара по барелу. До тог тренутка, Венецуела је постала готово у потпуности зависна од нафтних прихода, који су чинили око 95 посто извозних прихода. Јефтинија нафта је гурнула економију земље у рецесију 2014. и потпуну кризу 2015, када је бруто друштвени производ пао за 6 процената и када је инфлација експлодирала. Зато што је Венецуела занемарила диверсификацију своје економије земља није имала много могућности на располагању.

Извор: Форин полиси

Релативно светла тачка венецуеланске нафтне индустрије данас су супертешка поља Оринока, која заједнички црпи са страним компанијама од отварања сектора 90–их година. Производња сирове нафте у Ориноку је заправо порасла у првој половини ове године, и чак и сада пад производње је прилично мали. То је оштар контраст у односу на традиционална нафтна поља која самостално црпи Петролеос. Али чак и ова супертешка поља се боре да одрже производњу на постојаном нивоу. Пре него што извезе тешки битумен, Петролеос мора да га помеша са лаком нафтом, а од 2010. године венецуеланска производња лаке нафте опада. То је принудило државну енергетску компанију да троши много жељени новац на увоз нафте. Венецуела такође увози бензин – који продаје потрошачима за тричаве четири центе по галону. Она такође губи новац када купци одбијају пошиљке сирове нафте због њеног слабог квалитета, што је све чешћи проблем. У другим случајевима, дешава се да једноставно не буду плаћени: док Венецуела сада шаље Кини око 400.000 барела дневно, на пример, Пекинг их сматра отплаћивањем дугова Каракаса. У међувремену, упркос колапсу сопствене нафтне индустрије Венецуела наставља да купује страну нафту да би је слала, уз губитке идеолошким рођацима режима на Куби – што је горко наслеђе Чавезовог плана да употреби венецуеланско нафтно богатство да би купио пријатеље у окружењу.

Сви ови проблеми коштају Петролеос – и Венецуелу – огромне износе новца. Продаја нафте по умањеним ценама, слање у Кину (и Русију) како би се отплаћивао национални дуг, и субвенционисање венецуеланских возача кошта компанију, и земљу, више од 20 милијарди долара годишње, процењује Моналди. Између осталог, овако велики мањак чини све тежим за Петролеос да плаћа компаније за одржавање Халибартон (Halliburton) и Шлумбергер (Schlumberger), које помажу у копању бушотина. Прошле године, две компаније су отписале више од 1,5 милијарди долара неплаћених рачуна, које су потраживале од Петролеоса. И пошто нису биле плаћене, оне су успориле рад на старим нафтним пољима[vi] која су некада била животно важни венецуелански извор прихода. То значи још мање лаке нафте – што доводи до тога да је теже решити и све друге проблеме нафтне индустрије.

Све злосрећне нити су се уплеле прошле године, када је производња нагло пала за 30 процената, чиме је остварен нето пад од 2 милиона барела дневно откад је Чавез прокламовао свој план да употреби огромне венецуеланске резерве нафте да изгради социјалистички рај. Министарство за нафту се према доступним наводима припрема за даљи пад током наставка године, на свега 1,2 милиона барела дневно.

**

Једини начин на који Венецуела, која је шворц и лишена људских потенцијала, може да удеси своју нафтну индустрију јесте веће ослањање на стране компаније. Чак и када би им биле дате одрешене руке, међутим, није јасно да би међународне фирме могле да преокрену ситуацију у догледно време; изостанак инвестиција последњих година није био благотворан по стање венецуеланских нафтних поља. „Ако упропастите резервоар тако што превише црпите или премало улажате, не можете једноставно да почнете оданде где сте га оставили“, наводи управник међународне нафтне компаније. „Они су вероватно нанели неку дугорочну штету резервоарима“.

Али Каракас није вољан чак ни да окуша ову идеју и наставља да ради све што може како би отуђио оне бизнисе који су му очајнички потребни. У априлу, на пример, владини агенти су ухапсили двојицу Шевронових директора пошто су наводно одбили да сарађују у обезбеђивању резерви нафте. Они су држани месецима у притвору где им је претила оптужба за издају, за коју је прописана могућа затворска казна у трајању до тридесет година.

Праве реформе захтевају опсежну промену у вођењу државне економије: довођење хиперинфлације под контролу, успсотављање стабилног и реалистичног [међувалутног] курса, и изградњу и наметање правног оквира који ће понудити страним инвеститорима нешто што наликује на предвидљивост и заштиту. Наравно, немогуће је замислити да Мадуро чини било коју од ових ствари, посебно пошто је на изборима освојио (или украо) нови мандат. Његов реизбор подразумева додатни краткорочни ризик који може да додатно уздрма венецуелански нафтни сектор. Сједињене Државе разматрају увођење додатних санкција које могу да ограниче извоз америчких сирових или рафинисаних нафтних производа Венецуели или да чак забране америчким рафинеријама да купују венецуеланску сирову нафту. Један или оба ова потеза задали би још један ударац привреди која је већ на коленима. Оно што се не може обновити је државна нафтна компанија. „Нема тог новца на свету који може да је поврати“, рекао је Бурели. „Можда се може обновити нафтни сектор у коме послује мноштво приватних компанија али не Петролеос“.

На крају, настојање Каракаса да национализује нафтну индустрију и успостави суверена права над државним црним златом осигурао је само да све мање и мање тог богатства остане Венецуеланцима. Без другог динамичног привредног сектора, једини начин за финансирање владе је повећање производње нафте – и једини начин да се привуче та врста инвестиција јесте да се међународним компанијама понуде повољни услови. То значи већи део за њих и мањи део за државу.

Као што је Бурели сажео – „Да би васкрсао нафтни сектор, неко мора да инвестира у њега под својим условима, а не под нашим условима, што неће доносити приходе [за државу, прим. М.М]. Од чега ћемо онда да живимо?“

Кит Џонсон (Извор. Форин полиси)

Кит Џонсон је дописник за глобалну геоекономију Форин полисија од 2013. године. Извештавао је из Европе, са Блиског истока, из Африке и Азије

Са енглеског посрбио и напомене написао: Милош Милојевић


[i] Оснивање Опека било је подстакнуто једностраним умањењем цена које су наметнуле мултинационалне компаније у фебруару 1959. године. Венецуеланска и блискоисточна сирова нафта је појефтинила за десет процената. Неколико недеља касније одржан је Арапски нафтни конгрес у организацији Арапске лиге у Каиру. Истакнути новинар Ванда Јаблонски је упознао Абдулаха Тарикија из Саудијске Арабије и Хуана Пабла Переза Алфонса из Венецуеле, две земље највећих произвођача сирове нафте у том тренутку изузев Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Двојица министара била су незадовољна обарањем цена и усагласили су Маади договор који је назван „Нафтна консултантска комисија“ земаља извозница. Он је требао да представи мултинационалним нафтним компанијама план за усаглашавање цена. У августу 1960. дошло је до поновног унилатералног обарања цена. У септембру исте године на конференцији у Багдаду коју су иницирали Тарики, Перез Алфонсо и ирачки премијер Абд ал–Карим Касим представници Ирана, Ирака, Кувајта, Саудијске Арабије и Венецуеле су разматрали начин за супротстављање унилатералним акцијама трговаца нафтом. Блискоисточне земље су предлагале за средиште нове организације Багдад или Бејрут али због венецуеланског противљења изабрана је Женева у неутралној Швајцарској.

[ii] Барел је мера за запремину која се најчешће користи за премеравање количине сирове нафте. Један барел нафте има 158,9873 литара (42 америчка и 34,9723 британска галона).

[iii] У изворнику аутор је употребио израз „Mother lode“ који се у изворном значењу користи да означи главну златну или сребрну жилу. Израз вероватно потиче из дословног превода шпанског израза veta madre којим је названа једанаест километара дуга сребрна жила откривена 1548. у Гванахуату у Новој Шпанији (данашњем Мексику).

[iv] У изворнику је употребљен идиом „pink slip“ који колоквијално означава документ којим се радник обавештава о отказу. Порекло израза је нејасно. Питер Либхолд, кустос у Смитсонијановом националном музеју америчке историје у Вашингтону, провео је године трагајући за примерком правог розе документа. Иако су он и његове колеге проналазиле сличне предмете (попут црвеног платна којим су повезивани документи у 19. веку) розе цедуља је за сада остала недостижна. У Оксфордском речнику енглеског језика наводи се да је термин потекао из чланка објављеног у часопису типографских радника 1904. године где се не наводи да је овакав документ служио као решење о отказу већ као упозорење када радник не обавља свој посао како треба. Уколико би добио више оваквих цедуља уследио би отказ.

[v] Аутор је употребио израз „throw in the towel“ који потиче из боксерске праксе и значи признавање пораза бацањем пешкира у ринг.

[vi] Реч је о техничком појму у петрохемији и нафтној индустрији којим се означава поље на коме је производња почела да пада или које се приближава крају свог продуктивног века. За више детаља видети: Петро Вики.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

6 replies

  1. Да, Венецуеланци су будале, а Амери су доброчинитељи. Препорука уредништву „Стања ствари“: нису потребни овако дуги текстови како бисте нам приказали сву малигност и зломамерност деловања и писања Америке ради отимања туђих богатстава. Ваша публика је у стању да то сагледа јако лако и јако брзо.

    Свиђа ми се

  2. Istina je da Amerikanci nisu dobrodušni ali nije ni Cavez genije za biznis i razvoj zemlje.

    Свиђа ми се

  3. Самоуништење. Ха ха.

    Свиђа ми се

  4. @ АМ

    Не рекоше само да ли се и Чавес „самоубио раком“? (Браво за коментар)

    Свиђа ми се

  5. Који је смисао уредништво видело у објављивању овог пропагандног памфлета? Зар вам није јасно да уредничка политика сенчи све остале текстове поштених аутора, од Коларића до Антонића?

    Свиђа ми се

  6. Драги пријатељи и поштовани читаоци,

    Ретко коментаришем текстове које сам писао, уређивао или преводио јер мислим да то није коректно према читаоцима да неко ко је потписан “изнад црте“ намеће свој глас и испод црте. Ипак ћу да покушам да укратко одговорим због чега сам приредио овај текст.

    Први и превасходан разлог, јесте што је криза у Венецуели реалан догађај који утиче на десетине милиона људи и верујем да је стога било важно објавити нешто о ономе што се збива. (примарни је журналистичко-аналитички разлог)

    Тамошњи догађаји се, као ни другде не могу једнослојно објаснити. Оно што се збива а то је разарање економског ткива једне земље не може да се разуме само указивањем на унутрашње чиниоце (које пренаглашава аутор овог текста) али се не може објаснити ни искључиво спољним чиниоцима и санкцијама западних злотвора (с обзиром да отприлике 1/3 венецуеланског извоза одлази у Сједињене Државе). Идеја водиља приређивача је, надам се, јасна: дати једну од могућих перспектива на кризу у Венецуели (раније смо објављивали текстове а вероватно ћемо их објављивати и у будућности који дају различиту перспективу са тежиштем на спољашњем, политичком чиниоцу).

    Осим тога, хтео сам да укажем да је Венецуела поново доспела у медијски центар, у доба када се десио могући покушај атентата на председника Мадура и када постоје кругови у америчкој администрацији који заговарају интервенционистичку политику, о чему ће можда касније бити више речи.

    Да резимирам: иако сам противник америчког империјализма у било ком облику, не сматрам да је интелектуално одговорно једнострано извештавати о америчким противницима (по матрици: увек су криве САД, сваки локални делатник какве год одлуке да доноси је у праву). Тамо где режими тих држава показују одређене мањкавости, зашто о њима не бисмо писали (укључујући мањкавости и наше државе у време док је још била амерички противник).

    Притом сматрам за сврсисходно праћење медијског и аналитичког мејнстрима на западу јер тај мејнстрим артикулише оно што је важно – тежње, ставове, предрасуде, стереотипе, страховања доносилаца политичких одлука. Алтернативни медији и аналитички портали који раскринкавају медијски мејнстрим су драгоцени, но када бисмо само њих читали поставили бисмо питање: а откуд се Сједињене Државе већ нису распале у парампарчад?

    Надао сам се да ће овај текст изазвати и размишљање код читалаца, и последично дискусију, о развојном економским моделима, економској политици и друштвеном систему. Не морамо се сложити са закључцима и централном аргументацијом текста – ни ја се добрим делом не слажем – али верујем да се можемо сложити да су теме које покреће драгоцене.

    С поштовањем,
    Милош Милојевић
    заменик уредника Стања ствари

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s