Слободан Самарџић: Подела Косова је замајавање српске јавности

Подела па подела. Ни зашто, ни како, ни колико, ни када, ништа

Слободан Самарџић (Извор: Интермагазин)

Признајем да у овој идеји има нечег привлачног и истичем да је, ако идеју озбиљно узмемо, реч само о привлачности на први поглед. Прво ћемо истаћи шта је то привлачно у идеји подела Косова, а потом зашто је та привлачност површна.

Али, пре тога желим да нагласим да озбиљан приступ не узима у обзир актуелну смутњу коју поводом ове теме уносе домаћи политичари и готово сви медији. Тема о подели последњих година, од како је државно руководство Србије решило да потпише правни споразум о признању, износи се на јавност из чисто манипулативних разлога. Треба оставити утисак да наши највиши политичари проливају крв, зној и сузе не би ли спасили бар део српске земље итд. У последње време, када је последња рунда разговора о предаји већ започела, у српским медијима највише се прича о подели Косова. Није ли то сумњиво? Прича је до те мере приземна и инфантилна, да само заглушујућа бука коју производе креатори и преносиоци може да отклони удео здравог разума у одгонетању њене основне функције. А то је да се баци димна завеса на истину да ће државно руководство Србије потписати акт о признању Косова.

Причу је, по ко зна који пут, у промет пустио Ивица Дачић. Подела па подела. Ни зашто, ни како, ни колико, ни када, ништа. Пуно је мастила потрошено у дирљиво пажљивом праћењу ове најобичније „буве“ од стране наших медија. Видело се да  нема ничег опипљивог у тој сторији. Празна форма голе пропаганде. А онда је, како би се прича даље растезала, убачен фамозни амерички фактор. Најпре се распредало шта је амерички посланик у Приштини мислио у једној нејасној реченици иначе јасног интервјуа датог тамошњем медију. Декартово „Мислим дакле јесам“ имало је у историји филозофије мање тумача од ове реченице америчког посланика на окупираном Косова. И та комична епизода данашње српске политике и њених медија брзо би се заборавила да наш демијург идеје о подели Косова није на самом америчком тлу добио потврду да се овде ипак нешто кува. Наиме, Весли Мичел, данас делујући административац Стејт департмента на косметској ствари, рекао је да се Амери слажу са компримисним решењем. Потом је овај садржински нејасан став медијски убачен у већ створено мњење о подели Косова. Прави се наговор да Државно одељење није против ове идеје.

Сада нам је лакнуло. Наши се боре за поделу, а Амери имају разумевање за то. А заправо, ствара се утисак да борба за Косово, бар део њега, још траје, с циљем да такав утисак прикрије реалну ситуацију – да је последња фаза предаје управо у току.

Ето зашто ово што се данас говори о подели нема никакве везе за озбиљним третманом ове теме. А сада најпре, зашто је подела привлачна?

Када је Добрица Ћосић отворио овакво могуће решење за Косово (почетком деведесетих), за све оне који, с разлогом, сматрају да Срби и Албанци не могу више живети под политички истим кровом то је била прихватљива идеја. Али, то је била само идеја и ништа више, све док Бранислав Крстић није објавио књигу Косово између историјског и етничког права (Доб, Београд, 1993) где је научном анализом, уз то и политички одговорном, показао да је не подела него „територијална редефиниција покрајине“ могућа и изводљива. Та књига у то време није могла имати политички реалан утицај, али мени је и тада и данас запањујуће да она ни у заинтересованој јавности за косметско питање није имала већи одјек.

У чему је, упркос свему, историјски значај ове књиге? У томе што Крстић свој предлог о „територијалној редефиницији“ излаже на крајње објективан начин са пуно разлога, чињеница и аргумената. Он полази од привлачне премисе – дефиниције самог проблема када каже: спор је територијалне природе (зато што два народа на истој територији претендују на доминацију) и зато је и решење територијално. И као политички скрупулозан писац није улазио у политички модалитет решења које нуди, већ је само показао како је могуће извршити раздвајања два народа у покрајини и тиме обезбедити мир.

Оно што надаље следи у Крстићевој анализи пример је минуциозног приступа једном недовршеном историјском сукобу. Укратко, он најпре излаже критеријуме за (неполитичку) поделу: број и распоред Срба и Албанаца у покрајини имајући у виду и демографска кретања кроз историју овог простора, а посебно од првих уставних амандмана 1968; потом, стање приватне и јавне својине, посебно својине над земљом, са изврсним приказом процеса од почетка седамдесетих који аутор назива „етнификација тржишта некретнина“; кретање јавних инвестиција у покрајини; и најзад, можда најзанимљивији критеријум – територијални распоред споменика културе и живих богомоља у покрајини. Анализирајући стање на Косову и Метохији на основу ових критеријума, Крстић је убедљиво извео своју унутрашњу поделу покрајине.

Сада следи одговор на друго питање: зашто је привлачност Крстићевог решења постала само површна после 2000. године. Ствар изгледа парадоксално: да у време када је Србија управљала покрајином она не иде на поделу, а када не управља о подели нико озбиљан не размишља. Када се дубље погледа, нема парадокса. Баш зато што је Србија управљала покрајином деведесетих година, она је имала капацитета да делује на основу ових критеријума и да Албанцима понуди тзв. унутрашње самоопредељење које би после реализованих критеријума имало свој територијални еквивалент. После 2000. године и легалне интернационализације овог питања то више није било могуће. Властима Србије остало је да се држи Резолуције СБ УН 1244 и да максимално буде  присутна у покрајини, наравно на просторима живота преосталих Срба.

У таквој ситуацији међународноправни аргумент био је најубедљивији, а он је био у рукама Србије. Сваки наговештај, а некмоли помињање, поделе, значило би одрицање од овог чврстог аргумента, а то су западни политичари не само чекали него кадкад и као наивно приупитивали своје српске саговорнике. Због неразумевања ове политичке детерминације код многих добронамерних људи у Србији остао ја површан утисак да је понуда за поделу требало да буде добар чинилац српске стране онда када су почели преговори у вези статуса покрајине (почетак 2006).

Данашње српско државно руководство нити познаје Крстићев пројекат (јер да га познаје не би делујући министар иностраних послова тако припросто помињао поделу), нити му је стало до најјачег аргумента којим Србија располаже – међународноправног. Напротив, оно је јачину и значење тог аргумента злоупотребило у своје сврхе, продајући га у замену за заштиту своје власти од стране сила које траже признање. Зато су и прихватили игру предложену са запада, да потпишу предају Косова и Метохије, а да им запад толерише свакојако замајавање домаће јавности, где ево у последње време спада и илузионистичка подела покрајине.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 29. 7. 2018)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s