Зоран Чворовић: Порука Сабора о КиМ у складу са праксом Светосавске цркве

Ако је саопштење СПЦ у складу са историјском праксом наше Светосавске цркве, онда најава појединих представника државе да ће о питању КиМ спроводити другачију политику представља потпуни раскид са осам векова старом традицијом „сагласја“ Српске цркве и српске државе

Зоран Чворовић

О поруци Светог архијерејског Сабора СПЦ о Косову и Метохији са правним историчарем др Зораном Чворовићем за „Печат“ разговарала Наташа Јовановић.

Када у саопштењу опомињу да оно што је „створено на безакоњу не доноси мир и перспективу“, да ли архијереји Српске цркве говоре о прошлости, како их оптужују или пак шаљу поруку о извесној будућности?

Саопштење СА Сабора Српске цркве шаље потпуно јасну поруку српском народу и онима који у име тог народа врше власт у држави Србији о значају Косова и Метохије за национални идентитет свих Срба, као и о последицама које би наступиле за државу Србију и српски народ уколико би се наше политичке вође под спољним притисцима сагласиле са „отуђењем Косова и Метохије“ из састава Србије. Када у саопштењу кажу да „створено на безакоњу не доноси мир и перспективу“, архијереји Српске цркве не говоре о прошлости, како их често оптужују злонамерни или неупућени, већ и те како о будућности у којој би се нашао српски народ, али и сами косовско-метохијски Албанци. Ту будућност српски епископи не процењују из угла бриселског „штапа и шаргарепе“, већ како и приличи Цркви, из миленијумског државно-правног искуства кристализованог у латинској изреци која је постала саставни део и здраве српске правне свести – Iustitia regnorum fundamentum (Правда држи земљу и градове). Јер зашто би држава која данас капитулира пред сепаратистима, сутра била јача од мафије.

Да ли се обнова владавине права у Србији може извести са грађанима који су се помирили да је сепаратистичка акција етничког чишћења јача од њиховог права на живот, слободу, имовину и државу?

Ако се данас аболира издаја, зашто би се сутра кривично одговарало за убиство, силовање или корупцију. Шта остаје од ауторитета апарата принуде државе која се добровољно одрекла дела своје територије и да ли ћемо у том случају добити голу власт без ауторитета? Одбрана Косова и Метохије у саставу Србије испит је солидности не само наше националне већ и грађанске, односно правне свести. Једном речју, ако држави Србији нема будућности без обнове установа правне државе, таква обнова је илузорна уколико се најпре не одбрани уставни и међународно-правни положаја КиМ као саставног дела Србије.

Колико су основане замерке да се СПЦ својим ставом залаже за замрзавање конфликта?

Пошто позива на одбрану појединачних права свих који живе на Косову и Метохији и пошто решење косовско-метохијског питања тражи у оквирима Резолуције 1244 УН, Српска црква не може бити оптужена да се залаже за било какав, па ни за „замрзнути конфликт“. И лаику за право би морало да буде јасно да једино решење спора на основу права трајно отклања разлоге за конфликт, док би озакоњење насилно издејствованог свршеног чина било само одлагање, односно замрзавање конфликта. Управо због тога што су свесни да свако решење мимо права носи потенцијал будућег сукоба, Англосаксонци, као мајстори за замрзавања и одмрзавања сукоба широм света, и притискају државу Србију да у случају КиМ пристане на безакоње.

Да ли су одређујући се о питању будућности КиМ, и указујући на обавезу представника државе да бране територијалну целовитост Србије, епископи Српске цркве само урадили оно што су чинили и њихови претходници?

Одбрана КиМ је данас централно национално питање српског народа, а Српска црква је још од Светог Саве, већ 800 година, и верска, и национална установа Срба. Ако је овакво саопштење СПЦ потпуно у складу са историјском праксом наше Светосавске цркве, онда најава појединих представника државе Србије да ће о питању КиМ спроводити другачију националну политику од оне за коју се залажу сви епископи – представља потпуни раскид са осам векова старом традицијом „сагласја“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања. У српској историји држава је само два пута била опонент Српској цркви. Први пут су представници државе у црквеној јерархији видели супарнике за време краља Милана Обреновића, који је русофила митрополита Михаила означио као кључну препреку својој манији да Србију по сваку цену европеизује. Други пут Српској цркви се није супротставила верски и етнички хомогена српска држава, већ у име међуверског и међунационалног мира југословенска држава, која је 1937. године намеравала да закључи Конкордат са Ватиканом. И у једном и другом случају међународни фактор је био иницијатор деобе између државе и Српске цркве. Оба пута држава је изашла као губитник у сукобу са Црквом и српским народом, а политичке гарнитуре које су предводиле ове сукобе после њих су неповратно сишле са политичке позорнице. Пошто је уз Цркву увек био српски народ, ни у једном од ова два случаја исход није произвео деобе, што би се свакако десило да је једна властодржачка мањина успела да наметне своје одлуке у инат прецима, историји и националном етосу. И у случају насилно уклоњеног митрополита Михаила и у случају Конкордата, Црква је издржала у борби са однарођеним политичким гарнитурама само захваљујући томе што се није уплашила краткотрајне силе „овог света“.

Наташа Јовановић

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Печат/Биг портал, 18. 5. 2018)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s