Предраг Ристић: О Русима у Београду

Из рукописа „Слово о Игору“

Др Предраг Ристић

Београд је имао 100.000 становника од којих су 20.000 били Руси, значи, сваки пети становник

Београд је отворен град не зато што су његове капије отворене, него зато што су разваљене, што никада није могао да затвори рупе да би капије имале смисла. Иако је имао много утемељивача и градитеља, ми их у својој свести не помињемо јер постоји огромна неравнотежа с његовим рушитељима. Једно племе, један народ који смо (намерно) заборавили, један пук (полк), то су Руси. Пред Први светски рат Београд је имао 50.000 становника, у току рата био је десеткован и тешко рушен, завладала је глад, а народ је у ритама изашао на рушевине. После рата, и без пароле „обнова”, грунуо је силан полет и слобода је дошла у престоницу. С узвиком на уснама „isten polion!” (хајдемо у град) градитељи су похрлили са свих страна. У Београд се вратио и мој отац после Солунског фронта, с дипломом инжењера из Манчестера. С том дипломом могао је да се запосли било где у свету, али нигде не би имао тако добру плату и толике могућности као у свом Београду, у који су се, према пролетерској пароли „Тамо где ми је добро – тамо ми је отаџбина”, сјатили многи вавилонски народи. Мој отац је имао прилику да буде пионир пројектовања грејања и вентилације, а извођачи његових радова били су Елзашани, Чеси, Јермени, Јевреји, Немци и, наравно, Руси, и опет Руси. Сви технички цртачи били су Руси, неколико пута прецизнији него Немци. Руси су били свуда, и већ двадесетих година Београд је имао 100.000 становника од којих су 20.000 били Руси, значи, сваки пети становник (Београд су обновили школовани Солунци и Руси). Није било области коју нису прекрили. Не само што су били кочијаши и обезбеђивали снабдевање брашном и дрвима, што на железници није било закашњења, него су нам дигли културу и науку. У опери је Холотков, много година после Другог светског рата када је био пензионисан, озвучавао сваки аплауз својим громким „браво” из баса са дна. Колико су одушевљења уносили у градњу нове државе! Нина Кирсанова, балерина. Алексеј Папков, архитекта, Хлитчијев, грађевински инжењер, византолог Георгије Острогорски и византолог и лингвист Владимир Мошин, препознали су трасе нашег културног порекла и једном за свагда превазишли годинама грађени аустроугарски утицај. Руси, архитекти и грађевинари, зидали су нам дворове и цркве у аутентичном стилу, као, на пример, грађевинар Красилников. Били су и незаменљиви учитељи спорта и играња, као Давидов. И моје студије архитектуре после рата обележили су Руси – Петар Анагности, који нас је суворовски дриловао из нацртне геометрије (тек касније, као професор на Универзитету у Грацу, схватио сам колико смо у нашој школи били надмоћни због строгог Анагностија), и Григорије Самојлов, поред осталог пројектант палате биоскопа „Београд”, чији је сарадник годинама био управо отац Игоров, архитекта Алексеј Васиљев. Колико су се наши људи срцем и кесом отварали према Русима, без икакве зависти, осећајући их као своје, показује пример српског капиталисте Теокаревића, који је за Самојлова резервисао вилу и фијакер у Лесковцу. Самојлов је у фијакеру, на коленима, држао липову даску за цртање возећи се од једног градилишта до другог, и тако је био назидан „српски Манчестер” који је производио, без губитака, штофове светског квалитета. Ово су моја спорадична али, опет, велика лична сећања великих људи руског порекла у нашој средини; али, и мали, и драги Руси су били свуда око нас. Општепознато је да смо ми, Срби, болећиви према Русима (,па макар нас све поје****”, као што је то својевремено рекао књаз Милош).

Нама, клинцима, најприступачнији су били руски просјаци – јуродиви, на пример Григориј Васиљевич Печениј, који нас је учио како се напољу спава на мразу. Када би му неко у цркви, пошто је био у дроњцима, дао милостињу, бацио би новац и узвикнуо: „Фарисеји, ја пришол Богу молитсја!”. И, уопште, неизбрисива су сећања на руске просјаке и пропалице који су закрчивали улазе цркве. Још од пре рата било је у моди да се иде на руско Васкрсење, где су нас буквално обарали руска литургија, руски басови профундум, расклиматани; разлуђени хорови, метанија, свеће и, изнад свега, целивање, па „Христос васкресе из мјертвих”, па целивање, па опет „Христос васкресе”. Љубили су се тада и племићи, и просјаци, и „патпалковници”, и то све заиста „до даске”, без икаквог претварања.

У другом разреду основне школе добри ђаци добијали су поклоне за Светог Николу. Професор гимнастике преоблачио се у свеца и носио пуну врећу поклона и ланце. Наш учитељ, хер Шице (било је то у београдској немачко-српској школи), са страхом је отварао врата и пред нама забезекнутим појављивао се Свети Никола. Понеки од нас су помало сумњали да је то прави светац, али велики књаз руски Саша Кугушев не само да у то није сумњао, него је то за њега био лично Свети Никола. На његово питање: „Ко је овде био добар?” биле су то Светлана Заболотна, Катарина Вамлекина, Ирина Лебедева, Андреј Лобачев, а на питање „Ко је био неваљао?”, е, то је био Саша Кугушев. Онда га је Свети Никола ухватио, везао ланцем и стрпао у врећу, а сиромах Саша замало није пресвисао, јер је то за њега био прави Свети Никола, као што је за одрасле Русе, за време сваке литургије, Христос заиста био својим телом присутан, а то су осећали целим својим бићем, и томе су се тако подавали да не само што су метанисали, него су, стварно обезнањени, у заносу, падали на земљу.

Била је то немачка педагогија коју су хитлеровци подстицали, али убрзо их је управо Саша прегазио. Чим су Немци злочиначки ушли у Пољску, одмах су послали нову карту Немачког Царства, и хер Шице изведе баш великог руског књаза да му покаже новоосвојене границе, обојене црвено. Саша показа, а онда упита: „А шта је ово зелено?” „То је Русија”, одговори му хер Шице. Саша размахне руком по карти где се Русија раширила по Меркаторовој пројекцији, дигне руке увис, рашири и узвикне: „Колико је велика Русија!” Хер Шице је као хитлеровац касније погинуо на кримском фронту. Од Руса се могло стећи њихово (можда најјаче) осећање за „баљшоје”, за огромне димензије у простору и времену, без чега се они не могу разумети. Но, пре свега, Руси су имали велико стрпљење, били су поред осталог, и најбољи обућари, један је правио чизме за краља које су биле „као рукавице”, а девојчице су куповале прекрасне лутке „Код мале Олге” (радња на месту данашње палате „Албанија”), Руси су пропагирали и многе хобије, Игор Шајкович је био први аквариста, а било је много особењака који су све болести лечили гладовањем, купали су се голи на данашњој Ади Међици, која се због тога дуго звала Руска ада. Наравно, све није ишло глатко. Сваке вечери биле су игранке у Официрском дому (данашњи СКЦ), где су се бивши царски официри опијали и потом, у поноћ, играли, певали и трескали од улице краља Милана до Калемегдана. Многе кафане су имале руску храну и музику, и можда од тада потиче обичај у нас да се на врхунцу раздраганости и пијанства певају руске кафанске песме, на пример „Очи чорније” и др. Слушали смо хор „Жаров”, ишли смо у козачке циркусе и слушали литургију коју су козаци певали на коњима. У нашу средину био је пресађен врхунац руске интелигенције, од које смо сигурно имали велику корист у испливавању на ниво позорнице народа.

(Слобода, 19/20. 4. 2018)

Advertisements

6 thoughts on “Предраг Ристић: О Русима у Београду”

  1. Симпатичан текст господина Ристића, али он обилује и са доста „licentia poetica“ . Неколико примера: 1. У Београду никада није било 20% Руса – то је смешна тврдња, јер чак и на врхунцу њихове концентрације их није било више од 5% (и то само накратко, јер број становника је стално растао).
    2. Не знам ко му је то био “грађевинар Красилников“, мањ` ако под тим не подразумева истакнутог архитекту Николаја Краснова?
    3. Његов друг “велики књаз руски Саша Кугушев“ није никада могао носити ту титулу, јер му презиме није било Романов – али и далеко ни сви Романови нису имали на њу право – само деца и унуци императора (остали су имали титулу кнежева императорске крви). Тај Саша Кугушев је могао бити само “обичан“ кнез, али не и (пореклом) Рус, јер је род Кугушевих – татарских кнежева, у XVII веку прешао у хришћанство (православље), и уз кнежевску титулу био уписан у ред руског племства.
    Доста примера…
    Нешто друго ми у том тексту недостаје: Г-дин Ристић пише о Русима – али откуд и зашто су они одједном доспели у Београд после Великог рата? Не треба заборавити да су ти људи (у неким случајевима са породицом и децом) – њих до 50.000 доспели у Краљевину СХС као политичке избеглице после изгубљеног грађанског рата против бољшевика, као и да су у својој већини били, а и као избеглице остали огорчени противници бољшевика/комуниста, што је све оставило велике последице по њихову личну и социјалну судбину. Они су између два светска рата – нарочито у Београду, имали веома развијен сопствени, традиционални, руски културни, просветни и социјално-политички живот, са сопственим дечијим домовима, забавиштем, основном школом и гимназијом, огромном библиотеком (коју су совјетске власти уништиле), позориштем и балетом, дневним новинама и часописима, издавањем књига, политичким и друштвеним клубовима… Крајем тог рата, 1944 г., свима који нису желели да дочекају Црвену Армију и Титове партизане, Немци су пружили прилику да се евакуишу на запад, тако да их је остало само око 50%. Ти остаци су били потпуно друштвено и политички обесправљени – сва њихова удружења, школе, су били забрањени и затворени. Црква им је била одузета и пренета у јурисдикцију Московске Патријаршије, онима који су имали југословенско држављанство оно је одузето. Сви су морали 1945 г. да прођу кроз поновну регистрацију у посебном УДБИНОМ одељењу у Симиној улици, уз писмену гаранцију о њиховој политичкој исправности од два “наша грађанина“; доста њих који су тамо ушли, више нису самостално одатле изашли… Једном речи, живот им је био претворен у пакао. После тога, већина је била од стране југословенских и совјетских власти принуђена да прихвати совјетско држављанство, а врхунац црне комедије је настао после 1949 г., када су због тог чина – а услед Титове свађе са Стаљином бивали протеривани – ко на Исток, ко на Запад (долазило је и до раздвајања породица). И … тако их је, после свега, остало једва 20% са животом стила “у мишјој рупи“ – са скривањем својих друштвених и политичких погледа, тихим таворењем до смрти у том “социјалистичком рају“.

    Свиђа ми се

  2. @Иоанн Дубињин

    „…а услед Титове свађе са Стаљином бивали протеривани
    – ко на Исток, ко на Запад (долазило је и до раздвајања
    породица).“
    Наведите релевантан извор за ове тврдње!

    Зашто би Тито протеривао оне који су били против Стаљина?
    Напротив, после свађе и разлаза Тита и Стаљина, престли
    су страшни притисци којих је било до 1949.
    Тито је олабавио према руским избеглицама, чиме је само
    дизао притисак Стаљину.
    Владимр Родзјанко, свештеник у Београду, потоњи епископ Василије
    Вашингтонски Руске Заграничне Цркве, потомак Породице Родзајнко,
    чији је деда био председник Думе у време абдикације Цара Николаја
    Другог, говори сасвим другачије у књизи “Несвети а свети“, архиманд-
    рита Тихона Шевкунова, сада епископа РПЦ.
    Многи су после те свађе Тита и Стаљина добили могућност да слобод-
    но оду из Југославије, па је поменути свештеник Владимир Родзјанко,
    искористио ту могућност и отишао за Лондон, где је преко ББЦ годинама
    држао /преко радија предавања из историје, културе и вере /пре свега/
    за Русе у СССР-у и Расејању.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. @Драган ми каже “ Наведите релевантан извор за ове тврдње!“ (о прогону и депортацијама руских избеглица после 1949 г.). Па – ево: Отидите у Архив Србије у Београду и затражите увид у УДБИНЕ папире о руским “емигрантима“. Мени је пре неколико година, после доста муке, то успело. Ти папири нису добро сређени, али их има много, са безброј имена, па и сврставањима тих људи у разне “категорије“ државних непријатеља (мада нигде нису наведени који су критеријуми за то коришћени). Сигурно да је било и оних који су и сами тражили излаз из земље, и њима је тада – за разлику од југословенских држављана, који нису у том периоду могли ни сањати да добију пасош – омогућавано да отпутују. Тако је можда и Родзјанко добио излаз, али – главна маса њих је прогнана, и то је документовано. Велики број је слат у Мађарску и Бугарску, а понеки чак у Албанију. Они (већина) који су транспортовани на Запад, завршили су у логору у Трсту. Оданде су могли да конкуришу за одлазак у САД, Канаду, Аустралију, Н.Зеланд. Млађи и здравији су већином успевали у томе. Негде крајем 50тих година, у логору је остало неколико стотина заглављених – старијих и болесних, које нико није хтео да прими. Бивша холандска краљица Вилхелмина (тада у оставци – као принцеза) се (ваљда као потомак и Романових) тада на њих смиловала и омогућила да буду примљени у Холандију. Старе су сместили у старачке домове широм земље (за племиће је Вилхелмина уступила једну своју стару палату у Хагу, у којој су последњи дотрајавали до почетка 80тих година). Ја сам се, у оквиру добротворног рада у Руској Заграничној цркви упознао са некима, и од њих чуо како су били депортовани- прогнани (како хоћете). Ето – први извор је српски (УДБИН) архив, а други приче самих избеглица. А и ја сам, док сам живео у Југославији, као дечак био сведок децимирања остатка руског избеглиштва и целе те грозне атмосфере. Доста?

    Свиђа ми се

  4. И@оанн Дубињин

    Хвала на обавештењу!

    Нису само руске избеглице сматране “државним непријатељем“,
    и није то била нека посебност у односу на њих, много већи број
    је био код домаћег становништва – на десетине и стотине хиљада.
    За разлику од руских избеглица, који су протеривани, домаћи
    “државни непријатељи“ су ликвидирани, по кратком поступку!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  5. @Драган каже: ”…Многи су после те свађе Тита и Стаљина добили могућност да слободно оду из Југославије..”

    Та могућност да ”слободно оду” је у стварности била наредба о прогонству јер су морали да напусте Југославију у року од две недеље после испорученог дописа! Алтернатива изгону на Запад је била робија у ФНРЈ. Избор је био мање-више природан… Лично сам упознао неке од тих страдалника који су као мала деца прошли кроз логоре у Италији и Аустрији. Они још одлично говоре србски и Југославија је за њих ”родина”. Њихова деца србски не причају, понешто руски, а деца њихове деце су 100% Канађани, Американци, Французи итд само са ”страним” презименима.

    Свиђа ми се

  6. У време разлаза Тита и Стаљина било је доста и
    совјетских рађана који су били нека врста кадровске
    подршке, а који су осле разлаза постали непожељни
    и морали су под хитнода напусте Југославију.
    Таквих је био не мали број.
    Што се тиче руских избеглица – белогардејаца – и они
    су били на списку непожељних, али им је дата
    могућност да се склоне, па макар то било и у форми
    наредбе – “прогона“.

    Ипак су преживели, нису сатрвени – ликвидирани, или
    интернирани у СССР.
    У сваком случају, то је један незнатан број у односу на
    оне који су остали, а један од тих је и отац @Иоанн
    Дубињин-а, па, рецимо др Солунски, дечији лекар који
    ме је лечио, па стоматолог Ана Стокућа, која ми је лечила
    зубе, па породица Ересенков и Тишћенко,
    чији су потомци – Владимир и Томислав /Тома/ били
    директор и шеф мојоjсупрузи у једној државној установи…
    А ту је војни пилот, потпуковник ЈНА/имена се не сећам/
    и његова сестра Наташа Краснов, са чијим сам се сином
    Данком дружио, стари комшија деда Виктор, па
    свештеничка породица Тарасјев…
    Ја нисам био у могућности, да завирим у УДБИНЕ
    ПАПИРЕ /“досијеа“/ руских емиграната – белогардејаца,
    “државних“ непријатеља, а радо бих то учинио, да видим
    и досије мог оца, који је оквалификован као ројалиста, и
    био за одстрел, а остао у животу само захваљујући
    упорности моје мајке, када су удбаши дошли да га
    изведу из куће и никада да се не врати.
    Дисијеи још нису отворени за јавност!
    Ипак, за те прогнане избеглице – ЈУГОСЛАВИЈА је
    остала “РОДНИНА“, и нису заборавили србски језик!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s