Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије

Подршка антисрпским и антиуставним деловањима Александра Вучића у српском националном корпусу схвата се као подршка Рамушу Харадинају, пројекту „Велика Албанија“, америчком војном јачању на Балкану и, најзад, Ал Каиди

Ања Филимонова (Извор: Новости)

У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, од 2014. премијер, а од 2017. председник Републике) позвао на отпочињање унутрашњег друштвеног дијалога о Косову и Метохији, да „то бреме не би остављали потомцима, већ да би сви заједно пронашли трајно решење и искључили сукоб као опцију“. „Ми – изјавио је тада Вучић – морамо да размислимо шта ћемо и како с нашим односима и ставовима о Косову и Метохији, а не да бежимо од тога и да живимо у периоду од пре 300 година“. (овде) Када говори о КиМ Вучић редовно указује на неопходност одбацивања „мита“ (очигледно под „митом“ подразумевајући духовно-историјско наслеђе везано за Косово и Метохију, пре свега Светосавско предање и Косовски завет).

Тема „унутрашњег дијалога“ се појавила у првом Вучићевом обраћању у својству новоизабраног председника државе. Амерички амбасадор у Србији, Кајл Скот, одмах је подржао Вучићеву иницијативу, наглашавајући да је „важно да у дијалог буду укључени сви сегменти друштва, да се изјасне о најважнијим проблемима земље, а у томе су спољна политика и односи са Косовом веома битни“. (овде) У суштини циљ „дијалога“ показује да Вучић није спреман да на себе преузме потпуну одговорност за признање од стране Србије квазидржаве албанских сепаратиста као независне суверене државе, укључујући и њено чланство у УН. Потребно му је да одговорност за тај чин подели са Скупштином, Црквом, невладиним сектором и САНУ.

Формално гледано дијалог се водио неколико месеци. Међутим, његов коначни исход је био сасвим неочекиван. Александар Вучић се 30. марта 2018. године сусрео са тзв. Конвентом (асоцијација више од седамсто невладиних организација изразите прозападне орјентације, неформални лидер Конвента је Соња Лихт). Вучић је управо пред овим „скупом“ представио своје виђење резултата дијалога. И поред тога што се, према његовим речима, „огромна већина политичке и неполитичке јавности Србије“ изјаснила за очување статуса кво, замрзавање сукоба и чекање бољих услова, српски председник не дели такву сагласност. Србија на тај начин, према његовом мишљењу, „ништа не би добила, већ би само изгубила“. (овде) Вучић је одбацио мишљења већине угледних представника Цркве, науке, културе и јавности и предност дао позицију коју је по питању КиМ заузео прозападни део невладиног сектора. На крају сусрета Вучић је показао велику довитљивост изјавивши: „Заједнички именитељ свих анализа Националног конвента састоји се у томе да је неопходно да прихватимо независност Косова, али да је формално не признамо“. Очигледно је да таква формулација одговара Вучићевим личним интересима, зато он још само прецизира да „видимо шта можемо да извучемо за српску заједницу и како можемо да осигурамо будућност Србије у ЕУ“. (овде)

Примећујемо да су изјаве Александра Вучића, чак и о кључним питањима, мутне и недоречене, формулације су популистичке, нејасне и неизоштрене и отварају више питања, него што нуде одговора. Истовремено, од српског председника стално се чују упадљиво непријатељске и слуђујуће оцене карактера српског народа: „лењи“, „неспособни“, „живе изван реалности“, Срби морају да одбаце „митове“ и „митологију“, „не треба љубити земљу својих предака, већ земљу по којој ходају наши потомци“. (овде) Вучић оптужује Србе ни мање ни више него за расизам, као, примера ради, при сусрету са Еди Рамом у септембру 2015. године: „Албанци су често имали расистички став према Србима и обратно, Срби према Албанцима“.(овде) Он често прибегава употреби вештачке симетрије, због чега га је умировљени епископ Атанасије оценио „као пеливана, који игра двоструку или троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова“.(овде)

Уочи 2016. године Александар Вучић се у новогодишњем обраћању обрушио и на Небеску Србију и уопште на српску историју: „Србији је доста „чаробних штапића“… који нам обећавајући… правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији“. За њу је требало само да умремо, ништа више“, „по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају“.(овде)

Све је то вучићевска реприза псеудоморфозе културе и промене националне свести. Претпостављамо да је Александру Вучићу и његовим западним саветницима познато да је народ без историјског сећања неспособан за деловање. Ако узмемо у обзир став истог тог Волтера, према коме је људској делатности својствен свестан избор циља, поставља се питање какав је стварни циљ таквих идеолошких диверзија које су усмерене на формирање антисвести и фрустрираног идентитета. Требало је, по свему судећи, озбиљно проучити западне мислиоце, а не руководити се само тренутним маркетиншким циљевима. Гистав ле Бон је на пример тврдио да „су мртви не само бесконачно бројнији,  већ и да су бесконачно моћнији од живих. Они управљају огромним пределом несвесног, тим невидљивом пределом који под својом влашћу држи све манифестације разума и карактера. Народ се знатно више руководи својим покојницима, него живима.“ Потпуна катастрофа за једну земљу може да се заврши са ситуацијом у којој се идејни погледи шефа државе на сопствени народ не разликују од погледа немачког каплара.

„Немачка парадигма“ је посебно блиска српском председнику. Крајем марта 2018. године Александар Вучић је у свом видео обраћању поново препоручио народу „да сагледа реалност“, да схвати да је „кључ будућност Србије, а не то колико волимо прошлост“ (стално подстицање да се покорно прихвати „албанска реалност на Косову“). Међутим, он своје мисли није зауставио на томе. Српски вођа препоручује Србима да за пример узму Немце, јер се немачко друштво „одрекло два своја града“. Предлажемо читаоцима да погоде који су то градови? За оне који нису погодили – Праг и Кенигзберг. Зато што су „у Прагу… говорили на немачком, а не на чешком језику, чак је Кафка писао на немачком језику и слови за немачког писца… Немачка нема контролу над Прагом… Кенигзберг је не само место где је 1701. године крунисан Фредерик Први (тако се чуло, прим. А. Ф.), већ и у исто време центар пруске државе… Немци сада живе без Кенигзберга и без Прага“.(овде) Обратимо пажњу на то како је „аутор именовао“ краља Фридриха I. Ради се о томе што на српском језику његово има гласи „Фридрих“, али се на енглеском језику пише „Frederick“.

По правилу се иза димне пропагандно-маркетиншке завесе намењене унутрашњој употреби јасно указује глобалистички политички пројекат.

Као прво, Вучићеви саветници су били бивши директор ММФ Доминик Штрос-Кан, бивши аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, бивши шеф италијанске дипломатије Франко Фратини. У овом моменту је као Вучићев саветник остао Тони Блер (баш онај који је Србији донео НАТО бомбе „Милосрдног анђела“). Упада у очи то што је Александар Вучић као члан СРС написао похвалну рецензију за књигу свог шефа Војислава Шешеља, потпуно неукусног наслова „Тони Блер – енглески педерски испрдак“. Без обзира на то, управо према моделу Тонија Блера у Влади Србије сада функционишу „delivery units“ који контролишу ефективност рада министарстава (при том је сама В. Британија одустала од примене овог система). Блеров помоћник за специјалне операције у области пропаганде, Алистер Кембел, обучавао је стручњаке српске Владе који су задужени за рад са медијима. Бивши радикал А. Вучић одржава блиско пријатељство и са другим особама које су предводиле агресију против његове земље – Герхардом Шредером и паром Клинтон (Вучић је септембра 2016. године у Фонд Хилари Клинтон у име Владе Србије донирао 2 милиона долара – Clinton Global Initiative).(овде) Итекако је занимљиво то што је Тони Блер од 2013. године постао саветник и албанског премијера Едија Раме. Тако је Блер постао неформална везивна карика између руководства Србије и Албаније.

Као друго, чланови Владе Србије, премијер Ана Брнабић и потпредседник и министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Зорана Михајловић, чланови су српске филијале Трилатералне комисије (основали су је 1973. године Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински).

Као треће, ни један шеф српске државе пре Александра Вучића, од С. Милошевића до Т. Николића, није водио преговоре са шефовима иностраних обавештајних служби. У априлу 2014. године (Вучић је тада био председник Владе) догодио се тространи сусрет између Вучића, америчког амбасадора Мајкла Кирбија и бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса. Затим је уследио читав низ Вучићевих сусрета са Петреусом, како службених, тако и приватних. Почетком фебруара 2018. године дошло је до службене посете Београду и до сусрета са Вучићем шефа британске обавештајне службе МИ6 Алекса Јангера, а као  разлог за сусрет је наведена обавештајна сарадња две земље.

Председник Србије Александар Вучић (Фото: Танјуг)

У делатности Петреуса је најучљивије следеће: он је један од руководилаца гигантског инвестиционог фонда „Kohlberg, Kravis, Roberts & Co. L. P.“ (KKR) и медијски магнат. Фонд је 2013. године усмерио прве директне инвестиције у Источну и Централну Европу купујући медијску компанију „United Group“ (SBB/Telemach). „United Group“ је објединила велике интернет-провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије са простора бивше Југославије. Сада је KKR покренуо сопствену регионалну телевизијску мрежу N1 TV, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву, која је ексклузивни партнер CNN. При том је „United Group“ објединила производњу и емитовање телевизијског садржаја. Истовремено „United Group“ наставља да шири своју сферу утицаја улазећи на тржиште фиксне и мобилне телефоније и преузимајући конкуренте, међу њима и „Ikom“ (Србија). При том, исплативост инвестиција у балканске медије се не назире ни у далекој будућности. Тај сектор преживљава такве тешкоће, да губитке трпе и велики играчи какав је у Србији SBB. Чак ни астрономске инвестиције KKR нису поправиле ситуацију SSB у Србији. Годишњи извештаји показују стални раст губитака у милионима евра: 29 мил. 2014., 33 мил. 2015. и 35. мил. у 2016. години. Објашњење можда лежи у томе што је Петреус куповином медија купио и утицај. Осим тога, по свој прилици је дошло и до напумпавања трошкова како би се избегло плаћање пореза. Захваљујући негативном билансу, SBB годинама није платио ни цент пореза на добит, мада је 2016. године имао приход од 170 милиона евра. Тако је губитак буџета Србије изгледа достигао и десетине милиона евра.(овде)

Чинило се да је у 2014. години била неизбежна конфронтација између државе Србије и KKR, јер се KKR спремао да свој телевизијски канал N1 емитује преко сопствене мреже „SBB Telemach“. Истовремено је Влада Србије објавила предлог закона о медијима, према коме дистрибутер није могао бити и произвођач телевизијског програма. Ова забрана се чинила сасвим логичном, јер би дистрибутер на штету конкурената давао предност својим каналима. Неколико година пре тога ЕУ је тај принцип наметнула српској државној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутивне мреже. Међутим, у случају KKR и N1 Брисел је био другачијег мишљења или тачније, изменио је своје мишљење услед лобирања Европске банке за обнову и развој (сувласника „United Group“). После новог сусрета са Петреусом, премијер Вучић је одлучно окончао спор – поздравља се долазак N1 у Србију. Држава се сама повукла. У августу 2014. године парламент је гласао за нови текст закона о медијима кога су банкари издиктирали посредством Брисела. Одстранивши народ, транснационална финансијска олигархија је заврнула руке парламенту који више није размишљао о супротстављању. Епилог: у октобру 2014. године отпочело се са емитовањем телевизије N1. У марту 2017. године кабловски оператер SBB је уклонио најпопуларнији државни канал РТС1 са прве позиције на даљинском управљачу. То место које је припадало РТС1 од формирања прве телевизије у земљи, SBB је дао предводнику антисрпске (и антируске) кампање ТВ N1.(овде)

Једном речју, генерал Петреус је у Србији власник ТВ N1, једног од највећих кабловских оператера SBB, а такође телевизијских канала Гранд продукција, Тотал ТВ, Спорт клуб, Синеманија, укључујући и дечји канал „Ултра ТВ“. Према информацијама „Информера“ Петреус је и власник једне од најпопуларнијих дневних новина „Блиц“. Генерал се интересује и за куповину банкротиралих великих српских компанија.(овде) Осим тога, значајан део интернет саобраћаја на Балкану се обавља преко провајдера које је купио Петреус. Српско истраживање„Невидљива инфраструктура – токови података“ је показало да се сав интернет-саобраћај слива у једну тачку: „Ако неко жели да прочита, филтрира или заустави сав национални интернет саобраћај који се одвија преко мреже SBB, он то може да уради користећи само једну тачку“. Потпуно случајно та тачка припада управо KKR.(овде)

Овде се чини сасвим умесним да се помене једна изјава блиског сарадника Александра Вучића, тадашњег министра рада Александра Вулина (сада је министар одбране Србије и при том сам није служио војску). Када је у фебруару 2015. године руска телевизија РТ подвргла критици владу Александра Вучића због њене сарадње са Тонијем Блером, Вулин је тада исказао „тактичку мудрост“ указујући на то да РТ („Русија данас“), као прво, није државна телевизија Руске Федерације (!), а као друго „ову земљу – изјавио је Вулин – Вучић води из Београда, а не из Брисела, Вашингтона и не води је из Москве. И то свима мора да буде јасно… Србија воли како Вучић води ову земљу“.(овде) Демагогија гротескних размера је обавезан атрибут гарнитуре СНС којим се чува власт и прикрива стварни пројекат.

Суштина тог пројекта у односу на целину српског националног корпуса на Балкану, тиче се обавезног признања независности „Републике Косово“. То је вишефазна операција, током које су, после агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, приштински сепаратисти 2008. године прогласили независност. Сада се у српским службеним документима без икаквог смисла, примера ради, влада Рамуша Харадинаја именује као „Привремене институције самоуправе у Покрајини“, као да Харадинај и његови претходници врше функције власти зато што су легитимно изабрани у Републици Србији. То је пропагандно средство које треба код грађана Србије да створи утисак да службени Београд одржава легитимне контакте са приштинским сепаратистима.

Влада Ивице Дачића (тада први заменик председника Владе и министар унутрашњих послова) је 2008. године потписала споразум да мисија УН УМНИК преда главне функције у области правосудног система, царине и полиције мисији ЕУ ЕУЛЕКС (чији је званични циљ јачање косовских институција).(овде) Потом је уследила у потпуности несхватљива одлука Међународног суда правде УН од 2010. године. Суштина саветодавног мишљења овог Суда своди се на то да „акт проглашења независности није супротан међународном праву“, јер било која група може прогласити независност од било кога, па зато и сам акт (декларација) проглашења није противан међународном праву (другима остављам правну оцену оваквог закључка). Међутим, саветодавно мишљење Међународног суда правде садржи један изузетно важан став: група Албанаца која је прогласила независност није представљала званичне органе привремене самоуправе покрајине Косова и Метохије. Следствено, они нису имали потребна овлашћења да прогласе независност, па је зато реч о акту политичке природе. Одлуку Међународног суда правде свака страна може да тумачи и користи у свом интересу, па се тако Суд заштитио од  напада у једном изузетно осетљивом питању.

Тако се до доласка Александра Вучића на власт 2012. година косовска политика српских власти споро, али сигурно кретала у правцу примене плана Марти Ахтисарија (мада српска власт упорно одбија да то призна), притиска на Србе и учвршћивања органа власти приштинских сепаратиста. У томе се огледа континуитет политика Бориса Тадића и Александра Вучића. Ипак, Срби су се у таквој ситуацији успешно сналазили. До бесповратног погоршања ситуација тада није дошло, пре свега због тога што су Срби са севера покрајине одлучно у својим рукама држали овај део Косова. Напомињемо да на територију севера Косова са већинским српским становништвом, албански терористи нису могли ступе од времена Другог светског рата.

Неспоран дугогодишњи ауторитет био је и остао Марко Јакшић са својим саборцима. У фебруару 2011. године Срби са севера покрајине су спровели референдум на коме су се практично једногласно изјаснили за непризнавање „косовских органа власти“. Занимљиво је да је крајем 2011. године Ангела Меркел извршила притисак на Бориса Тадића да потпише споразум истоветан садашњем Бриселском споразуму, али је Тадић то одбио. Уочи потписивања Бриселског споразума Срби са севера КиМ су тражили да се распише општенародни референдум о закључивању антиуставних споразума. После тога су Срби са КиМ у складу са законодавством Србије самостално формирали законодавни орган – Скупштину АП Косова и Метохије. Међутим, власт у Београду је већ од 2012. године (када је на власт у Србији дошао тандем Т. Николић – А. Вучић) престала да организује изборе на КиМ према законима Републике Србије. Тада је дошло до драстичног убрзавања већ назначених тенденција.

У 2013. години се збио кључни догађај. Српска власт, коју се представљали тадашњи председник Владе Ивица Дачић и тадашњи први потпредеседник Владе Александар Вучић, потписала је 19. априла тзв. Први бриселски споразум (Дачић је фактички приморао Вучића да стави свој потпис, пошто није хтео да буде једини у таквом послу).Суштина Бриселског споразума се састоји у томе да се руководство Србије, без спољног притиска и реалне војне претње, одрекло вршења полицијске и судске власти на целокупној територији Косова, укључујући и север покрајине. Од тада на Косову функционише само судски и полицијски систем „Републике Косово“. Бриселски споразум признаје и учвршћује само функционисање правног поретка „Републике Косово“. У овом документу нема помена Устава и закона Републике Србије или било какве формулације о томе да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије.

Посебно понижење за Србију и Србе било је полагање заклетве верности „Републици Косово“ од стране српских судија и полицајаца (10% српских судија је одбило ово понижење). Природно је што је приштински судски систем одбио да призна пресуде које су раније донели судови на КиМ у оквиру уставног система Србије, што је север покрајине гурнуло у стање правног хаоса.

Суштина преговарачког процеса, који српске власти лукаво означавају именом формат Београд – Приштина, а „косовске власти“ као преговоре Републике Косово и Србије, састоји се у успостављању праве државне границе. При том, претходна власт Бориса Тадића је само парафирала споразум о интегрисаном управљању границом, пошто се на документу налазе само иницијали, а не и потпис шефа преговарачке групе Борка Стефановића. Потом су уследили: предаја царине у надлежност Приштине, матичних књига и катастарских докумената, утврђена је међународна процедура нострификације диплома између Србије и Косова, укинути су органи цивилне заштите на целокупној територији КиМ (укључујући и легендарну групу Бранилаца моста), Приштина је добила свој међународни телефонски код +383 и, најзад, уклоњена је последња физичка баријера која је спречавала улазак албанских јединица на север Косова – Парк мира на мосту преко реке Ибар (који дели јужни од северног дела Косовске Митровице).

Насупрот томе, Београд није ништа добио од Албанаца. За шест година власти, Александра Вучића није ништа предузео у вези са повратком 220 000 Срба протераних са КиМ, а оне Србе који су на КиМ „штити“ тако што их ставља под шапу албански организованих криминалних група и бивших главешина ОВК. Србији се ништа горе од Бриселског споразума није догодило у историји „решавања косовског питања“. У свему томе су јасно уочљива обележја државне издаје и националне капитулације.

У новембру 2013. године режим Александра Вучића је извршио директни противзаконити притисак на српско становништво у покрајини да би га принудио да учествује на изборима по законима „Републике Косово“. Тада су Србима претили губитком социјалне помоћи из Србије, губитком посла и сл. Подвлачимо, од 2012. године до данас на територији Косова се уз сагласност власти Србије спроводе једино избори „Републике Косово“. Осим тога, садашња власт у Београду је насупрот претходним српским лидерима формирала сопствену странку на Косову под именом „Српска листа“. У странку су ушли људи сумњиве, чак и криминалне прошлости, бивши ватрогасци и бивши полицајци. Њихова најзначајнија специфичност огледа се у томе што су потпуно одани и контролисани од стране власти у Београду. Сходно резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, „Српска листа“ је ушла у „косовски парламент“ и подржала је избор Рамуша Харадинаја за премијера (септембар 2017. г).

Тако је „Српска листа“, политичка снага Александра Вучића на Косову, ПОМОГЛА Харадинају да постане премијер. При том је због почињених злочина против Харадинаја 2006. године у Србији покренута истрага. Имајући то у виду, намеће се логично питање: шта је Рамуш Харадинај за режим Александра Вучића и „Српску листу“? Злочинац, који је починио нека од најтежих кривичних дела против Срба или политички партнер? Подсећам да је Рамуш Харадинај да би избегао кажњавање од стране Међународног трибунала за бившу Југославију уз помоћ својих терориста ликвидирао око четрдесет сведока и чланова њихових породица, у циљу застрашивања дизали су у ваздух аутомобиле, пуцали из аутоматских пушака. Захваљујући „труду“ српске стране консолидоване су позиције некадашњих главешина диверзантско-терористичке ОВК, на челу са Рамушем Харадинајем, најауторитетнијим терористом који је умео гвозденом руком да одржава дисциплину и да ефективно извршава задатке било ког нивоа, не гнушајући се ничега. Како истиче пуковник српског Министарства унутрашњих послова и активни учесник рата на КиМ, Славко Никић, Харадинај може да спроведе мобилизацију ветерана ОВК у року од два часа, док се на позив за мобилизацију српског премијера Ане Брнабић може одазвати једино геј-одред – суморно се шали пуковник.(овде)

Формирањем и директном подршком „Српској листи“, Београд је решио два задатка: гушење целокупне остале друштвено-политичке делатности Срба на КиМ и даље укључење и сарадња Срба са поретком „Републике Косово“, све до сагласности са Харадинајевоим кандидатуром за премијера. Премијер Србије Ана Брнабић је 13. септембра 2017. године изјавила да „Српска листа има пуну и безрезервну подршку Владе Србије и њихова одлука да уђу у нову владу у Приштини је одговорна“.(овде) Али још је интересантније то што је Александар Вучић честитао „Српској листи“ победу због уласка у „косовски парламент“, али се одмах оградио од своје екипе, истичући како је ипак „то ваш избор“.

Преговори Србије са „Републиком Косово“ одвијају се без прекида, чак и упркос громогласног убиства једног од угледнијих српских лидера из покрајине Оливера Ивановића. Да српска власт није укинула своје судство и полицију у покрајини, не би била принуђена да понизно моли Приштину да јој дозволи да учествује у истрази и при том, по обичају, да не добије то одобрење.

Двадесет шестог марта се догодио инцидент са хапшењем шефа Канцеларије (раније је постојало Министарство за КиМ, па је потом ниво спуштен на ранг канцеларије) за КиМ Марка Ђурића на територији северне Косовске Митровице. Занимљиво је то што је овом инциденту претходила необична „приватна“ и по свему ванредна Вучићева посета САД, редовном авионском линијом, а потом и тајни Вучићев сусрет са Хашимом Тачијем. Суштина инцидента који се збио није у томе што је Приштина ухапсила представника Владе Србије, већ у томе што су то Албанци могли да учине потпуно легитимно, јер им је легитимност обезбедио нико други него Бриселски споразум. Косовске власти су деловале у складу са својим законодавством, због чега су протести против њиховог деловања у овом случају потпуно противправни.

Специјалне јединице Косовске полиције („РОСУ“) су пре посете српских чиновника заузеле стратешке пунктове на граници и упозориле да се посета српских чиновника сматра непожељном, те да ће у супротном они предузети оштре мере. Српска страна инсистира на претходном договору са Приштином, док Харадинај тврди да је Ђурић на Косову био илегално, а да се око добијања дозволе за боравак догодио технички неспоразум.(овде) Хапшење је извршено уз демонстрацију силе, као показна акција. Марка Ђурића су са лисицама на рукама одвезли у Приштину и дословце су га вукли за кравату на подсмех публике. Али више питања искрсава него што има одговора. Када је Марко Ђурић пристигао у северну Косовску Митровицу за одржавање скупа је изабрана најмања сала. Због чега? По свему судећи да би се смањио број учесника и самим тим смањио ризик од већег отпора специјалним јединицама „РОСУ“. Све у свему, догађај у вези са хапшењем Марка Ђурића свима делује чудно. Чини нам се да је од изазивања Приштине да репризира насиље из деведесетих година прошлог века, много битније да се Приштини не преда север Косова и да се прекину преговори, који су по свим тачкама национална капитулација.

Поводом овог инцидента Александар Вучић се директно обратио за савет председнику Русије Владимиру Путину. У телефонском разговору В. Путин је објаснио позицију Русије: напад на Србију се третира као напад на Русију, треба у потпуности следити принципе Резолуције Савета безбедности УН 1244. А ову Резолуцију, подвлачимо, грубо нарушава Бриселски споразум који је закључио Вучић. Бриселски споразум нарушава и Устав Републике Србије, али према закључку Уставног суда Републике Србије Бриселски споразум није правни, већ политички акт.

Према мишљењу Александра Вучића Србији сада не остаје ништа више осим да се бори за формирање некакве Заједнице српских општина. Међутим, у Бриселском споразуму се говори само о законима „Републике Косово“, па отуда та Заједница може да функционише само у складу са косовским законодавством. Заједници не могу да буду додељена законодавна овлашћења и може једино да одлучује о локалним питањима. Формирање ЗСО је у принципу постављено на противправној основи, зато што је пажња морала да буде на неповредивости територијалне целовитости и суверенитета Србије на КиМ, како то гарантују Устав Србије и Резолуција 1244.

Приштина са своје стране негодује због ЗСО, јер на територији „Косова“ већ функционише асоцијација косовски општина, па је нејасно зашто је уопште потребно њено дуплирање. До данас Приштина није формирала ову нову асоцијацију која је у целини узев бесмислена за све и не намерава да помаже Вучићевом режиму, коме би формирање ЗСО омогућило да разговоре са Албанцима лажно тумачи као „успех“.

Мотиви деловања Александра Вучића су крајње једноставни. Покрет „Отаџбина“ у обраћању јавности од 7. априла 2018. године указује:

„Године 2012.  Александар Вучић је обећао својим западним менторима да ће се одрећи Косова и Метохије. Из тог разлога он обмањује, лаже, манипулише, служи се свим могућим и немогућим средствима да дато обећање испуни. Зна добро да они, са којима је правио договоре, у случају преваре знају да буду јако брутални. Судбина покојног премијера Зорана Ђинђића јасно опомиње. Данас су грађани Србије таоци сулудог обећања председника Републике да због доласка на власт мора да преда јужну српску покрајину“.(овде)

Међународна заједница очекује од Вучића да у 2019. години са Приштином закључи правно обавезујући споразум о узајамном признању, укључујући и препуштање „Републици Косово“ чланства у УН. Тај споразум је услов за пријем Србије у ЕУ („ЕУ нема алтернативу“, главна је парола Вучићевог режима), па и сам Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ третира Косово и Србију као засебне независне државе и садржи обавезу закључивања споразума о регионалној сарадњи и добросуседству (чл. 15. ССП).(овде)

Све што је Александар Вучић урадио по питању КиМ је противуставно, његов приступ и журба у решавању проблема КиМ условљена је искључиво његовим личним обавезама према Западу. Уз то, и време ради за Србе, јер Албанци због тешког економског стања и свеопштег беспоретка настављају да масовно напуштају покрајину, а наталитет се у њиховим породицама драстично снизио. Не треба преувеличавати број Албанаца, њих на КиМ према оценама „Отаџбине“ нема више од 900 000 (овде), док је Срба око 130 000.

Шта је друго него расизам позив да се преда Косово „зато што су тамо Албанци“? Многи од њих све до данас користе пасоше Републике Србије (док Србе присиљавају да узимају пасоше „Републике Косово“, у исто време сами Албанци задржавају за себе документе Србије), уче се и лече у Србији и када би се уништило терористичко и криминално подземље (што је обавеза државе) Албанци би могли да буду као сви други грађани Србије. Модел разорене територије лишене будућности коју су формирали Американци, није усрећио ни саме Албанце, који су постали таоци бивших терориста ОВК.

У целини гледано ситуација на КиМ је експлозивна и представља директну претњу за безбедност Руске Федерације.

Као прво, на Косову се налази једна од већих база САД и НАТО у свету –Бондстил. Приступ бази је затворен, а налази се на територији на којој искључиво живе албански кланови лојални САД. У Кампу Бондстил су се од 2010. године обучавали терористи за учешће у украјинском оружаном сукобу. Ко може да гарантује да се ово неће наставити до неког новог сукоба на постсовјетском простору?

Као друго, Албанци никада нису били нешто посебно религиозни, али су сада у Албанију и на КиМ дошли вахабисти, исламски екстремисти са Блиског истока. Већ сада око 30% Албанаца на КиМ припада радикалној грани ислама; на КиМ је пристигла и Ал Каида, која се овде озбиљно и на дуже време укопава.(овде) Од Приштине до Москве потребно је два часа лета авионом, зато спој исламиста, криминала, трговине наркотицима и базе Камп Бондстил не може да не узнемирава.

Од „наранџасте револуције“ 5. октобра  2000. године до данашњег дана у Србији се формира систем тихе, али свеобухватне окупације земље. Овај процес је драстично убрзан после доласка на власт Александра Вучића. Његов режим је на Косову успео да ликвидира институционалну и ванинституционалну заштиту српских националних интереса. Насупрот угледних и истинских српских лидера са КиМ, формирана је „Српска листа“ као политички симулакрум са оперативним задатком да уништи свако испољавање другачијег политичког става. Не само да не постоји ни идеја ни стратегија националне одбране, већ, напротив, актуелна власт врши активну пропагандну припрему за „убрзано решење косовског проблема“. Покрећу се тајни преговори и сусрети, који резултирају провокативним екцесима. Поједини су дошли од стране Београда, као онај који је везан за историју воза-музеја, које је био украшен са иконама и натписима „Косово је Србија“ на различитим језицима, а који због претње из Приштине није ни стигао до границе са КиМ, као и инцидент са хапшењем Марка Ђурића. Иза ових провокација се у оквиру „бриселских преговора“ одиграва стварна предаја свих позиција од стране Александра Вучића.

Мора да забрињавају тежње да се Русија увуче у решавање вештачки створених ситуација, а да се при том не помињу прави разлози њиховог настанка: вероватни договор Александра Вучића са западним фактором и цена његовог доласка на власт, Вучићева предаја севера КиМ Албанцима, уз ликвидацију државних органа Србије на територији целе Покрајине, укључујући и север који је раније био недоступан Албанцима. Треба узети у обзир да Запад спроводи сложену и вишефазну операцију не само у српској АП КиМ, већ и на целом Балкану. У том погледу се подршка антисрпским и антиуставним деловањима Александра Вучића у српском националном корпусу схвата као подршка Рамушу Харадинају, пројекту „Велика Албанија“, америчком војном јачању на Балкану и, најзад, Ал Каиди.

(Аналитички форум, 20. 4. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

12 replies

  1. Konačno i sa ruske strane dobismo jednu sveobuhvatnu i tačnu analizu delovanja Aleksandra Vučića u okviru obaveze koje je preuzeo da Kosovo i Metohiju odvoji od Srbije, kada su ga vodeće zapadne obaveštajne službe 2012. godine dovele,da vlada Srbijom, sa ogrmnim vanustavnim ovlašćenjima, a pod njihovim nadzorom i instrukcijama.

    Свиђа ми се

  2. Шта год да уради АВ, Русија би требало да остане
    доследна себи – да никада, као велесила, не призна
    Косово.
    Већина Србског Народа никада неће прихватити то
    признање, ма како оно било правно формулисано –
    као “Правно обавезујући споразум“, или под неким другим
    насловом/називом тог назови правно-политичког памфлета!
    Русија треба да остане доследна себи, да се не поведе
    за АВ, уколико он то уради, и тако себе стави у позицију
    – “ДА ПЉУЈЕ ПАДА ЛИЖЕ“!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Драган

    Већина Србског Народа је већ прихватила предају КиМ одавно.
    Какав је данас србски народ, треба само погледати када Ђорђе Вукадиновић направи истраживање, анкету и објави на НСПМ.
    По одговорима на питања види се колико процентуално у Србији има нормалних људи.
    Врло мало, већина је у тоталном менталном хаосу јер не могу да схвате да сарадња са Русијом не иде ако је Србија у ЕУ. Два одвојена питања са истим процентом преко 50. То показује тоталну конфузију и неразумевање, шта се дешава, шта би смо ми хтели и шта можемо.
    Русију не треба мешати. Русија има своју политику коју спроводи како она сматра. То што би смо ми волели да Руси буду већи Срби од нас никада се неће десити. Питање је да ли смо ми више Срби или нека аморфна маса на издисају?
    Време ће показати врло брзо.

    Свиђа ми се

  4. Није потребно бити политички коректан, довољно је бити добронамеран и не бити некоректан.

    српско становиште?, не требају наводници (или требају?, или требаю… )

    „И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…
    знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ.
    О, да си студен или врућ!
    Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ,
    избљуваћу те из уста Својих.
    Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се,
    и ништа ми не треба;
    а не знаш да си несрећан, и јадан,
    и сиромашан, и слијеп, и наг…
    Ја оне које љубим карам и поправљам;
    зато ревнуј и покај се.
    Ево стојим на вратима и куцам…“

    Откр. 3, 14-17, 19-20.

    Рајко Петров Ного

    Балада о Ђурђевдану

    Кад први хришћани заклали су јање,
    Тад је само јање стигло на заклање
    Сада храстовима подрезују прсте
    Док не олистају патрљком, се крсте
    На Ђурђевдан туга из Србаља веје
    Није све пропало кад пропало све је
    И сад Црни Ђорђе у ратничком сјају
    На Вождовцу копљем убија аждају.

    У покајницама вожд из пања ниче
    Кротки крокодили на гуштере личе
    И Цигани јање у авлији деру
    Нож им у рукама ђурђиц у реверу,
    Из нових фресака стара туга веје
    Није све пропало кад пропало све је
    На зиду у збегу свеци и сељаци
    Виш Србије и виш Црне Горе и виш Српске
    Крвави барјаци.

    ДОК ПАХУЉЕ ЛЕТЕ

    Све чешће бива тако у мени нема мене
    И празан бунар тела одјекује ми туђе
    Ја шапнем своје име а оно у ме блене
    Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе.

    У тај брисани простор где ме све чешће лиже
    Бели језичак смрти нежно ко своје дете
    Само ти буји паји земљици све си ближе
    И густој успаванци на изворима лете.

    Само ти спавај синак – и тако све се љуља
    На танком зраку свести у снегу задње зиме
    Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете

    Прирасти за колевку у уши наспи уља
    Пуст ветар заборава избрисаће нам име
    Труне крстача века док пахуље лете.

    ТВОЈЕ ЈЕ ДА КОРАЧАШ

    Не можеш ти у такве послове да се пачаш,
    није за тебе тресак нити цепање суво.
    Буди оно што јеси, цео пређи у уво –
    твоје је да вибрираш, твоје је да корачаш.

    У новим пределима слуте се твоји кораци,
    док палацају муње, плава те тога штити
    (непробуђени у детету чамују пипци смрти)
    и твоје опоре речи овде су једини знаци.

    Не буди разуман, понекад можеш да враћаш
    зелено време апокалипсе, на прескок жита зрију
    запенушаш у свему, пусти да ти се смију –
    по стоти пут ти кажем: твоје је да корачаш

    …“Ако ми се такви људи свиђају то значи да постоје. Јер не може мени или другом човеку да се свиди оно што у природи не постоји. Такви људи постоје, и то је сигурно као што је Бог свет! …“

    http://www.pravoslavie.ru/srpska/91013.htm

    …“Часна реч, задао бих свима одраслима да пишу на тему «Које моралне особине највише ценим». Или «Од недостатка којих моралних вредности патимо моја породица и ја?…“

    Tе, кто не „теплохладные“.

    „Если б кто доказал мне, что Христос вне истины, и действительно было бы, что истина вне Христа, то мне лучше хотелось бы оставаться со Христом, нежели со истиной“

    Никита Михалков, реч 2012., коректан превод, има одступања, незнатно.

    Свиђа ми се

  5. @Kобајши:

    “Већина Србског Народа је већ прихватила предају КиМ
    одавно.“?!
    Одакле Вам то?
    Да ли у ту већину убрајате Србе из РС и расејања, када
    тако сугестивно износите овај став?

    @Кобајши:

    “…већина /Срба// је у тотланом менталном хаосу јер не
    могу да схвате да сарадња са Русијом не иде ако је Србија
    у ЕУ“?!

    ……………………………………………………………………………….
    Путин и још неки руски званичници више пута су рекли
    да Русија нема ништа против уласка Србије у ЕУ. Да ли
    је то заиста тако?“?!

    Колико је ово фер и поштено од стране Путина и још
    неких руских званичника, у односу на СРБСКИ НАРОД,
    и у односу на речи РОГОЗИНА, да Срби морају сачувати
    своју ПРАВОСЛАВНОСТ и сећање на своје корене???
    А, како то сачувати – уласком у ЕУ – под условима које
    препоручују Путин и његови истомишљеници?
    Србија је окупирана, а србски народ већ измрцварен
    потребује конкретну помоћ: сад и овде!
    Србија је као болесник на издисају, и потербна јој је
    “реанимација“, а не рцепти за којекве политичко-економске
    “дијете“, које се уклапају у руски бизнис?!
    Уласком у ЕУ, Србија мора прихватити све АНТИПРАВО –
    СЛАВНЕ ВРЕДНОСТИ ЗАПАДА,а што значи потпуну
    духовну смрт СРБСКОГ НАРОДА И /још увек!/ ПРАВО –
    СЛАВНЕ СРБИЈЕ.
    Србија није атомска сила, па да може равноправно да
    преговара са ЕУ , о условимау члањења, као што би то
    био случај са Русијом, када би се Русија одлучила за
    учлањењеу ЕУ!
    Овакви савети нису уопште добронамерни, и свакако
    воде Србију у пропаст!
    Хвала Путину и његовим истомишљеницима!
    Ако је то фер и поштено, онда нека Путин и његови
    истомишљеници прихвате АНТИПРАВОСЛАВНЕ
    КРИТЕРИЈУМЕ ЗА УЧЛАЊЕЊЕ РУСИЈЕ У ЕУ, па тек
    онда нека то исто саветују и СРБИМА.
    АВ спроводи “протестантизацију“ и „Веберизацију“
    Србије, а оваквим ставом неких руских политичара
    Србија се гура социјални, економски, политичко-правни,
    морални и верскo-духовни суноврат.
    То значи: Срби морају прихватити све перверзије
    Запада из ЛГБТ идеологије, ГМО, кејмтрејлове,
    вакцинацију сумњивим вакцинама, дигитализацију –
    обележавање /“чиповање“/ људи,гушење слободе јавног
    мишљења и говора, јавно исповедање ПРАВОСЛАВНЕ
    ВЕРЕ, свођењем на неки “глобалистички сурогат“ –
    “унуверзалне вере“, разбијању традиционалне породице
    и националне државе…
    Путин и његови истомишљеници то не прихватају за Русију,
    а препоручују СРБИМА?!
    Хвала Путину и његовим истомишљеницима!
    Много би већу сулугу учинио већини православног србског
    народа, ако би се суздржао од оваквих савета и сугестија
    нашој ВАЗАЛНО-ВАЗЕЛИНСКОЈ ЕЛИТИ.
    Неодржива је флоскула: “Русија нема ништа против
    да Србија уђе у ЕУ?!
    Коректније би било, у односу на већину србског народа,
    да се по томпитању јавно не изјашњава, будући да Србији
    никада не може бити добро да уђе у ЕУ под условима
    који се од ње очекују – предаја КиМ, давање којекакве
    аутономије Санџаку, Војводини…и ко зна чега све још
    не у току те и такве атомизације/регионалоизације Србије
    и дословног свођења на “Београдски пашалук“.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  6. Дмитрий Хворостовский

    Свиђа ми се

  7. *(грешка)
    Администратору,
    Потребно је исправити, ради временске тачности, натпис видео записа речи Михалкова, тако да се унесе година 2008. уместо 2012.

    2012. су реч држали други „редитељи“. Напреднији. „Сваког дана, у сваком погледу…“
    EUволуција.

    У међувремену је био овај Рус. Као аномалија. Нормалности.

    Амбасадор Србије у Србији. И, не требају наводници.

    Свиђа ми се

  8. Први пут гледам и слушам овај говор руског амбасадора Конузина. Хвала Данило.

    И говорник и говор су изузетни !

    Говорник ГОВОРИ (не чита као неки наши “говорници”). Он говори полако, одличним енглеским језиком. Маркира паузе. Посебно наглашава одређене поруке. Лежерно се креће клизећи погледом по целој сали.

    Што се тиче садржаја говора, само укратко : стекао сам утисак да г Конузин пребацује српској власти да постепено напушта резолуцију 1244 (што је тачно) и српском народу да није довољно борбен (са чим се не бих сложио обзиром на жртве и разарање у рату 1999 године против силе која није изгубила ни једног војника).

    Рекао бих да је говор одржан у непријатељском окружењу. То се види на крају, када модератор и председавајући (па и публика) желе да га прекину. Што он врло елегантно и промптно прихвата.

    Знајући да је рекао истину која многе боли.

    Свиђа ми се

  9. ЧОВЕК И ПАС, Јован Дучић

    С почетка је падала танка, ситна, црна киша. Алпијским путем изнад
    језера пео сам се те вечери на брег. Киша је затим неосетно расла, постајала крупња,
    црња и леденија, а пут је улазио све дубље у мокру помрчину и једну невидљиву шуму.
    Наличио је на пут који води у други свет.
    Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на којима се носи
    храна, били су упрегнути човек и пас. Ниједан ме није осетио за собом, јер је ноћ била
    шумна и зато што су били уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у
    једном заједничком прамену магле.
    Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно, погнути и задувани.
    Сваки је од њих мислио своју мисао, бринуо своју бригу, и вукао свој део терета. У
    долини су се рушили прљави потоци и шумили невесело.
    А када скренуше у помрчину, није се више распознавао човек од пса.

    Эх, дороги… Пыль да туман

    Свиђа ми се

  10. Драгане, у вашем коментару тврдите да : “Уласком у ЕУ, Србија мора прихватити све АНТИПРАВОСЛАВНЕ ВРЕДНОСТИ ЗАПАДА тј потпуну духовну смрт СРБСКОГ НАРОДА”

    Варате се : Уласком у ЕУ, Грчка, Бугарска и Румунија нису ништа изгубиле од своје православности и духовности. Милиони Срба и других православаца који живе у ЕУ имају своје цркве и културне центре. Прошле јесени је у Паризу на обали Сене, 400 м од Ајфелове куле, отворен велики руски културни центар са катедралом.

    Свиђа ми се

  11. Деда Ђоле

    Имају, имају, само им деца не говоре српски и никада се неће вратити у Србију.
    Српска дијаспора у првом колену нешто што је још увек српско после је прича завршена.
    Колико се Срба врати као пензионери у Србију?
    Остају тамо да би били са децом, унучићима…до краја.
    Никоме није за замерити, само треба бити реалан.

    Свиђа ми се

  12. Поздрав за @Деда Ђоле и његове пајтосе – ЕВРОПЕЈЦЕ И
    ****:::: п НАТО-овце!!!

    ВИДОВДАН:

    “ИНТЕРВЈУ официра Грчке морнарице: Нисам зажалио што
    сам одбио да учествујем у НАТО агресији на Србију!

    23. априла 2018.
    ink
    Маринос Ритсоудис, бивши официр Грчке морнарице који је
    одбио да учествује у НАТО нападу на Србију 1999. говори за
    „Јединство“

    Никада нисам зажалио због своје одлуке

    Свети архијерејски синод СПЦ одликовао је, јануара ове
    године, Ритсоудиса из Пиреја орденом светог цара
    Константина, због његове жртвене љубави према братском
    српском народу

    Током бомбардовања СРЈ 1999. Грчка је била део НАТО
    алијансе, али из политичких разлога није учествовала у
    ваздушним нападима. Међутим, грчка морнарица је добила
    наређење да уплови у Јадран. Један млади официр грчке
    моранрице се храбро, супротставио наређењима строгог
    војног поретка. Маринос Ритсоудис, тада поручник ратне
    морнарице, одбио је наређење да учествује у нападу на
    Србију и није се укрцао у брод Темистоклис. Грчки народ
    га је подржао, али га је војни суд 1999. осудио на две и по
    године затвора. Притвором се нису завршиле његове муке
    – суђено му је пред девет судова и избачен је из службе.
    Храбри Ритсоудис је својевремено тужио Грчку Европском
    суду за људска права, због неправде коју је доживео
    изреченом пресудом. Међутим, ни на том суду није имао
    успеха. Јануара ове године Свети архијерејски синод СПЦ
    одликовао је Мариноса Ритсоудиса из Пиреја орденом
    светог цара Константина „због његове жртвене љубави
    према братском српском народу, одбијајући да учествује
    у НАТО бомбардовању Србије 1999. године“. – Дубоко сам
    ганут и нисам могао да верујем да ћу после 18 година, од
    када сам одбио да учествујем у неправедном рату против
    овог народа, да доживим част и захвалност од моје браће
    православне, браће Срба. Све жртве вашег народа,
    традиција, предање, култура, биле су најзначајније
    надахнуће за мене и осећам благодарност пред свима
    вама – рекао је приликом добијања ордена Светог цара
    Константина Маринос Ритсоудис у Патријаршији СПЦ 28.
    јануара ове године. Ритсоудис говори овом приликом
    ексклузивно за „Јединство“. Као поручник грчке ратне
    морнарице, одбили сте наређење да се укрцате у брод
    Темистоклис и да учествујете у НАТО агресији на СРЈ
    1999. године. Како сте донели такву одлуку?

    Маринос Ритсоудис

    –Као што сам већ неколико пута рекао, ја нисам био
    капетан брода ХС Темистоклис, мада се то помиње у
    медијима. Био сам поручник

    У Грчкој морнарици, млади 30-годишњи официр који је
    \одбио да се укрца на брод који је припадао НАТО
    снагамана, а против Срба. Нисам желео да се укрцам,
    био сам ухапшен и одведен пред војни суд. Као палубни
    официр присуствовао сам свим састанцима током
    припрема те смо били обавештени од стране ХС Кимон
    да се исти придружио НАТО снагам у Јадранском мору.
    Ја сам у ствари знао прави циљ мисије и никад нисам
    осећао да припадам тој и таквој мисији. Идеја је била
    да останем храбар и пронађем снагу да не учествујем у
    тој мисији. Тако сам припремио личну званичну примедбу
    коју сам проследио свом капетану ратног брода у којој сам
    објаснио да ми моја савест не дозвољава да учествујем
    у таквој мисији. Уз Божју помоћ рекао сам Не и нисам
    следио (укрцао се) Темистоклис.

    Рекли сте да као православац не можете да учествујете у
    нападу на братски народ. Да ли Вас је посада подржала ?

    -Не никако. Посада није могла да ме подржи јер су се
    плашили последица. Влада је послала јасну поруку посади
    ратног брода да свако ко би и помислио да се удаљи са
    Темистоклиса ради противзаконито те да ће сносити најгоре
    последице по своју каријеру. Неки од њих су ми у приватном
    разговору рекли да имају фамилију и да се не могу
    супротставити наредбама. Разумео сам њихову одлуку.
    Никада их нисам критиковао. Било је врло тешко рећи Не.

    Нисте пристали на то да кренете на Србију. Да ли сте
    очекивали да ћете бити кажњени?

    -Да, то сам јако осећао, јер сам у ствари био под
    притиском Владе да учествујем у мисији. Рекли су
    да ћу бити избачен из Морнарице и да ћу бити
    изведен пред војни суд. Чак су и затвор спомињали.

    Колико Вам je значила подршка грчког народа?

    –Да, веома много – као што сте могли видети на снимку
    изван војног суда. Народ ми је пуно помогао јер су ми
    давали новац да преживим пошто сам изгубио посао, и
    моја супруга такође.

    Кажњени сте са две и по године затвора и остали без
    посла. Како сте поднели затворску казну и губитак посла?

    -Одлука да не послушам наредбу НАТО мисије испунила
    ме је великом унутрашњом срећом. Нико није могао да
    осети оно што се дешавало у мом срцу. Било је то као да
    живим у рају. Невероватна унутрашња срећа све се
    дубље усељавала у моје срце. Ово изузетно осећање је
    било тако јако да уопште нисам размишљао о последицама
    – да будем ухапшен и останем без посла. Та унутрашња
    срећа ме никада није напустила и зато сам рекао
    новинарима да никад нисам зажалио због своје одлуке и
    могућих последица због тога.

    Синод Српске Православне Цркве доделио Вам је, прошле
    године, за овај херојски чин, високо одликовање, орден
    Светог Цара Константина који сте примили јануара ове
    године . Како сте доживели то значајно признање?

    -Срби су фантастичан народ. Најпре нисам хтео да
    прихватим орден. Учинио сам оно што сам учинио надахнут
    храбрим Србима који су били против целог западног света
    без ичије подршке. Зато није било фер бити део тог
    признања када су ваши људи највише пропатили од
    Запада током рата.

    Да ли сте били свесни колико сте се жртвовали игноришући
    наредбу да нападнете СРЈ?

    -Никад о томе нисам размишљао. Не знам ништа о томе.

    Легенда: Маринос Ритсоудис Аутор: Славица Ђукић

    Превод: Душица Вучковић

    Легенда: Ритсоудис са Патријархом Иринејом и Арно Гујоном

    Легенда: Писмо британског официра хероју Ритсоудису

    Легенда: Орден Св цара Константина Мариносу Ритсоудису

    АНТРФИЛЕ:

    Најхрабрији официр НАТО снага

    Мариносу Ритсоудису је од стране старог британског
    поморског официра Т. Вајта, убрзо по одбијању да се
    укрца у брод Темстоклис, априла 1999. и да крене у
    Јадранско море у напад на СРЈ, стигло писмо следеће
    садржине:

    -Као стари поморски официр поздрављам ваш отпор
    против тиранског напада на Југославију од стране
    америчких и британских снага. Као што сам написао
    на вашој фотографији сматрам вас најхрабријим
    официром у НАТО снагама. Дивим се вашој храбрости,
    поштењу и одлучности да се сами супротставите највећој
    и најбруталнијој сили на свету. Ви због тога заслужујете
    највиши одрден за храброст.

    Т. Вајт (британски поморски официр)“

    Драган Слабвнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s