Новак Крстић: Идентитет, Европа и европски идентитет у контексту модерности, самоодржања и моралности 

Шта је заправо Европа? Европа је, у најузвишенијем, духовном смислу, ништа мање од идеала. Идеала слободе, правде, живота и снаге

Ђовани Батиста Тијеполо: Аполон и континент Европа (1752-53)

Да бисмо уопште могли говорити о европском идентитету и његовом очувању, неопходно је разумети шта уопште значе идентитет и Европа,  какав је њихов међусобни однос, и пред каквим изазовима се ова два појма, и као одвојене целине, али и као појам јединственог смисла, налазе данас.

Кренимо од идентитета. Идентитет је централна тачка постојања било којег постојећег ентитета, било појединца, било одређене групе људи, или пак било које врсте која настоји испољити своју животну снагу. Идентитет се не може одредити сам по себи, већ је за одређивање идентитета потребно нешто друго, нешто што поседује другачији идентитет од оног који покушавамо да одредимо. Једноставније речено, идентитет се може одредити само ако се успостави међусобни однос тог и других идентитета. Италијански филозоф Јулијус Евола је исправно приметио да треба правити разлику између појмова „индивидуа“ и „особа“. Овде је индивидуа само још једна нула у низу, празан папир, безлична форма, док је особа индивидуа која је стекла одређене карактеристике, вештине, знања и манире, и тако се издигла изнад осталих индивидуа. Оваква дистинкција, сасвим природно, повлачи за собом закључак да стање неједнакости мора постојати између индивидуе и појединца, па чак и између самих особа, јер нису све особе способне да стекну идентичне карактеристике. Стање једнакости може постојати искључиво између индивидуа, али су индивидуе једнаке у својој ништавости, празноћи и непоседовању било какве вредности. Из овога произлази да је индивидуа плодно тло за наметање страног идентитета и да се њоме може манипулисати, јер она на првом месту не може да препозна нити наметање тог страног идентитета, нити манипулацију.

Јулијус Евола

Ако подигнемо сад ову дихотомију „индивидуа-особа“ са нивоа појединца на ниво народа, култура и држава, видећемо да су сви народи заправо особе из претходног примера, сваки са својим посебностима, као и међусобним сличностима и разликама. Сваки народ свој идентитет гради манифестовањем својих тежњи ка поседовању своје сопствене културе и националне државе, као гаранта континуитета постојања и очувања сопственог идентитета. Сваки народни, односно национални идентитет се састоји од две примарне компоненте – биолошког идентитета и културног идентитета. Биолошки идентитет подразумева припадност групи људи који су генетски слични нама самима, и у биолошки идентитет спадају ствари као што су припадност одређеној раси, и под то се могу подвести, између осталог, боја коже, просечна висина, коефицијент интелигенције, остале физичке карактеристике, предиспозиције према одређеним болестима итд, који су својствени само појединим крвно, то јест биолошки повезаним групама људи, и урођени обрасци понашања, односно инстинкти или нагони, који су својствени свим припадницима људске врсте. Иако су свест о припадности одређеној биолошкој заједници и диференцирање различитих биолошких заједница данас врло тривијализовани и стигматизовани, начин на који их модерно друштво види уопште не умањује њихов значај. Напротив, однос модерног друштва према биолошком идентитету, које га види као пре свега угњетавачки, неправичан, зао или у некој блажој варијанти произвољан и непотребан, запрaво показује да он јесте један од кључних делова идентитета једне органске људске заједнице и потврђује његов значај. Али, човек би остао на ступњу животиње да не поседује и културни идентитет. У културни идентитет спадају традиција и научени културни обрасци, као изрази тежњи и воље једног народа за поседовањем сопственог идентитета. На ово се сјајно надовезују мисли немачког историчара и филозофа историје Освалда Шпенглера, који је држао до тога да свака група људи има своју сопствену  културу и сопствене периоде раста, развоја и опадања тих култура, као и да било која група људи не може верно манифестовати културу било које друге групе, јер култура настаје као производ тежњи једне специфичне групе, и као таква није погодна за манифестовање у другим групама које своје тежње нужно испољавају на другачији и себи својствен начин. Баш због тога данас у свету имамо небројено много посебних култура. Ово се у крајњој линији може објаснити и самом природом – наклоност према ономе што изгледа као ми и понаша се као ми нам је дата у исто време и као механизам одбране, али и као гарант опстанка и на биолошком и на културолошком нивоу.

Освалд Шпенглер

Сада када смо се укратко позабавили идентитетом, требало би да се позабавимо Европом као појмом. Шта је заправо Европа? Европа је, у најузвишенијем, духовном смислу, ништа мање од идеала. Идеала слободе, правде, живота и снаге. Један од професора на одељењу за историју Филозофског факултета каже како Европа као појам није постојала пре касног средњег века или раног модерног доба, што обухвата период од средине или краја XV века до средине XVII века.  Међутим, Херодот, који се узима за оца историје, готово две хиљаде година пре касног средњег века, у свом делу које се бави историјом грчко-персијских ратова прави веома јасну разлику између Европе и Азије, Запада и Истока и њихових одговарајућих система вредности. Дакле, Европу као свеобухватан појам срећемо далеко пре онога што данас падне на памет када се помене Европа. На једном нижем, али ништа мање важном нивоу, Европа представља скуп народа и култура које потичу из истог извора – овде Европа иде довољно далеко у прошлост да диференцира људе и културе који припадају њој од људи и култура које не припадају њој, а опет је довољно близу данашњици да обезбеди кохезивни фактор свим свесним борцима за ту праву Европу. Наравно, овде се ради о далеком предисторијском добу, добу када свест о Европи још увек није постојала, али добу када је сама Европа почела да се гради и диференцира од осталих. И тек када се овај предисторијски контекст узме у обзир може се схватити зашто се инсистира на свести о европском јединству, зашто Европа служи као идеал и зашто мора да служи као свеобухватни појам који ће правити разлику између Европе и Европљана с једне стране, и неевропских народа и култура с друге стране. Због чега оволико инсистирамо на диференцирању европских народа и култура од неевропских народа и култура постаће јасно касније у овом излагању. Уколико се вратимо на мисли већ поменутог Јулиуса Еволе, видећемо да Европа не треба нужно да представља јединство на најнижем, материјалном нивоу, већ треба да представља јединство на духовном нивоу, једну органску заједницу вођену најчистијим и најузвишенијим идеалима хијерархије, части, пожртвованости и љубави. И коначно, након овога имамо Европу у чисто материјалном, а опет изузетно важном, смислу – Европу као животни простор у коме су расли, цветали и вели бројни народи, који су из њеног тла црпели своју животну и стваралачку снагу. Све ово заједно истисну Европу чини принципом који негује све посебности својих народа.

Драгош Калајић: Вечна Европа

Ову Европу, која је у исто време и идеал и материјална основа за достизање тог идеала, је сада неопходно диференцирати од творевине која се назива Европском унијом. Не бисмо желели трошити прекомерне речи на Европску унију, али се свакако мора рећи да је Европска унија једна модернистичка и тоталитарна творевина, која тежи да наметне једнообразни систем вредности у својој целокупној сфери утицаја, и која не трпи посебности народа и култура. Природа Европске уније постаје јаснија уколико је посматрамо кроз дихотомију „индивидуа-особа“ од које смо и почели ово излагање – њене тежње да свим европским народима наметне универзални систем вредности, који садржи „толеранцију“, „хуманизам“, „егалитаризам“, конзумеризам, космополитизам и остале модернистичке поштапалице, нису ништа друго него подвиг којим ће затрти традиционалне идентитете европских народа, и њих свести на „индивидуе“ лишене сваког осећаја посебности и сопственог идентитета, којима ће, у тако успостављеном тоталитарном систему, моћи лако да управља и користи за своје неплемените циљеве. А како је принцип органичности потпуно супротан принципу тоталитарности, можемо видети како појмови Европе и Европске уније не само да не би смели да се користе као синоними, већ представљају два потпуно различита света који су супротстављени један другом, и који се боре за превагу над европском судбином.

И коначно, сада када смо се позабавили појмовима идентитета и Европе, требало би се позабавити и европским идентитетом.

Цео текст прочитајте у штампаном издању 3. броја часописа „Идентитет“. Овај број можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или ФБ-странице https://www.facebook.com/casopisidentitet/

(Идентитет.рс)

Advertisements

2 thoughts on “Новак Крстић: Идентитет, Европа и европски идентитет у контексту модерности, самоодржања и моралности ”

  1. Врло добар чланак који се завршава реченицом :
    “И коначно, сада када смо се позабавили појмовима идентитета и Европе, требало би се позабавити и европским идентитетом”.

    Надам се да ће се аутор позабавити европским идентитетом а ја бих додао следеће : Сви народи који су ушли у ЕУ чувају и негују свој идентитет. Они су ушли у ЕУ пре свега из интереса, тј због разних предности и погодности.

    Најважнија је мир. У ЕУ већ 70 година ВЛАДА МИР.
    Мир који је омогућио развој економског, социјалног и културног модела који пружа велику запосленост, високу продуктивност, пристојне плате, добру социјалну заштиту и ВЛАДАВИНУ ПРАВА. Уопште није важно како се он зове (капитализам, социјализам . . .). Важно је да као модел добро функционише и да се највећи број људи у њему добро осећа. Преко милион Срба живи у ЕУ јер су тамо нашли оно што српска власт не уме или не жели да им пружи.

    Свиђа ми се

  2. Како објаснити Европи да је Русија њен пријатељ ?

    Данас ће Владимир Путин бити поново изабран. За четири наредне године, као Ангела Меркел. Скоро у исти час, на челу две најјаче европске државе потврђени су досадашњи председници, потврђени су стабилност и сигурност.

    У исто време ослабљен је Западноатлантски савез. На чело САД стигао је један доста непредвидив Трамп који је одлучио да смањи амерички удео финансирање Атлантске Алијансе. Велика Британија, која је увек седела на две столице, напушта Европску Унију. У тој ситуацији, 13 нов 2017 у Бриселу, 23 европске земље су се ангажовале да ојачају своју – европску одбрану (пројект PESCO). Досадашњи заједнички војни буџет од 190 млд евра повећаће се на 350 – 400 млд евра (војни буџет САД је око 500 млд е).

    На Западу постоји струја која све чини да погорша односе између Русије и Европе. Она се сећа Де Голове Европе од Атлантика до Урала. Сећа се и његове одлуке да избаци НАТО из Француске. И гледа како Руси и Немци граде нови Гасовод – Северни ток. И поред санкција.

    Немоћна и пакосна, измислила је аферу са тровањем једног дуплог шпијуна, њиховог, у Лондону. Неколико дана пред руске изборе. Што ће Путину вероватно донети још већу подршку.

    А где смо ту ми ? Нама би највише одговарао један чврст, отворен и пријатељски однос између ЕУ и Русије. Однос који би отворио границе и ујединио европску технологију и руска природна богатства.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s