Свештеник Ненад Илић: Крстопоклона недеља

Свештеник Ненад Илић

Па зар не може то лакше? Може али без крста. Може али не за Христом. Може, али без васкрсења. О крсту се не мудрује, крст се носи. Крст је кључ васкрсења

Крст.

Узмеш крст свој и кренеш за Христом.

Хоћу ја, али шта је мој крст? Који је мој крст, како да га препознам? Видим људе који прихвате превелик крст, а опет видим и оне који и кад пристају на крст – носе неки сасвим незнатан. А свој? Свој крст ни не могу да видим. И како онда да знам који је то мој крст и кренем за Христом? Нећу да будем ни мазохиста ни забушант. Хоћу свој крст, али како да га препознам?

Па лепо. Крени ти за Христом. Зграби први крст који си препознао. У ходу ћеш видети све што треба. А то је да док носиш крст и даље ходаш за Христом. Ако пожуриш напред због прелаког крста не ходаш за Њим, ако много заостанеш због претешког крста – можда идеш за њим, можда не идеш. Док видиш Христа и пратиш га – носиш крст који је таман за тебе.

Шта каже Господ даље:

Ко хоће свој живот да сачува – изгубиће га. А ко изгуби свој живот Христа ради и Јеванђеља ради – сачуваће га.

Па зар не може то лакше?

Може али без крста. Може али не за Христом. Може, али без васкрсења. О крсту се не мудрује, крст се носи. Крст је кључ васкрсења.

Свођење живота одбраном може имати више степени. Али одбрана је затварање које умањује живот. Ко постане сав тврђава савршене одбране – остаје беживотно, безмерно усамљено биће. Сва сигурност на коју је цео живот потрошио претворила се само у сигурност у то да ће умрети. Сигуран од свих напада у тврђави своје супериорне усамљености. И тако је, бранећи свој живот заправо пресекао све везе са извором живота и – изгубио.

Извор: ФБ свештеника Ненада Илића

А ко крене за Христом, скупи храброст и поверење и преда му искрено свој Живот, чак и ако пострада одмах – остао је у вези са извором Живота. Задобио је живот. Заувек. А биће му заправо према његовој моћи да носи крст и према томе који је заправо његов крст.

Бог зна ми не знамо.

А кад год нисмо искрено и храбро са Христом и не ходамо Његовим путем – ми се њега стидимо и одричемо.

„Јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима“.

Али зар може Христос бити толико суров? То најдивније биће које је земља видела? Љубав, Бог и човек? Ако је Он љубав – зар не може да сагледа наше слабости и несавршености? Зар нам неће опростити?

Наравно да хоће. И апостоле је грдио као маловерне. И за Петра – стену знао је колико је маловеран, а камоли за нас. Оне ноћи кад се дешавало толико тога, као никад у историји, знао је да ће га се Петар одрећи. Три пута пре него што запева петао.

Али Петар се искрено из дубине душе покајао.

Христос би се нас постидео не због тренутака кад смо у нашој слабости поклекли, него због тога што се нисмо покајали.

Крст, покајање…

Најава оног разбојника који ће се на крсту покајати, а ког помињемо у молитви пред свето причешће…

Идемо даље и не ропћемо.

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s