Дејан Димитријевић: Одрицање од мита или одрицање од историје

Власт у Србији, оличена у опскурној фигури Александра Вучића, чини све што је у њеној моћи да исмевањем вековне светиње и аманета наших предака, косовског завета, у нашем народу убије и последњи траг наде

Надежда Петровић: „Косовски божури – Грачаница“, 1913 (Извор: Народни музеј)

Мит (грч. mythos) – прича

Нема народа без мита. Мит представља дестилат идентитета једне нације, израз њених најдубљих тежњи, писмо о намерама које народ упућује Историји, аманет којим обавезује сопствено потомство и оцртава му пут у будућност. Мит није обична прича; то је сага уз коју ужарених очију стасавају деца, схватајући по први пут пуно значење припадности свом народу и упијајући његов етос заједно са његовим етносом; то је безвремена повест која садржи идеју о сврси постојања нације. Јер стари, мудри, државотворни народи, као што је српски, у свом колективном ДНК чувају свест о томе да за нације важи исто што и за индивидуе: није довољно само постојати – морате веровати да постоји разлог што постојите!

Да није било мита о изгубљеном царству, о крвљу предака освештаном Косову и о поносном избору небеске над земаљском Србијом, да није било косовског завета, мало је вероватно да би наш народ задржао националну самобитност током више од пола миленијума туђинске власти. Тај завет је нашао израза у нашем менталитету и солидарности са слабима и потлаченима, у нашој народној поезији и култури, па чак и у вапају за правдом који долази подједнако из дубине нашег бића и из текста наше химне. Он  прожима сваку пору наше свакидашњице. Погрешно је уверење да је он пуки реликт прошлости који омета модернизацију земље; напротив, без стабилног упоришта и система вредности које он пружа, пут у будућност није могуће ни видети ни планирати. Без националне кохезије и самопоуздања којe он одржава лако је изгубити компас у вртлозима нашег бурног времена.

Како, онда, разумети позив за „ослобађањем од мита о Косову“ који стиже са самог врха наше државе? Како тумачити топао пријем тог позива од стране оних који су Србији бомбардовањем одузели један од стубова њеног идентитета, али и од стране оних који на његовом тлу данас граде псеудодржаву другог народа?

Одговор је једноставан: власт у Србији, оличена у опскурној фигури Александра Вучића, чини све што је у њеној моћи да исмевањем вековне светиње и аманета наших предака, косовског завета, у нашем народу убије и последњи траг наде! Јер само народ без идентитета и без наде, спреман на свако самопонижење, могао би да прихвати ћутке и без протеста фактичко признање независности националне колевке и симбола наше државности, за које се овај режим припрема под притиском својих западних ментора! Тај чин бруталног цепања наше државе нема у себи ничега митског; у питању је хладан, прорачунат акт, плод планирања оних чији су интереси дијаметрално супротни националним интересима Србије. Овом хладном, непријатељском логосу моћнијих од себе наш народ је традиционално кроз историју супротстављао митос који полази од наизглед узалудне наде и вере у небеску Правду, која ће на послетку тријумфовати и која ће наградити стрпљиве и правдољубиве. То је суштина српског националног мита – вера у правду и у моћ наде и стрпљења, а не мржња или непријатељство према другима! То је оно што актуелни режим у Србији покушава да убије, припремајући се да озваничи своју капитулацију пред моћнима и своју срамну велеиздају.

Живимо у још једном преломном времену, у коме ће на овај или онај начин наша историја, али и наш национални мит, добити ново поглавље. Овога пута не бирамо између небеске и земаљске Србије. Овога пута само бирамо да ли ћемо наставити да као народ корачамо усправно, на сопственим ногама, или ћемо поклекнути под притиском и ка неизвесној будућности покорно пузати кроз прашину својих изневерених идеала и прекршених завета. Верујем да је наша генерација способна да испише поглавље које ће наше потомство радо читати и које неће са стидом и гнушањем прескакати. Ми нисмо народ преко чијих леђа треба да настају национални митови других, већ народ који је својом зрелошћу и државотворношћу стварао историју Балкана! Народ који је способан да још једном покаже да се његова мирољубива и правдољубива одлучност не може поткупити и да су слабићи и кукавице, као што је човек који данас води Србију, пролазна појава у овој поносној земљи!

Др Дејан Димитријевић је доцент на Природном-математичком факултету у Нишу

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s