Имајући у виду огромну улогу Стојана Новаковића у културном уздизању српског народа, тумачењу његовог језика, утврђивању његове прошлости, затим политичком образовању, обликовању његовог друштвеног бића, предочавању будућности, Српска академија наука и уметности је још давне 1992. године, поводом сто педесет година од његовог рођења, организовала научни скуп – разуме се, њему посвећен. С обзиром на то да је време показало непролазност резултата које нам је Новаковић оставио, и да нова истраживања, на првом месту архивска, и нова тумачења, потврђују основаност подсећања на ову велику личност, тај циљ имао је и скуп у поводу 175 година од његовог рођења.

Иницијатива председника Владимира С. Костића да САНУ у оквиру циклуса посвећеног јубилејима истакнутих академика организује сусрет познавалаца Новаковићевог дела, намени му и неколико нових књига и припреми пригодну изложбу је зато била потпуно оправдана. Не треба уосталом заборавити и чињеницу да је Стојан Новаковић био у првој групи примљених чланова СКА, а да је од 1906. до смрти 1915. године заузимао место њеног председника.

Новаковићево богато филолошко и историографско дело са више од 400 пописаних објављених ауторских радова представило га је као врхунског научника, а затим и многобројни текстови политичке садржине или мемоарског карактера које је написао, а чије ауторство у значајном броју није још откривено јер су или непотписани или су само шифром обележени пружили су изванредну основу и за његово вишедеценијско непрекидно суделовање у политици, државним и партијским пословима и у дипломатији. Његова озбиљна упозорења и драгоцене оцене које је износио у овој области свог занимања од многих, међутим, нису довољно прецизно уочене, али му се значајни резултати не могу оспорити. Његов рад је, на пример, био уграђен у модернизацију српске државе друге половине 19. и почетка 20. века и у утврђивање њеног места у односима европских држава.

Посебну улогу Новаковић је имао у оживотворењу идеје о ослобођењу и уједињењу свих делова српског народа. Судбина тог народа о којој је толико знао разматрајући многобројне теме из прошлости, и сазнања о томе саопштавао јавности, подстакле су заправо код њега интересовање и за савремена збивања предодредиле га да уђе у политику и утиче на тадашња кретања. Његова проучавања српског средњовековног простора, посебно узрока пораза са Турцима у 14. и 15. веку, односно краја српских средњовековних држава, и резултати до којих је дошао, послужили су му и на пољу текуће савремене, првенствено спољне политике. Новаковић је и у томе налазио појаве, пре свега неслогу, које се, како је тврдио, не смеју поновити. Истом циљу је послужило и његово сагледавање настанка и развитка српске нововековне државе у условима опасности од спољног непријатеља, а посебно тешког положаја неослобођеног дела српског народа у заграничним крајевима, јер се и из тога могло стећи искуство и извући поука за будућност.

Најзад, у последњим годинама живота, верујући да ће једнога дана бити задовољена историјска права српскога народа за ослобођење и уједињење, без обзира да ли ће се то постићи мирним путем или оружјем, Новаковић није скривао жељу да будућност тог народа буде сасвим усклађена са општим токовима европског развоја. Чврсто уверен да би се из прошлости морало научити којим правцем треба ићи даље, он је до краја живота остао велики приврженик идеје о томе да српски народ има да следи узоре развијених европских народа па и онда када српско питање буде решено: „Морамо гледати у прошлост само да бисмо разумели погрешке или примере које треба избегавати. Треба се окренути новој светлости коју нам отварају сувремени векови и примери великих народа и великих цивилизација. Ту је наше спасење.“ Била је то једна од последњих његових порука.

Свему овоме додао бих још и то да су угледни појединци у Србији истицали да су Новаковићу његов национални културни рад, његово примерно осећање дужности и неограничена вера у народну будућност помогли да постигне велики успех не само у науци, него и на пољу практичне првенствено спољне политике.

Аутор је историчар и академик САНУ

(Политика, 14. 1. 2018)