Комнен Бећировић: Бесједа против расрбљења Црне Горе (2005)

Слово изговорено на скупу Покрета у дијаспори за очување заједничке државе Србије и Црне Горе, одржаном 9. децембра 2005. у свечаној дворани храма Светог Саве у Паризу

Комнен Бећировић и митрополит Амфилохије

ИСТРАЈАТИ У ИСКУШЕЊИМА

Браћо и сестре,

Добро је да се састајемо, размјењујемо мишљења и настојимо да учинимо што можемо у овој нашој муци која траје већ петнаест година, а којој не само да нема краја, већ се  она увелико наставља. Послије распада Југославије на штету Срба, кобним дјеловањем како унутарњих тако и спољних чинилаца; послије стављања српског народа на стуб срама и у међународни гето наметањем му свих могућих санкција ; послије  свеопште сатанизације, беспримјерне у људској историји, која је на њега бијеснила током читаве деценије 90-их ; послије егзодуса од близу пола милиона Срба из Крајине, из Сарајева и других мјеста Босне и Херцеговине, након сламања Републике Српске Крајине и Републике Српске од стране Запада 1995; послије страховитог  ваздушног рата НАТО-а против Србије и Црне Горе 1999, праћеног изгоном 300 хиљада Срба са Космета и присвајањем њихових добара, разарањем њихових домова и храмова од стране Шиптара; послије утамничења у  Хагу већине водећих српских цивилних и војних личности због њиховог отпора унутарњем и спољном злу; послије продаје и пљачке Србије под видом приватизације организоване од стране досовског резима; послије угнеждења у самом српском народу модерних јаничара у одори такозваних невладиних организација – ево смо данас суочени са даљим разбијањем и растакањем Српства, како одузимањем и комадањем његових територија, тако и нагризањем и разарањем саме његове душе. Наиме, на подстицај српских непријатеља покренути су преговори о наводном коначном статусу Косова, а у ствари о његовом коначном одвајању од Србије; Мађари, тек што су ушли у Европску унију и у НАТО, стали су да муте у Војводини у циљу њеног присвајања, док Шиптари слично роваре на југу Србије и муслимани или, како они сами себе сада називљу, Бошњаци у Рашкој ; такође се, преиначењем Дејтонског споразума, доводи у питање и сам опстанак Републике Српске, настале по цијену највећих жртава.

Међутим, стање које посебно забрињава јесте оно створено расрбитељском политиком режима Мила Ђукановића у Црној Гори. Јер, ако се може разумјети дјеловање вјековних српских душмана на Косову, у Рашкој, у Војводини и у српским земљама западно од Дрине, несхватљиво је да се тврђава Српства, што је Црна Гора била вјековима, претвара данас у тврђаву анти-Српства. Заиста, онима који међу нама прате званичне црногорске медије, намеће се страшан утисак: да је Црна Гора још једина земља на свијету гдје се наставља сатанизација Срба и Србије. Иде се дотле да се српство Светог Петра Цетињског, Његоша и краља Николе, третира од стране режимских књижевника и историчара Јеврема Брковића, Сретена Перовића, Радослава Ротковића, Новака Аџића, Шерба Растодера и иних, као обична заблудјелост и незнање. Другим ријечима: да је „сироти Његош“, како га поменути називају, знао за дукљанског краља Бодина и његову жену Јаквинту, он уопште не би славио Немањине, ни Косово, ни цара Лазара, ни Милоша Обилића, ни Карађорђа, већ ово двоје историјских личности које се губе у тами времена, као што народни пјевач не би, по истој изопаченој логици, величао мајку Југовића, ни царицу Милицу, ни Косовку дјевојку, већ, рецимо, невјерну љубу војводе Момчила или Страхинића бана. Сами Немањићи пак, који су остварили једну од најблиставијих цивилизација на европском континенту, приказују се као поробитељи Црне Горе, а Свети Сава, један од највећих светитеља читавог хришћанства, се назива посрбитељем и истребитељем! Као што знате, он се почитује у свим царским лаврама широм Православља па и у лаври Светог Александра Невског у Паризу, гдје му је икона на видном мјесту, а ево једна група несрећника хоће да га прогна из његове постојбине Црне Горе у чију је вјечност уграђен!

Слушајући те клеветнике и хулитеље, стиче се утисак да Црна Гора никада кроз историју није имала других непријатеља, ни Турака, ни Арбанаса, ни Германа, ни Италијана, осим Срба који су је наводно поробили у доба Немањића, а затим приликом уједињења Црне Горе и Србије и стварања Југославије 1918. И док се Његош и остали великани српске Црне Горе, запостављају и сажаљевају, због тога што наводно нијесу знали ни били свјесни да су Дукљани, а не Срби,  дотле се истичу одроди, фашистички идеолози и ратни злочинци, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, као теоретичари и претече тобожње црногорске нације! Такође, сходно теоријама, које су ова двојица усташких најамника преузели од патолошких србофоба Анта Старчевића и Милана Суфлаја, изводи се сродство Црногораца са Хрватима и Арбанасима, док се потире њихово братство са Србијанцима, иако међу овима има висе поријеклом Црногораца него сто их има у самој Црној Гори. Хоће да се преименује и сам српски језик у такозвани „матерњи“, односно црногорски језик, као кад би се покушало да се њемачки преименује у аустријски, француски у белгијски, енглески у амерички или пак арапски у египатски, алжирски или туниски језик, што никоме на памет не пада. На крају Српска Православна Црква на челу са митрополитом Амфилохијем, једним од највећих јерарха данашњег Православља, жестоко се прогони и настоји да се замијени сектом званом „црногорска православна црква“, а на престо Светог Петра и Његоша доведе вођа те секте, распоп Мираш Дедеић, рашчињен и изопштен од стране своје бивше помјесне цркве, Цариградске Патријаршије, а „завладичен“ од стране једног излапјелог, сада већ покојног бугарског епископа који је  такође био у расколу са сопственом Црквом.

Нажалост, садашња црногорска власт хоће да једну такву безакону, противприродну и противисторијску творевину, једно такво недоношче два тоталитарна зла, фашизма и комунизма, што су морила српски народ током XX вијека, озакони и прогласи самосталном и сувереном државом путем већ толико најављиваног референдума. На нама је да допринесемо, колико можемо, да до тога не дође, као што је на нама да се залажемо за останак Косова у крилу матичне државе Србије и Црне Горе, нашег свештеног  Косова које би се, све и да није било свето, кроз своју садашњу голготу посветело. Као што би српски народ, све и да није био небески, кроз велика страдања која малоприје покушах да побројим, небеским постао.

Предстоји нам, дакле, огроман посао на коме морамо истрајати, као сто смо истрајали у досадашњим искушењима, будући да смо дубоко у добру, у истини и правди насупрот нашим противницима, како домаћим тако страним, који су, што је већ јасно и што ће будућност још више показати, у злу, у лажи и неправди.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s