Ознаке

, , ,

Са доста вероватноће може се претпоставити да је шеф марионетског позоришта, који је све нестрпљивији због отезања решавања случаја Косова, одлучио да поступак убрза стварањем привида како је срећа после вишегодишњих несрећа најзад почела да прелази на страну Србије

Министар спољних послова Ивица Дачић на заседању УНЕСКА (Фото: МСП)

Почетком октобра из Приштине је стигла најава да такозвана република Косово, „уз координацију са утицајним земљама запада” а и „из прагматичних разлога”, ове године неће поднети пријаву за пријем у УНЕСКО. Затим је, два дана пре почетка заседања Генералне конференције ове организације, на којој је наш министар спољних послова говорио о све већој политизацији и истакао како она угрожава темељне вредности на којима почива концепт УНЕСКА, објављена вест да је Суринам одлучио да повуче своје признање самопроглашене републике Косово.

Ова два догађаја изазвала су велико задовољство наше политичке врхушке, која је, разумљиво, похитала да га пренесе на српску јавност, у чему је као и обично имала велику помоћ медија, док је Ивица Дачић сијао од среће изјављујући: „Ово је историјски догађај за нас, то су, заправо, знаци дефанзиве Косова.”

Све у свему, неко ко први пут чује за Србију и шта се са њом дешава, могао је да стекне утисак како је воз „Косово је Србија” већ на домаку Приштине, а да српска војска тек што није кренула за њим.

Питање је има ли у овом случају или случајевима стварног разлога за задовољство, а поготово претерано, каквим је наша средина прилично склона и без неког видљивог разлога, па јој и није јој много потребно да се одушеви неком ситницом коју ће видети као веома значајну.

Сасвим је мала вероватноћа, пре се може рећи – никаква да се у међународним односима нешто дешава без отвореног или мање видљивог утицаја моћних на мале и слабе, па се и у ова два случаја препознатих као „дефанзива Косова”, могу наслутити прсти оних који држе своје лутке на жици, и управљају сваким њиховим покретом.

Сувишно је, наравно, говорити о томе како би ово повлачење признања изгледало да је уследило од земаља као што су, рецимо, Француска, Канада, Италија… уместо у међународним односима готово безначајног Суринама, за кога баш и није много значајно да ли је признао неку државу или није.

Шаљива монтажа са друштвених мрежа

После одлуке Суринама, како наши властодршци сматрају, друга велика овогодишња победа Србије остварена је у Паризу у који Албанци нису ни дошли да би поднели захтев за пријем у УНЕСКО (штета, била би то бар прилика да се види како би се Македонија изјаснила), али што никако не значи да Косово за две године неће моћи да оствари свој циљ.

Није све „транспарентно” и доказано, али се, ипак, са доста вероватноће може претпоставити да је шеф марионетског позоришта, који је све нестрпљивији због отезања решавања случаја Косова, одлучио да поступак убрза стварањем привида како је срећа после вишегодишњих несрећа најзад почела да прелази на страну Србије.

Тиме што је нешто одложио за Приштину допустио је Београду да је представи као своју победу, пружајући Вучићу и његовој екипи могућност да уз што више замајавања српског народа и са што мање потреса обави постављени задатак – признавање самопроглашене албанске републике.

Advertisements