Ознаке

, , ,

Непријатељи наше свете вере и благочестивости покушавају да поново убију Царску породицу, желе да путем оваквих одвратних филмова понове страшни сатански ритуал из подрума Ипатијевског дома, како би та мрзост ушла у што више православних породица. Преци оних који су починили то сатанско зверство данас покушавају да оцрне светли лик Светог Цара и Свете Царске Породице. Због онога што је Свети Цар Николај II учинио за српски род, због истинитих речи нашег светог владике Николаја, ми не смемо чинити Јудин грех и бити равнодушни на блаћење лика Светог Цара

Сцена из филма „Матилда“

Тешко је смислено написати текст о срамном филму, који представља поновно убијање Свете Царске Породице на стогодишњицу пада руског монархизма, а још једном се не подсетити речи светог српског златоустог владике Николаја Велимировића о Цару Николају II:

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?…“.

Ове речи српског светитеља обавезују сваког православног Србина да не буде равнодушан на догађаје везане за име светог Цара Николаја. Када се стекне представа о филму „Матилда“, благоразумном човеку је довољан само овај цитат светог владике, да схвати оправданост наслова овог текста. Покушаћемо да укажемо на неке интересантне детаље који ће српском читаоцу омогућити да схвати да се ради о једном дубоко антируском, антиправославном, па самим тим и антисрпском пројекту. Зар није пљување у лице читавом руском православном роду, да у руском филму руског Цара глуми немачки порнографски глумац. Да се бестидници изругују над једним од најтрагичнијих факата у руској историји, убиству Царских Страстотерпаца. Уместо да се сними истинит филм о задивљујућој породици која треба да представља за младо поколење морални пример задивљујућег васпитања деце у духу благочестивости и љубави ка својој Отаџбини. Због тога је излазак таквог филма практично једна врста моралног злочина.

Знам да ће либерална олош одмах заграктати – како се суди о филму који није одгледан. Но, зар се мора гледати нешто што вређа верска осећања православних верника и што фалсификује историјске чињенице? Како лепо примети један руски професор, по тој логици не смемо осуђивати бомбу која није експлодирала. Нама предлажу да се бомба баци, а онда да се види да ли наноси штету. Либерална олош ће заграктати и другим поводом – како је позив да се не гледа срамни филм у ствари удар на „слободу стваралаштва“. Но, та „слобода стваралаштва“ је постала оружје у рукама те исте либералне олоши (како у Русији, тако и у Србији) која мрзи сопствену земљу и ради на њеном срамоћењу и уништењу. За њих слобода значи потпуну разузданост, сведозвољеност, рушење морала, исмевање величанствене историје и културе свог народа. Та олош није у стању да прими речи апостола Павла: „Где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (Друга Коринћанима, 3; 17), та олош је у стању да прими само одвратне демонске нагоне.

Циљ стваралаца и наручилаца оваквог (не)дела је јасан, у свести људи створити смутњу као у револуционарној 1917. години, и после једног века наставити са срамоћењем лика Цара Николаја који је сада већ и канонизовани светитељ Господњи. Хистерија коју пројављује либерална олош која је стала у заштиту „Матилде“, ствара утисак као да аветињске сенке из гроба усталих Троцког, Свердлова, Урлицког и осталих крвника руског православног рода, стоје иза њихових леђа. Верујем, кад би им се пружила прилика, да би и данас поновили крвави пир над руским православним родом. Дух либералне прозападне олоши је исти и 1917 и 2017. године! Тај филм уноси у  руско друштво раскол, а истинска уметност свакако не може имати такву функцију.

Дакле, тај филм представља удар на благочестиву православну породицу као малу Цркву, а у таквој породици је Цар Николај и одрастао и такву породицу је и сам засновао и са својом благочестивом женом у таквој породици је и васпитавао своју децу. Да укратко подсетимо о каквој се породици ради.

Будући Император је кроз цео свој живот пронео љубав према једној жени, коју је упознао као веома млад човек. Била је то његова будућа царска супруга Александра Фјодоровна. Режисер Учитељ који није васпитан као хришћанин, не може ни схватити да је истински хришћанин по дефиницији породичан човек. И Цар Николај је сваки слободан тренутак кад се ослобађао државничких обавеза, посвећивао својој породици. Он је у браку био изузетно срећан. Кротост, смирење, узвишеност, речју, све најбоље хришћанске врлине, толико су красиле ову дивну породицу да она заиста може представљати узорни пример за сваку хришћанску благочестиву породицу. Било је свакако могућности и путева да се побегне у иностранство, што је чинило небројено мноштво владара у таквим ситуацијама током људске историје, међутим, избор Цара Николаја и као мужа, и као оца, и као владара – био је пут Голготе, опредељења за Царство Небеско, пут добровољног распећа његовог и његове породице зарад Царства Небеског, зарад помоћи ближњем (а ти ближњи били смо ми Срби и речи владике Николаја са почетка текста, ни један Србин не би смео губити из вида).

Цара Николаја је током целог периода његове владавине (са 26 година је изненада остао без оца и ступио на престо) пратила издаја као нека зла коб. Издавали су га чак и чланови породице Романов, и његови министри, издао га је и официрски кадар његове армије који му је положио заклетву, издали су га и западни „савезници“ (нажалост, увек на крају испадне да се ради о лажним савезницима, како Руса, тако и Срба), издао га је и добар део народа, издао га је на крају крајева и један део високог црквеног клира РПЦ. Једина истинска потпора која ни у једном тренутку није помишљала на издају Цара Николаја, била је његова благочестива породица.

Када је Цару Николају II постало познато да по резултатима Брест-Литовског споразума Немци траже да им царска породица буде предата цела и неповређена, он је по сведочењу његовог лекара П. Жилијара то сматрао увредом, а не нуђењем помоћи. А Царица Александра је додала: „После онаквог њиховог понашања према Господару, ја ћу радије умрети у Русији него бити спасена од Немаца“. И њихова деца нису могла замислити живот без Русије и сачувана писма сведоче о заиста несвакидашњој благочестивости, оданости, патриотизму целе једне породице, која је без двоумљења и без роптања делила и поделила све невоље и туге, патње, сузе, зној и крв свог народа, ни у једном тренутку се не гордећи својим високим пореклом, него кротко и са смиреношћу, молила Бога и за непријатеље своје. Испили су Царски мученици горку чашу до дна и чисто људским мерилима тешко је предочити њихова страдања. Због тога свакако њихов светачки ореол не само да је заслужен, него већ светли међу православним верницима и са иконама Цара Николаја и Царских Мученика, Господ већ пројављује чудеса.

Једно од чудеса одиграло се недавно и код нас у Србији и укратко ћу описати догађај у коме сам и лично био помало укључен. „Породични сабор“, организација састављена од савеза шест организација (међу којима се налази и „Руско сабрање у Србији“ чији сам председник), већ традиционално по благослову Српског Патријарха организује „Недељу породичних вредности“. Та недеља се традиционално завршава Литијом од храма Светог Саве до Саборне цркве у Београду. „Породични сабор“ је, дакле, почетком текуће године одлучио да Крсна слава организације буде дан црквеног прослављења Светих Царских Мученика, па је ове године, 17. јула, први пут прослављена Крсна слава поменуте организације. Врло брзо после тога, и не знајући да је то слава наше организације, јавља нам се благочестива братија из Русије која је изразила жељу да са великом Надимском иконом Цара Николаја II стигне у Београд и учествује у нашој Литији. Још једна потврда да све што се ради у благочестивом пориву и у славу Бога и Његових светитеља, наилази на брз отклик са Његове стране. Величанствена икона је прошла центром српске престонице у нашој Литији, потом се упутила на Крсни ход по светињама источне Србије, да би у манастиру Лешје и промироточила. Ми смо то схватили као заиста радосну вест и сигнал да је и Богу и Светом Цару Николају био богоугодан долазак његове иконе у Србију.

Управо због тога, на наше очи, непријатељи наше свете вере и благочестивости покушавају да поново убију Царску породицу, желе да путем оваквих одвратних филмова понове страшни сатански ритуал из подрума Ипатијевског дома, како би та мрзост ушла у што више православних породица. Преци оних који су починили то сатанско зверство данас покушавају да оцрне светли лик Светог Цара и Свете Царске Породице. Због онога што је Свети Цар Николај II учинио за српски род, због истинитих речи нашег светог владике Николаја, ми не смемо чинити Јудин грех и бити равнодушни на блаћење лика Светог Цара. Непомирљивост са бешчашћем одувек је била одлика православних Срба и Руса, која је стајала на својеврсној стражи живота народног…

Хиљадугодишња историја Руса као хришћанског народа, увенчана је дакле владавином једног високо духовног Цара и тај уистину дивни дар од Бога руски народ је уништио, наравно уз обилату подршку капитала из земаља лажних савезника. За такву лакомисленост морала се платити жестока казна. Господ је допустио на Русију тешко искушење – власт богобораца. Зато не чуде пророчке речи игумана Серафима (Кузњецова) који је 1920. године у време страшног бољшевичког терора, записао: „Проћи ће тужни дани грозничавости док руски народ не постане свестан своје кривице. Пре тога ће испити до дна чашу невиђених невоља, туге и кажњавања због невино проливене крви Божијег помазаника и његове породице. Тада ће раскајани руски народ почети да празнује сећање на свог благочестивог Цара-Мученика, молећи га за опроштај страшних грехова народних према њему и његовој породици. Док не дође до тог раскајања у народу, до тада неће бити ни милости од Бога“.

Слава Богу, сведоци смо да се последњих деценија полагано мења свест руског народа у односу према Руском Императору. Тај процес започела је Руска Православна Загранична Црква  канонизацијом Царске породице, да би то 2000. године учинио и Архијерејски Сабор РПЦ Московске Патријаршије. Том процесу придружила се 2008. године и руска држава пошто је Врховни суд Русије признао Николаја II и његову породицу жртвама политичких репресија и они су рехабилитовани од стране Врховног суда Русије.

Зашто је Господ допустио данас, на стогодишњицу руске националне катастрофе и пада Руске Империје, да се наследници цареубица изругују над осећањима православних руских људи? Вероватно зато што је после званичне канонизације Царске Породице охладнела молитва Царским Страстотерпцима. Јер не смемо заборавити да су руски светитељи и духоносни старци (и српски – сетимо се пророчких речи владике Николаја) говорили о томе, да је препород Русије повезан са молитвом Цару-Мученику. Тако је старац Николај Гурјанов све који су долазили код њега на острво позивао да се моле Цару и Царским Мученицима и говорио: «Над Русијом непрекидно виси мач страшног рата, и само молитва Светог Цара Николаја отклања гнев Божији. Треба молити Цара да не буде рата. Он воли и жали Русију. Кад би ви само знали, како Он тамо плаче за нас».

Зато с једне стране можемо и благодарити Богу што је допустио пакости режисера Учитеља и његове сатанске дружине који су снимили срамни филм „Матилда“, јер су нас они разбудили и подсетили на неопходност молитве Царским Страстотерпцима. То је својеврсно упозорење православним да је јак непријатељ историјске Русије и Православне Цркве и да нам предстоји тешка борба. Надамо се да данас молитва православних неће дозволити наследницима цареубица да поново баце клевету на светог Цара Руског и да поново руски народ учине саучесником ритуалног злочина какав је извршен од стране сатаниста у јулу 1918. године, када је убијен Божији Помазаник и његова благочестива породица. Демонско лукавство, пљување и злоба ће, даће Бог, као кад се пљује на сунце, пасти на главу злобника. Јер Бог поруган не бива.

Оно што нас данас посебно радује, с појавом „Матилде“ свој избор је направио и руски православни народ. Данас у свакој руској породици која се сматра Православном, постоји икона Светих Царских Мученика. О томе говори стотине хиљада писама Поклонској и милиони Руса данас траже опроштај од Цара. Не хули данас руски народ на светитеља Господњег, него хуле потомци богобораца и христоубица. Данас руски народ с љубављу изговара као у стиху имена Светих Царских мученика – Николај, Александра, Алексеј, Марија, Олга, Татјана, Анастасија. Дакле, духовни наследници јуда-издајника и данас учествују у богохулној клевети, а православни људи се моле Светоме Цару како би милостиви Господ опростио народни грех јер није спречио убиство Помазаника Божијег.

Данас и у православној Србији сваки човек стоји пред избором. Са ким кренути, са цареубицама и јудама или с верним царским слугама. Ако нисмо спремни за подвиг, можемо бар посведочити своју љубав према Царској Породици и рећи „НЕ“ срамном богохулном и лажљивом филму „Матилда“. Ми благодаримо Цару Николају како за спасење нашег српског рода, тако и због високо моралних светоотачких речи «Јер нема те жртве, коју ја не бих поднео за благо отечества мојега». Да додамо – и зарад ближњег и тада на Крст разапетог српског рода православног. Захваљујући и подвигу Царских Страстотерпаца Русија и Србија су живе, преживеле су сва искушења ХХ века и надамо се да ће „две сестре рођене“, Русија и Србија, заједно дочекати и препород великог Православног Царства…

„Радуј се Николају, Боговенчани Цару и велики Страстотрепче!“.

Свети Царски Мученици молите Христа Бога за спасеније Русије и Србије.

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 4. 11. 2017)

Advertisements