Ознаке

, , ,

Не смемо се стално изговарати на спољне околности и на овакву или онакву државну власт. Мало више личне одговорности и способности за (само)организацију и  солидарност не би биле наодмет 

Владимир Коларић

Људи воле да пакују друге људе и смештају их у конструисане шаблоне јавног дискурса. Многи интелектуалци данас играју ту досадну и јалову игру. Међутим, постоје људи који не пристају на такву поделу улога и тешко их је сместити у неку од фиока. То су људи који мисле својом главом и који су свесни слојевитости и комплексности света који промишљају. Људи који не одбацују религију, традицију и баштину, већ је спајају с модерним духом у циљу трагања за ванвременским вредностима, истином, лепотом и слободом. Један од њих је теоретичар уметности и културе, писац и драматург Владимир Коларић.

Владимире, ја сам се с твојим писањем први пут сусрео 2000. године, када је изашао нулти број „Пајкићевог Антипирата – филмског гусарског билтена“, у коме сам прочитао твоју критику филма Гладијатор Ридлија Скота. Цела та прича око Антипирата је била веома добра и избацила је једну занимљиву генерацију нових људи који су промишљали филм. Поред тебе, ту су писали Александар Радивојевић, Недељко Ковачић, Ана Ласић, Ненад Беквалац, Димитрије Војнов. Многи од вас се и даље на неки начин баве филмом и поп културом. Како теби данас изгледа сећање на причу о Антипирату?

Дивна прича. Већину тога је организовао Аца Радивојевић, а један од најтежих задатака је био да се Пајкић (али и Исидора) више укључе у причу, у смислу да и сами пишу текстове. Пајкић сам себе одређује као лењог човека. Ја не мислим да је тако, али свакако је сјајан инспиратор за друге. И наравно, било би добро да је написао више књига, јер по томе вас памте. Али добро… Антипират смо радили без пара, у време пре онога што је интернет данас, слободно можемо рећи, и без интернета. Али данас је нешто као Антипират изгледа немогуће. Све зависи од људи. То смо радили на прелазу деведесетих у двехиљадите, једно сурово, али на свој начин слободно време, где сте могли све, није постојала доминантна идеологија и те врсте притисака. Можда једноставно није била толика срамота бити сиромашан и радити „са ништа“ и „без ништа“. Али тада смо били млади, па се могло. Ја сам тада устројио једну посебну врсту писања о филму, који свакако нису класични критички прикази, али ни пука феноменологија где је филм само повод. Просто, у филмовима сам откривао неке правилности, можемо рећи кодове, који су имали шире, па и идеолошке импликације. Оно што сам тада писао данас причају и птице на грани, чак се више не сматра ни конспирологијом. Мада, то ни тада није била конспирологија, него естетика.

Разговор о књизи Хришћанство и филм

62. Међународни београдски сајам књига
Сала „Иво Андрић“, 27. октобра 2017. у 15 часова


Учествују:
Ивана Кроња
Саша Радојевић
Владимир Коларић

Твоја нова књига се зове Хришћанство и филм. Шта садржи ова књига и коме је намењена?

То је зборник мојих теоријских радова и приказа, писаних од 2008. до данас, на широку тему односа хришћанства и филма. Таква тема је ствар егзистенцијалног избора, као некога ко се од детињства бави уметношћу, најпре писањем а онда и промишљањем уметности, а при томе је временом његов живот све више и све битније био одређен вером. Али поред егзистенцијалне, постојала је и једна теоријска, истраживачка мотивација. Јер, како уметношћу изразити, представити, посредовати своје религијско искуство, али и религијско искуство одавно уписане у културу, као и појединачне културе.

Ово сам те питао зато што на помен хришћанства и религије уопште, у неком културолошком смислу, многи млади људи у XXI веку имају предрасуде и сматрају да је то феномен коме је место у музејима и/или на сметлишту историје. Шта мислиш, да ли ће ова књига наћи пут до неких нових генерација интелектуалаца и стваралаца који су сазревали у овој постмодерној нихилистичној епохи?

Честертон каже да је хришћанство једна млада религија, тек у повоју, па још није прележало неке дечје болести. Дечје болести су данас свакако релативизам, колико и фанатизам. Идеологизација религије и слева и здесна, морализација колико и етичка и свака друга релативизација, и слично. Људи осете, доживе истину, али онда је уклапају у друштвене и културне, па и идеолошке матрице које су их обликовале. А не можете уклопити истину, истина мора да вас промени. Али искуство вере никад није било једноставно и без своје динамике, и чак драматике. Ту нема никаквог златног доба. Христос је једино ново на свету, а ово је време као и свако друго. „Не бој се, мало стадо“ – речено је. Мада, данас присуствујемо повратку, легитимизацији религије и религијских садржаја присутних у култури и уметности, зашто не и у политици. У којим све формама, и куд ће нас све то одвести, то је друго питање.

На насловној страни књиге је мотив из Балабановљевог последњег филма Хоћу и ја, у коме је полемисао са филмом Сталкер Андреја Тарковског. С обзиром ма то да Тарковски међу верујућим људима важи за највећег православног филмског аутора, можемо ли нашим читаоцима укратко да објаснимо откуд онда ту Балабанов са свом контроверзом која је пратила његове живот и дело?

Балабановљев филм је свакако полемика, али то не значи одбацивање изворника. То је можда пре повезано с увреженом рецепцијом, па чак и апсолутизацијом Сталкера и његовог аутора. Балабанов је увек полазио од свог искуства, клонећи се устаљених форми, осим оних чисто наративних и (мета)жанровских, које су пре инструмент, поетски колико и комуникативни. А што се тиче контроверзи, ни живот и дело Тарковског нису без контроверзи. То је ваљда нормално, значи да реагујемо, да нас се тиче. И да аутор није неко ко нам само „чеше уши“ и нуди само очекиване и пожељне садржаје. Полемика Балабанова с културом којој припада слична је полемици његовог омиљеног писца Николаја Љескова с уметношћу, али и институционалном праксом Цркве његовог времена, друге половине 19. века. То је исто било време верског буђења и повратака вере и Цркве у друштво у културу. Али Љесков је видео различите импликације тог процеса, Био је против нихилистичко-револуционарних тенденција, али и државне бездушности и репресије. Као верујући човек тражио је начина да се одреди према томе, као и да промишља шта Црква треба да ради у таквој ситуацији. Није делио уверење Достојевског о руском народу као богоносцу, превише је познавао и руски народ и Свете Оце за тако нешто. Балабанов је наравно производ другог времена, али ни он не би да хришћанство и Црква буду део државне репресије.

Филм Завештање Ивана Јовића је на мене оставио изузетно јак утисак и слажем се с твојом констатацијом да је то најзначајнији српски филм 2016. године. Да ли ти се чини да је бављење темама страдања српског народа и даље непожељно?

Морамо да се изборимо за то да не буде непожељно. То је на нама. Оно што неће или не може држава, или институције, могу појединци. Јовић је добар пример. Не смемо се стално изговарати на спољне околности и на овакву или онакву државну власт. Мало више личне одговорности и способности за (само)организацију и  солидарност не би биле наодмет.

Поред поменутих аутора у књизи си написао и текстове о филмовима Павела Лунгина, Кена Лоуча, Емира Кустурице. Да ли би се можда у неком будућем проширеном издању твоје књиге нашло места за Хичкока, Бресона и Бергмана?

Избор аутора је производ околности. То су текстови писани за новине српске патријаршије Православље о тада актуелним филмовима, којима би било занимљиво приступити из угла занимљивог публици таквог медија. Филмове сам ја бирао, али се радило о текућој продукцији. Теоријски текстови објављени у књизи су, с друге стране, општијег карактера, пре су философско-естетички, и у већини се не баве конкретним филмовима. О ауторима које си поменуо већ су из овог угла писале и, већ поменуте, птице на грани. Мада, било би занимљиво, слично новоталасовцима, написати књигу посвећену само једном филму. Мислим да би за нашег аутора то требало да буде неки домаћи.

Недавно сам прочитао кратки текст који је објављен на сајту Стање ствари о Живојину Павловићу и односу који имаш према његовом делу. Жика није био верник, али се у својим делима дотицао дубоких тема. Да ли је та његова духовност повезана с његовим обожавањем Достојевског и других генија руске књижевности?

Не, на Стању ствари за које иначе редовно и са задовољством пишем, него за сајт Филмског центра Србије, на молбу критичара Зорана Јанковића. Павловић је био човек ван калупа. Лично није био религиозан, али себи није задавао границе. То не би радио ни да је био. А Руси су, од Ејзенштајна, преко Пиљњака, Всеволода Иванова и целе те генерације двадесетих, а у највећој мери Достојевског, пресудно утицали на њега и на његов лични и уметнички развој. То је одговарало његовој природи, стваралачки разапетој између онога што је називао припадношћу аморфном или кристализованом цивилизацијском моделу. Типично за српске уметнике, чија се самосвест готово присилно гради на тој позицији „између Истока и Запада“. Али Павловић је то радио из сопственог стваралачког импулса, не глумећи ни Европејца ни јуродивог с Истока.

Осим тога што си теоретичар уметности и културе, писац и драмски писац, ти си и преводилац с руског језика. Руски писци су увек били популарни у Србији. Можеш ли за крај овог разговора издвојити неколико нових писаца и књига руске књижевности као препоруку нашим читаоцима?

Они имају сјајну поезију и ја сам до сада преводио заиста одличне, код нас до сада непревођене песнике: Пантелејмона Комарова, Тихона Синицина, Јелену Бујевич, Јевгенија Чигрина, Рифата Гумерова, Амарсану Улзитујева, Татјану Пискарјову, Станислава Лија. Велики број занимљивих рускојезичких аутора данас су с Крима и Новорусије или Сибира, многи су татарског порекла или, још за нас необичнијих комбинација, попут Станислава Лија, који је руски песник корејског порекла који живи у Казахстану. Највећи живи писац руског језика и даље је Едуард Лимонов, а од тренутно актуелних мало ко може да изађе на црту Герману Умаралијевичу Садулајеву. Преводио сам роман Јурија Нечипоренка о Ломоносову и драму Жанар Кусаинове, а превод обично подразумева и препоруку, тим пре што сам сâм бирао ауторе које сам преводио. Нећу да помињем оне извикане а слабе, било међу „либералима“ било међу „патриотама“. Најбољи су и даље они из чијег дела струји дах слободе, који је увек био повезан с оним најбољим у руској, и не само руској литератури.

Разговарао: Ђорђе Калијадис

Наслов и опрема: Стање ствари

(Словопрес, 26. 10. 2017)

Advertisements