Слободан Антонић: „Извините, али Ваши зуби су у мом врату“

Нарочито похвално за роман Марка Видојковића „Е баш вам хвала“ јесте то што се она, по својим карактеристикама, чини књижевно успелијим делом од оба романа српске политичке фантастике у последњој деценији: од „Лепосаве“ (2007) Павла Ћосића, као и од романа „Незнаном јунаку“ (2010) Сретена Угричића

Слободан Антонић

То је поднаслов филма „Бал вампира“ (овде). Мртвац је, у ствари, жив и храни се крвљу жртве – права слика умрле државе закачене за врат Србије.

Заправо, више мртвих држава данас паразитира на Србији. По томе смо, ваљда, јединствени у Европи. Османско царство весело се простире по „Санџаку“, дух Аустроугарске упорно се мота по Војводини, а у Београду је за већину наше културне елите рахметли Југославија заправо жива мајка, док им је Србија тек повампирена маћеха којој настоје да забоду колац у срце.

Када Соња Бисерко каже да је „Југославија била наша прва ЕУ“ (овде), проклињући „српски национализам“ што ју је, наводно, „убио“, она заправо изражава мишљење највећег дела културне и медијске елите из круга двојке. Тим баналним малограђанима Србија је, као отаџбина, некако мала и бедна. Они се ње гаде и сањају о временима када Србије или није било или сањају о временима када Србије више неће бити. Симбол првог је Југославија, а другог ЕУ.

Занимљиво је да се Србија проглашава убицом Југославије, а да та одавно мртва држава чак и номинално нигде није присутнија него управо овде.  Само у Србији можете прочитати вест, као 4. октобра 2017. године, да „Југословенско спортско друштво Партизан данас слави 72. рођендан“ (овде); или вест да ће се „у Југословенском драмском позоришту, 23. октобра 2017, публици представити Херта Милер.“ (овде); или вест да ће „Југословенска кинотека, 26. октобра 2017, обележити Светски дан аудио-визуелне културе“ (овде); а само у Србији толико националистичка САНУ и даље ради на „Речнику српскохрватског књижевног и народног језика“ (овде).

Сада је читав тај наш свет колонијалних лакеја и културтрегерских Фема добио и своју Утопију – роман Марка Видојковића „Е баш вам хвала“ (Лагуна, 2017). У њој паралелно с нашим универзумом постоји и свет у ком је СФРЈ жива и здрава. Заправо, у том, другом, универзуму СФРЈ је до 2017. године израсла у напредну и моћну земљу, у друштво благостања. Заплет почиње када се између нашег света и света паралелне СФРЈ отворе капије и када дође до мешања. Но, све се завршава хепиендом: војно и технолошки надмоћна СФРЈ из 2017. извршиће инвазију на Србију из 2017, побити „националисте“ и на целој некадашњој територији обновиће Соц-Југославију.

Ту би се, уједно, и завршила прича о овом роману да, изненађујуће, није у питању, ипак, добра књига. Неке књиге су занимљиве, неке подстичу читаоце на размишљање, а добре књиге, посебно у жанру политичке фантастике, јесу и једно и друго. Видојковићев роман је такав.

Критиковао сам, својевремено (2008) једну од Видојковићевих претходних књига (овде), као допринос утемељењу наше „клозетске књижевности“. Несразмеран део те књиге, наиме, чинили су описи стомачних тегоба, начина вршења нужде и садржаја клозетске шоље. Од тада се „клозетска књижевност“, код нас сасвим лепо развила. Тако смо прошле године добили и „хит сликовницу“ за децу, у којој су главни јунаци комади измета чија су имена: Какани, Говница и Тврдокак (овде).

Не може се баш рећи да у најновијем Видојковићевом роману нема натруха ранијег манира, али ту је тек једна епизода са флатуленцијом (испуштањем гаса из задњице; стр. 38) чија је функција за радњу романа, морам признати, нејасна. Постоје и псовке: избројао сам 15 глагола или придева (као и изведеница) на „ј“, 10 на „с“, 7 на „к“, а после ме је мрзело даље да бројим. Но то, ваљда, и није превише за роман од двеста страна, барем када је реч о вулгарности у данашњој српској књижевности.

Међутим, ако изузмемо те појединости (као и незнање лекторки које су у два наврата „Обод“ [из Цетиња] преправиле у „обод“; стр. 8 и 17), све остало у књизи у складу је са добрим стандардима романа из напоменуте врсте фантастике. Радња је динамична и уверљива, стварносна и фикционална компонента су кохерентне, читалац бива усисан у особени свет и са занимањем прати причу о његовом  настанку, као и оно што се с тим светом даље збива.

Посебно су духовите странице на којима се приповеда о сусрету главног јунака, који долази из СФРЈ 2017, са актуелном Србијом, заправо са Београдом, а посебно са Београђанкама: „Фасаде су биле разјебане, уџерице улегнуте, прљавштина и хаос, као да су уместо људских бића у граду живели гремлини. Уочио сам две млађе женске особе: изгледале су као проститутке из филмова, у минићима и мајицама, с уснама пуним колагена. Била су то два језива, готово нестварна бића“ итд. (стр. 91).

Нарочито похвално за ову књигу јесте то што се она, по својим карактеристикама, чини књижевно успелијим делом од оба романа српске политичке фантастике у последњој деценији: од „Лепосаве“ (2007) Павла Ћосића, као и од романа „Незнаном јунаку“ (2010) Сретена Угричића.

Угричићево дело углас је хвалила другосрбијанска „књижевна критика“: „издваја се за неколико копаља од свега другог што се код нас објављује, а претендује на статус литературе“; „као чаша хладне воде усред лета“; „текст од 343 стране без ликова, а читалац ни у једном тренутку не помишља да остави књигу; нека магија је у питању“; „авантуристичко-љубавни наратив о борби добра и зла који се не разликује од било ког холивудског блокбастера“ итд. (овде и овде). Међутим, свако ко прочита првих десет страница овог „романа“ схватиће колико књижевни критичари умеју да лажу, посебно када им је то у идеолошком или личном интересу.

Угричићева дистопија заправо је бескрајно досадно, претенциозно, надобудно и патетично штиво без живота и духа, о некаквој националистичкој и девастираној Србији која и даље, уз помоћ Руса, ратује у Босни и на Косову, а којом управља зли Диктатор. Главни опозиционар је Незнани јунак, описан као  „неустрашиви дезертер“ (стр. 209) – у коме је један критичар препознао Угричићеву самопројекцију (овде). То маштање из фотеље директора Народне библиотеке Србије о јуначкој борби са имагинарним националистичким диктатором типично је за другосрбијанског малограђанина који је храбар само у својим фантазијама. Штиво је пуно патолошких идеологема које се непрекидно клате од аутошовинизма типа: „Dovoljno je živeti u Србији pa da razumeš šta znači biti u nemilosti sudbine i smisla“ (стр. 115; о пејоративној употреби ћирилице код Угричића видети овде), па све до аутофашизма попут: „U Србији se ne vrše eksperimenti nad ljudima, nego samo nad Srbima“ (стр. 183; опширнију критику  видети овдеовде, стр. 33‒34 и овде).

Ћосићева „Лепосава“, наравно, далеко је књижевно успелија дистопија од Угричићеве. У њој се приповеда о нашој земљи у којој је Друга Србија потпуни господар друштва. Реч је о сатиричном приказу Београда у коме је једна улица названа по Наташи Kандић, Пери Луковићу се прави споменик, а Соња Бисерко добија Нобелову награду за мир; за било какав документ обавезно је да се извади „некрштеница“ коју мора да изда СПЦ; Србију су њени пријатељи „из нормалног света“ већ четири пута „цивилизовали из ваздуха“, али још увек нису задовољни, па је око Србије опасан „санитарни кордон“; у школама постоји предмет „Политичка коректност“ из кога се полажу истине попут: „Нову српску фашистичку мисао треба потпуно игнорисати, то је група националистичких и мафијашких апологета и квазианалитичара, пропалих новинара и интелектуалаца у покушају“, итд.

Ипак, без обзира на мноштво духовитих појединости, као и на чињеницу да је реч о неупоредиво животнијем и динамичнијем штиву од Угричићевог, „Лепосава“, ипак, има извесних проблема са радњом – на моменте наивном, на моменте натегнутом, на моменте компликованом – што донекле квари иначе врло добар утисак који ово дело оставља на читаоца.

Видојковићев роман пак не само да је у односу на Угричићево дело права књижевност већ је и кохерентнији и убедљивији у односу на „Лепосаву“. Али, како је онда „Е баш вам хвала“ истовремено добра књига политичке фантастике и, уједно, Утопија другосрбијанских југоносталгичара?

То је стога што је другосрбијански утопизам једнодимензионалан. Наши културтрегерски снобови скачу од среће када код Видојковића читају како су специјалци из СФРЈ 2017. године упали у Владу Србије и побили „националисте“, не би ли и овде успоставили Југославију. Но, мноштво других детаља указује на то да Видојковићева Југославија заправо и није другосрбијанска.

Његова Југославија не само да је остала изван ЕУ и НАТО – ЈНА је четврта армија у свету, а у војску, осим мушкараца, иду и жене – него је СФРЈ и даље социјалистичка земља и изразито антикапиталистичка. Главни јунак примећује да Србијом управљају „криминалци под контролом белосветских банкарских и корпоративних злочинаца“ (стр. 143) – што наши другосрбијански компрадори никад не би смели ни да помисле за своје драге беле господаре.

Таква СФРЈ преживела је у паралелном универзуму, о коме нам прича јунак приповедач, само зато што је Удба 1989. године побила комплетан политички врх земље. Удба је не само и даље свемоћна: дошљаке из „националистичког“ универзума она ће депортовати на Голи оток, где ће бити једноставно ликвидирани и побацани у море. Штавише, у Удби не ради ниједан Хрват (стр. 58, 80 и 106) – што баш не делује као идеал другосрбијанских југоносталгичара.

Уз све то, читаоца на размишљање свакако подстиче и суровост Удбе према сваком ко јој се нађе на путу. Можда и немамо проблем с тим што Удба баца националисте у море, ликвидира политичку елиту или упада у „Пинк“ и пред камерама постреља све учеснике „Фарме“. Али Удба, такође, ликвидира и потпуно недужну Тамару, описану као „фину неку рибу, за разлику од осталих овде“ (стр. 197) – она је добила метак у потиљак само зато што се удбашима нашла на путу.

Дакле, то је цена очувања или обнављања СФРЈ. Неко би је платио, а неко не би. И то је оно о чему размишљамо када затворимо Видојковићеву књигу. Зато је она добра.

По коју цену Југославија? – то јесте актуелно питање не само зато што је следеће године стогодишњица оснивања прве Југославије већ и зато што се Србија поново настоји увући у тзв. Малу Југославију – Западну Балканију (видети овде и овде).

Чини ми се да чак и Видојковићева књига – без обзира на његове намере – показује да би мртваце требало вратити у гроб. Србија ваља да каже тој бледој дами која јој је обгрила леђа: „Извините, али Ваши зуби су у мом врату“. Нека бледа госпођа лепо оде у Загреб, у Љубљану или у Приштину на даљи пансион – јер ми смо је убили, сећате се?

Србија је два пута пробала Југославију и није ишло. Сада покушава са ЕУ и, некако, опет не иде. Зар није време за нешто треће – за суверену Србију у савезу са стварно сродним и пријатељским народима?

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 24. 10. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

9 replies

  1. Морам да признам да ме аутор чланка кроз свој приказ није убедио да је реч о доброј књизи.
    А закључни пасус ми годи, веома.

    Свиђа ми се

  2. ЈУГОСЛОВЕНИ – КО СУ И ШТА СУ ОНИ???
    Одлично питање!
    Сви побројани се труде да никако не припадају србском народу, већ оној другој половини свог биолошког /па и религијског/ порекла.
    Свим силиама гуше у себи то србско јер помешана крв у њиховим жилама не да им мира, као ни помешано пиће у пијаној глави.
    Сви се они, мање или више, изјашњавају наднационално – као ЈУГОСЛОВЕНИ: “биолошки“, идеолошки, религијски…
    Час су “мамини“, час су “татини“, час су комунисти, час капиталисти, час католици, час православци, час муслимани /Бошњаци/…
    Та подељеност унутар њихових личности, комбинована са њиховим личним сколоностима /слабостима/ “Велики Брат“ /“газде“ из иностранства – непријатељи Бога и Човека/, злоупотрбљавају на њихову /личну, породичну…/ и штету СРБСКОГА НАРОДА!
    Они су, у ствари, ЈАЊИЧАРИ, ударна песница за сатирање СРБА ПРАВОСЛАВАЦА, пре свега, у првом плану, а касније и њих самих када одраде свој део ЈАЊИЧАРСКОГ посла.
    Такве личности могу бити добри трудбеници /у свом послу/, али њихово бављење политиком – увек је на штету оне њихове “ДРУГЕ“ биолошке, религијске, идеолошке…половине.

    Југословенство је угушило србство, а нјвеће заслугу за то имају
    комунизам ифашизам – два облика/појаве једне суштине – масонства – које
    није самоникло у србском народу, већ је убачено и наметнуто споља ,
    и то кроз два светска рата!
    Циљ је био – уништење православља, у Русији и Србији.
    У Србији је то подстакнуто и грађанским ратом између “патризана“ и
    “четника“, где је губитник само ПРАВОСЛАВНИ СРБСКИ НАРОД!

    Само, у Србији имте ту скупину Југословена, која не сме ни да присмрди
    у бившим републикама Југославије, иначе би их мрак појео.
    Само у Србији имате да САНУ ради на изради СРПСКО-HRVATSKOG речника,
    званичног језика те одавно нестале и пропале државе ?!
    Ако се томе дода и да се СПЦ усмерава у том правцу – СРПСКО/ПРАВОСЛАВНО
    -HRVATSKO/KATOLIČKOJ УНИЈИ, онда је најбоље да једно време направи
    паузу ступања у заједништво са било ким, али не са оваквим режимом,
    који нас „ВЕБЕРИЗУЈЕ“ и од нас прави робове у сваком погледу!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Драгане Славнићу

    Мој комшија, син Босанца и Хрватице, осећа се и декларише каоЈугословен.
    Шта ви имате против њега и зашто уопште вређате ЈУГОСЛОВЕНЕ ?

    Свиђа ми се

  4. @Деда Ђоле

    И ја имам у породици рођаке из мешовитог брака, али они се не
    баве политиком и не доводе себе у национално-верску дилему,
    као например Ненад Чанак, Соња Бисерко, Наташа Кандић,
    Јелена Милић… који, очигледно, наносе Србији и православном
    србском народу велико зло, заступајући интересе проусташтва и
    уније са Ватиканом.
    Ваше комшије никада нисам видео, не познајм их, па је Ваша
    примедба неумесна и смешна!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  5. Драгане Славнићу

    На целом простору бивше Југославије живи око 2 – 3 милиона грађана који се осећају као Југословени (деца из мешовитих бракова, носталгија, убеђење …).
    Скоро свуда су од новонасталих режима лоше виђени и прогањани, посебно у Хрватској.

    Они немају никакве везе са Ненадом Чанком, Соњом Бисерко, нити са усташама и масонима, па вас овим путем молим да их више не вређате.

    Свиђа ми се

  6. @Деда Ђоле
    Вирус југословенства је смртоносан по Србију. Многи сматрају да је идеја о заједничкој држави Јужних Словена у принципу врло добра , али на жалост…итд… То је погрешно. У датим – реалним околностима, заједничка држава са толиким непомирљивим етничким, верским, културним и економским разликама – боље речено: супротностима, је од самог концепта – преко остварења – крвавог првог распада – па опет мало мање, али ипак крвавог другог распада током непуних 80 година показала апсолутну немогућност њеног опстанка. Мењали су се режими, неки мало подношљивији, неки (као оно комунистички) у суштини нељудски, покушавало се ово – па оно… и? Од свих распадних делова те бивше франкенштајн -државе, данашња Србија има (уз БиХ, коју држе само спољне стеге по принципу “држи буре воду док мајстори оду“) највеће проблеме по егзистенцију своје националне самобитности. Господин Антонић је у праву када говори о три вампира, од којих је онај југословенски најстрашнији и најубиственији (мада ни остала два нису за занемаривање). Његово средиште је Београд, који је одавно престао да буде српски град, са својим “култним“ југоустановама (позориште, кинотека, телеграфска агенција…) које поуздано и успешно – уз свеобухватно господарење хрватске латинице широм Србије, исисава крв и убацује отровне сокове jugoslAvenstva (овде латиница и А нису штампарска грешка). Сви стидљиви и слабашни покушаји рехабилитације српства у Србији су неуспешни, јер њена елита (боље речено оно што само себе елитом сматра) је изгубила осећај за сопствени етнос. Како даље? На Србима је да одлуче – или не…

    Свиђа ми се

  7. @Деда Ђоле

    Не могу ЈУГО-SLAVENI гајити илузију да Православну Србију колонизују
    и направе неку нову “ЈУГОСЛАВИЈУ“!
    То не смеју ни да помисле у било којој од бивших република СФРЈ, а камоли
    да се овако и оволико јавно непријатељски односе према домаћем станов-
    ништву – крајње дрско, безобразно и отворено непријатељски?!
    Зашто им Ви, који не заступате те и такве екстремне ставове, не контрирате
    и мало их приземите?
    Православни Срби просто немају право да се тако декларишу, јер им се
    одмах приписује “КЛЕРО-ФАШИЗАМ“ , “ВЕЛИКО-СРБСТВО“, “ЧЕТНИШТВО“…?!
    Ако већ и сами кажете да као “ЈУГОСЛОВЕНИ“ нисте нигде добродошли, а не
    нарочито у Хрватској, па онда имајте обзира према чињеници да их је већина
    овде у Србији, да живе, раде, оснивају породице, школују се, уживају сва
    грађанска права као и већинско Православно становништво, и да немају
    никаквог разлога за екстремизам према домаћем становништву /Православним
    Србима/ који који, без икакве задршке, испољавају горе побројани појединци
    и разноразнразне НВО, а све по диктату страног фактора???
    Југословенство није више држављљнство, нити национлна припадност,
    јавно се не може кроз институције државе легализовати, па остаје питање:
    Каква је сврха тог Вашег инсистирања на – “ЈУГО-SLAVENSTVU?
    У било којој земљи Европе, ви морате прво бити држављанин те државе –
    НЕМАЦ, ГРК, ШПАНАЦ, ФРАНЦУЗ БРИТАНАЦ, ШВАЈЦАРАЦ, БЕЛГИЈАНАЦ…
    па тек онда припадник овог или оног народа или мањинске заједнице.
    Дакле, Ви и сви вама слични, Ваши истомишљеници – ЈУГОСЛОВЕНИ –
    требало би, ФРМАЛНО-ПРАВНО, да будете СРБИЈАНЦИ као држављани
    државе у којо живите, признате од УН-а, па тек онда ово друго: Србин, Хрват, Босанац, Македонац, Бошњак, Мађар, Албанац…
    А, не, то никако! Ви не желите да будете Србијанац, држављанин Србије,
    јер Србију не признајете као своју државу, већ неку варијанту неке ваше
    лудачке, нове државе која се може звати и ЂАВОСЛАВИЈА, али само да
    не буде Срб-и-ја /ЈЕСАМ ОНЈА КОЈИ ЈЕСТЕ/!!!
    Дакле: проблем је у патологији – мржњи до те мере – да не желите ни да чујете
    то име – СРБИЈА, а у њој живите и радите, без икаквих сметњи, као и већинско
    Православно становништво.
    Шта вама смета – то не знате ни ви сами, али Србе и Србију не можете да
    смислите?!
    Е, то је ваш унутрашњи проблем и то морате сами са собом да решите.
    Решење је једноставно!
    Уз Божију помоћ покушајте до да превладате!
    Приговарате ми да вређам људе из мешовитих бракова, а то не може бити
    никако, јер сам окружен ближом и даљом родбином, кумовима и позаницима
    из таквих бракова.
    Ћерка ми је удата за човека другог народа православне вере.
    Венчани кум ми је по мајци – Македеонац, а по оцу -Немац.
    Други кум ми је по оцу – Србин, а по мајци – Цинцарин.
    Трећи кум /крстио сам му обоје деце/ је по мајци – Србин, а по оцу – Италијан.
    По линији мајчине родбине имам снајку – Словенку, зета – НЕМАЦА/ЧЕХА
    По линији очеве родбине имао сам снајке, стрине – Хрватице.
    Али, сви они се не баве политиком, свак живи свој живот – по својим
    обичајума и вери, и нико до њих нема комплексе угрожености од већинске
    србске средине у кој живи.
    Једини крајњи екстрем је био од једне снајке – Хрватице, која ми је убила
    брата од стрица /даља родбина/, у овом рату, зато што је био Србин
    из мешаног брака – стриц Србин и стрина Хрватица, што је њој у једном
    тренутку засметало, и то злодело учинилиа пред малолетном ћерком,
    која се, после тога, одрекла те своје назови мајке.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  8. Допао ми се завршетак чланка Слободана Антонића. Покушаћу да га коментаришем. Моје речи су у заградама.

    Антонић : „Србија је два пута пробала Југославију и није ишло. Сада покушава са ЕУ и, некако, опет не иде. Зар није време за нешто треће – за суверену Србију у савезу са стварно сродним и пријатељским народима?“

    „Србија је два пута пробала Југославију“ – (Тачно. У два периода : 1920-1941, 1945-1990. Све заједно 65 година)

    „И није ишло“ – (Осим послератног периода ропства Сатани и Гороломнику из Комненовог сновиђења, у Југославији се лепо живело. Много боље него у Милошевићевој Србији)

    „Сада покушава са ЕУ и, некако, опет не иде“ – (Екипи која данас води Србију – и која је још деведесетих била у власти – важна је само власт. Она се боји Европе)

    „Зар није време за нешто треће – за суверену Србију у савезу са стварно сродним и пријатељским народима?“ – (Што да не ? Предпостављам да је аутор мислио на Русију. Штета што то није прецизирао и развио. Није лако ? Можда неко од коментатора може да допуни и разради ауторову мисао ?)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s