Ознаке

, ,

(Taylor & Francis Online, 20. 11. 2014)

Увод

Марија Енгстром

Садашњи сукоб и све дубљи идеолошки јаз између Русије и Запада захтева свеобухватну анализу поновне идеологизације руске унутрашње, спољне и безбедносне политике. Ова ре-идеологизација је постала видљива већ на почетку трећег мандата Владимира Путина на месту председника Руске Федерације 2012. године, али је почела да привлачи више пажње због украјинске кризе и припајања Крима Руској Федерацији у марту 2014. године.

У овом чланку, тврдим да је Путинов такозвани конзервативни заокрет у пуном складу са политичком доктрином која је развијена у бројним десничарским интелектуалним круговима и аналитичким центрима, који себе виде као неоконзервативне. Ова доктрина сматра да се држава без идеологије не може сматрати сувереном. Ова „објава суверенитета“ је најјасније изражена у речима Алексеја Пушкова, шефа комитета Државне думе Русије за међународне послове, који је 10. августа 2013. године изјавио да „Вашингтон мора да током ‘паузе’ у односима између Русије и САД схвати да Русија више није ‘политичкa колонија’ САД.[1]

Интелектуалци конзервативног блока су одавно тврдили да су забрана државне идеологије у Русији (Поглавље 1, члана 13 Устава Руске Федерације) и оријентација Кремља према концепту реализма изузетно штетни за националне интересе и безбедност Русије. Након распада Совјетског Савеза и одбацивање марксизма није постојала идеолошка алтернатива либералном моделу домаће, спољне и безбедносне политике, све до сада. Овај нови конзервативни наратив се одликује снажним месијанизмом и анти-западним (анти-америчким) сентиментом.

Моја анализа ће се усредсредити на концепт Русије као Катехона, као светског „штита“ против апокалиптичних снага хаоса. О овом концепту се нашироко расправљало у утицајним десничарским интелектуалним круговима током последње две деценије. Он је понуђен Кремљу (без употребе израза „Катехон“) као основа нове руске државне идеологије током протеста руске несистемске либералне опозиције 2011-2012. године и у време Путинове председничке кампање 2012. Верујем да би поједини унутрашње–политички процеси протеклих година и значајни домаћи догађаји који су у последње време узбуркали међународну заједницу, као што су демонстративна реторика „руских традиционалних вредности „, концепт „руског приступа људским правима „, нове законске иницијативе из 2013. године, лов на „агенте утицаја“, као и акције против невладиних организација, требало бити схваћени у светлу идеологије „Катехона“. Обично се ови процеси у медијима па чак и у озбиљним академским текстовима приказују као „ауторитативни обрт“ у руској политици или као резултат руске „заосталости“ и националистичке или чак „фашистичке“ пропаганде. Употреба ових негативних термина указује на разумљиву западну критику данашњег руског режима, али није од стварне помоћи приликом разумевања онога шта се дешава у Русији и зашто људи подржавају „идеолошки заокрет“ Кремља[2].

Феномен пост-совјетског конзервативизма и успон политичке теологије у савременој Русији скренули су пажњу научника из различитих дисциплина[3], али концепт Катехона још није изучаван. Моје истраживање у оквиру растућег дискурзивног поља новог руског конзервативизма се фокусира на историјској анализи традиције државног месијанизма у руској култури, као и на проучавању западног корена савремене руске конзервативне доктрине. Сматрам да је актуелизација месијанске Катехон-идеологеме и проширена употреба колективне културне меморије у савременом политичком дискурсу један од главних фактора који доводи до популарности Путинове политике „идеолошког суверенитета“ у спољној и безбедносној политици међу елитом и код обичних руски грађана.

Током украјинске кризе бројни политички аналитичари и новинари су почели да виде сличност између Путина и америчких неоконзервативних политичара, називајући Путина руским неоконом или „руским јастребом „и говорећи о „несветом савезу“ између Путина и америчке хришћанске деснице.[4] Руски политички филозофи конзервативног блока су касних 1980-их отворено изјавили да прате кораке Европске Нове деснице као и америчке неоконзервативце. Утицај америчког неоконзервативизма на формирање пост-совјетске конзервативне мисли у Русији у неколико радова истражује истакнути филозоф Борис Межуев.[5] Савремени руски месијанизам његове присталице виде као алтернативу доктрини амерички изузетности и као значајни идеолошки инструмент за отворени изазов западној хегемонији и за стварање новог полицентричног светског поретка. Они такође тврде да је прави разлог садашњег новог „идеолошког хладног рата“ између Русије и САД судар два месијанска пројеката са заједничким коренима у хришћанској есхатологији и европској политичкој мисли.

Чланак се састоји из три дела. Први део је кратка презентација пост-совјетског неоконзервативизма, његовог настанка, развоја и главних представника. Такође коментаришем најзначајније десничарске аналитичке центре. Други део је такође кратак и испитује промене у тексту новог спољнополитичког концепта Руске Федерације из 2013. у односу на претходну верзију из 2008. Коначно, у трећем и најважнијем делу овог чланка усредсређујем се на наратив Катехона који Русију види као „штит“ који штити свет од Аномије и на идеологију „Атомско православље“, који спаја хришћански месијанизам са политиком нуклеарне одбране.

 

Интелектуални кругови деснице и феномен пост-совјетског конзервативизма

 

Нови руски конзервативизам, неоконзервативизам, и пост-совјетски конзервативизам: сви ови термини су синоними, а они означавају не политички, већ пре метаполитички, интелектуални покрет, који делује као обједињавање уметности, књижевности, филозофије и политике. Руски неоконзервативци, као њихове европске и америчке колеге, делују првенствено индиректно кроз неформалне групе, аналитичке центре, јавне дебате, као и преко приватних медија и издавачких кућа. Циљ ових метаполитичких заједница јесте да утичу на јавно мњење како би се успоставила доминација про-конзервативне политичке моћи и/или како би се увео „нови поредак“. Текстови савремених радикалних конзервативца не представљају неки политички програм, већ пре личе футуристичке манифесте и памфлете. Они су отворено објавили главни задатак савремених десничарских интелектуалаца: да се створи нова митологија империје која би била у стању да мобилише земљу и њене људе у новој историјској ситуацији. У својим метаполитичким активностима, руски неоконзервативци усвајају тезу италијанског марксисте Антонија Грамшија (1891-1937), који тврди да се мора постићи „културна хегемонија“ у колективној свести, па тек онда очекивати успех у политичкој сфери. Од средине 1980-их, један од активних пропагатора стратегије културне хегемоније је лидер француске Нове деснице Ален де Беноа, кога би требало сматрати једним од оних који су утицали на руске неоконзервативце[6]. Ален де Беноа наглашава важност „нечујног“ постизања метаполитичких циљева – не преко директних политичких изјава, већ индиректно, користећи културу као политички инструмент.

Следећи поједине истраживаче, на пример, Голинко-Волфсона[7] тумачим политичко свето као доказ „емотивног заокрета“ који је карактеристичан за секуларне епохе, као знак повратка осећајности и као трагање за новим облицима колективитета и заједништва. Неоконзервативни покрет се може дефинисати као одређена „заједница која је дотакнута“, која прати ове тенденције, уско повезујући политичко и емотивно. Језгро неоконзервативне антропологије није рационалан држављанин, већ посвећен, осећајан грађанин.[8]

Исто тако, десничарски интелектуалци критикују либерализам углавном са естетичке и емоционалне тачке гледишта: либерализам је приказан као деформисан, празан, лишен жртве и хероизма, као тријумф продаваца магле[9] и крда[10]. У неоконзервативној реторици, либерализам је изједначен са отупљеношћу и досадом. Како руски социолог и филозоф Александар Филипов напомиње:

„Чини се да либералне идеје нису толико неубедљиве или контрадикторне, колико отупљене. Ова појава изгледа као нешто ново и важно. Отупљеност је естетичка категорија. Либерали, и моралисти и утилитаристи, потцењују естетику и осећајност[11]

Руски неоконзервативни интелектуалци верују у „магију“ која се остварују кроз речи и слике, то јест, они не верују у рефлексивну функцији уметности, већ у њену креативну, ритуалну функцију. Неоконзервативни текстови би требало да плене и омађијају; они опонашају стил манифеста и пуни су метафоре, јасних епитета и преувеличавања. Њима посебно недостаје аргументација, уместо тога нуде снажан и енергичан ток магијских формула и симбола. Социолог и публициста Александар Кустарев у свом раду под називом „Конзерватизам и … конзервативизам“ користи термин антисистемски конзервативизам, помињући контрадикције унутар овог покрета: револуционарну реторику с једне стране, и трагање за моделом друштвеног поретка у прошлости, с друге :

[…] Антисистемски конзервативизам […] је у потрази за идеалом свуда само не у садашњости. Ово га уједињује са хилијастичко-есхатолошком јереси средњег века.

[…] Антисистемски конзервативизам касне модерне је радикалан у свом одбијању садашњости, која је проглашена за дегенерисану и осуђену на пропаст. Он непрестано трага и налази знаке долазећег „краха система“. Без тих апокалиптичних пророчанстава, без слике „краја света“ и долазећег „спасења“, њено величање прошлости би изгледало као бесплодна естетичка поза […][12]

Футуристичке и апокалиптичне теме, револуционарна реторика и тежње ка „обнови будућности“ које Кустарев помиње, главне су карактеристичне особине руске неоконзервативне идеологије, која захтева детаљнију дискусију.

Mарија Енгстром (Maria Engström), доктор славистике на Даларна универзитету, Шведска. Бави се истраживањима савремене руске културе и политике. Предмет њеног интересовања су улога религије у савременом руском друштву и политици, пост-совјетски десни интелектуални миље, пост-совјетски конзерватизам у уметности и политици, руски утопијанизам, руска научна фантастика, руски језик и нови медији

Са енглеског посрбила: Владанка Војводић Милетић


[1] Алексеј Пушков, РИА Новости, 10. 8. 2013.

[2] Према истраживању независног Левада центра у мају 2014. године, рејтинг поверења јавности Путину је 78,3 одсто. Несистемска опозиција у Русији обично супроставља овим бројевима аргументе као: „моја земља је болесна“, „тиранија лумпен пролетаријата“ или  „Руси воле јаке вође“.

[3] Sergei Prozorov, ‘Russian Conservatism in the Putin Presidency: The Dispersion of a Hegemonic Discourse’, DIIS Working Paper, 2004, p. 20; Marlene Laruelle, ‘Conservatism as the Kremlin’s New Toolkit: An Ideology at the Lowest Cost’, Russian Analytical Digest, No. 138 (November 2013); A. Makarychev and A. Yatsyk, ‘A New Russian Conservatism: Domestic Roots and Repercussions for Europe’, Notes Internacionals CIDOB, No. 93 (June 2014).

[4] David Ernst, ‘Putin’s Right Hook: The Strategic Implications of Russia’s New Conservatism’, The Federalist, 26 February 2014; Anton Shekhovtsov, ‘The Kremlin Builds an Unholy Alliance with America’s Christian Right’, War is Boring, Medium, 13 July 2014.

[5] Борис Межуев,  Американский фундаментализм и русская “консервативная революция” [Амерички конзерватизам  и руска  “конзервативна револуција, Логос бр.1 (2003); и  Межуев, Мировая империя, ее „друзья“ и „враги“ [Глобална империја њени “пријатељи” и “непријатељи” Политическии журнал, бр. 25 (2004).

[6]T. Sunic, Against Democracy and Equality: The European New Right, (Против  демократије и равноправности: Европска Нова десница (Њујорк: Петер Ланг, 1990), New York: Peter Lang, 1990стр 29-32

[7] Дмитрий Голынко-Вольфсон  „Консерватизм и искусство эмоциональной вовлеченности“ [Конзерватизам и умеће  емоционалне укључености], Художественный журнал, бр 54 (2004).

Доступно и на http://xz.gif.ru/numbers/54/emotsii/ (прим ВВМ)

[8] У том смислу, треба имати на уму да су емоције постале правно питање у Русији у 2012. након непоштеног суђења (infamous trial)  групи „Пуси рајотс“. Дана 20. јуна 2013. године, Путин је потписао резолуцију „о заштити верских осећања грађана“.

[9] Прим ВВМ: Не постоји одговарајућа реч за енглеску реч huckster на српском језику. „Хакстери“ су oни који подмећу јефтине копије скупих производа, или писци реклама, они који се служе преваром, притиском, досађивањем како би продали одређену робу или услугу.

[10] Прим ВВМ: односи се на групу људи који имају сличне карактеристике, погрдно значење.

[11]  Александр Филиппов, Чувственностъ и мобилизация . К проблеме политической эстезиологии. „Осећајност  и мобилизација. О проблему политичке естезиологије], у De_futuro, или История будущего ,Москва: Политическии класс, 2008), стр 119-40.

[12] Александр Кустарев, „Консерватизм и … консерватизм „[Конзерватизам и … конзервативизам], Неприкосновеннии запас, вол. 1, бр 69 (2010).

Доступно и на: http://www.intelros.ru/readroom/nz/nz_69/5541-konservatizm-i-konservatizm.html (прим ВВМ)

Advertisements