Ознаке

, , , , ,

На вечери сећања посвећеној Жарку Видовићу, пригодно насловљеној „Човек век“,  говорили су професор Драган Ашковић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), Мило Ломњпар и Милош Ковић. Сваки од говорника је био у прилици да дâ свој суд о лику и делу Жарка Видовића али и да укаже на свој лични сусрет са овим изузетним човеком. Та сведочанства дају изговореним излагањима са вечери сећања карактер својеврсних прилога за биографију упокојеног Жарка Видовића, извештава наш Милош Милојевић

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Поводом годишњице од упокојења Жарка Видовића, српског православног мислиоца, „историчара цивилизације“ и јединственог сведока српског 20. века уприличена су два догађаја на којима је било речи о његовој личности и делу. Први је одржан на Коларчевом народном универзитету у Београду 18. маја а други (о коме ће у овом приказу бити речи) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 19. маја.

На вечери сећања посвећеној Жарку Видовићу, пригодно насловљеној „Човек век“,  говорили су професор Драган Ашковић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), Мило Ломпар и Милош Ковић. Сваки од говорника је био у прилици да дâ свој суд о лику и делу Жарка Видовића али и да укаже на свој лични сусрет са овим изузетним човеком. Та сведочанства дају изговореним излагањима са вечери сећања карактер својеврсних прилога за биографију упокојеног Жарка Видовића.

Уводничар и модератор вечери био је професор доктор Драган Ашковић. Он је указао да је Жарко Видовић био импозантна личност, да је иза себе оставио огромну писану заоставштину са бројним делима која би требало приредити и објавити.

Митрополит Амфилохије (Радовић) је своје излагање отпочео сећањем на упознавање са Жарком Видовићем 80–их година прошлог столећа. Он је, сведочи митрополит, дошао на Православно богословски факултет док је он ту већ био наставник. Према митрополитовом суду, реч је о великом човеку и великом мислиоцу. Он се као мислилац православних уверења постепено укључивао у интелектуални живот Цркве који се тада будио и наново конституисао, а још постепеније у јавни живот. Можда због тога не треба да изненади то што су се многи од нас релативно касно сусрели са делом Жарка Видовића.

Он је, према митрополитовим речима, био једноставан, ненаметљив али и човек изузетне духовне и мисаоне дубине. Рат је провео у заробљеништву у Скандинавији. Ту је засновао породицу, а митрополит је исказао своје надање да ће се она укључити у рад Фондације која се под Жарковим именом конституише.

Основна његова преокупација било је бављење културом, уметношћу у широкој временској и просторној перспективи. У Загребу је имао приличних тешкоћа. Тражио је, наиме, да се оснује удружење заточеника – а то очито није била популарна иницијатива. Он је касније из Загреба дошао у Београд и ту је радио у Институту за друштвено-научна истраживања – где је наставио своје филозофско, естетско и теолошко дело. Према митрополитовим речима, важан утицај на његово истраживачко опредељење имао је ава Јустин Поповић. Када је приликом једном сусрета Видовић рекао ави Јустину како се по службеној дужности бави истраживањем Плотинове мисли, ава Јустин му је рекао да ће се он у пуном смислу интелектуално остварити када се буде посветио проучавањима Његошевог дела.

Митрополит је такође навео како се Видовићева књижевна заоставштина налази у Патријаршији. Његово животно распеће и сусрет са злом које је тријумфовало у Европи определило је његово становиште о уметности, култури и дубоком смислу живота.

Видовић је, према митрополитовим речима, доживео сличан интелектуални пут као владика Николај Велимировић. Владика Николај је проучавао западну филозофију и био је одушевљен панхуманизмом у европској мисли. Касније се дубоко сусрео са православним наслеђем и тај сусрет заједно са искуством заточења у Дахауу током Другог светског рата изнедрили су значајно дело „Порука српском народу кроз тамнички прозор“. Митрополит Амфилохије је повукао паралелу између животног пута владике Николаја Велимировића и животног пута Жарка Видовића. Осетио је сву трагику људског бића и обоготворења људских ствари. Вратио се литургији и ту доживео истинско смирење.

Према суду митрополита Амфилохија, ретко ко је осетио Његоша тако дубоко у српској култури као Жарко Видовић. Откривао је дубоке слојеве Његошеве мисли. Митрополит је указао да Митрополија црногорско–приморска 19. маја прославља „ловћенског тајновидца“ и да је томе немало допринео својим делом Жарко Видовић. Он је осетио Његошево слављење литургије – посебно јер је и сам искапио горчину живота. На свом животном и историјском распећу спознао је дубљу истину о себи, о Христу, о човеку и његовом делу.

Митрополит је оценио да је Жарко Видовић свакако једна од истакнутијих личности новије српске историје и велики настављач живот хришћанског предања.

Са вечери сећања (Фото: Стање ствари)

Драган Ашковић је потом указао да је последњих месеци живота Жарко Видовић био срећан што је упознао човека који боље од њега познаје Његошево певање – овим ласкавим речима најавио је наредног говорника на трибини, професора Мила Ломпара.

Мило Ломпар је своје излагање концентрисао на Видовића као изучаваоца и тумача Његошевог дела. На самом почетку, међутим, укратко се осврнуо на Видовићеву личност – према његовим речима Видовић је имао неку врсту доброте која увелико превазилази грађанску љубазност и на сабеседника оставља снажан утисак.

У проучавањима Његоша он је продужио једну истакнуту традицију. У 20. веку прошли смо кроз велику редакцију проучавања Његоша. У свакој култури постоје песници који су вододелница националне историје, истакао је Ломпар и указао на пример Пушкина у руској и Гетеа у немачкој књижевности. Његошев дух био је нешто на шта су различито реаговали разни проучаваоци. Постоји књижевно-историјска и теоријска линија проучавања. Истакнуто место прве традиције је дело Богдана Поповића. Другу традицији проучавања Његоша утемељили су класични филолози – Аница Савић-Ребац и Мирон Флашар. Та традиција је компатибилна са теолошком традицијом коју су, према Ломпаревим речима, обележили радови владике Николаја Велимировића („Религија Његошева“), Атанасија Јевтића и Димитрија Калезића („Етика Горског вијенца“). Жарко Видовић припадао је овој, теолошкој, традицији проучавања Његоша.

У њему се, како је Ломпар запазио, сустичу две традиције нашег искуства које се означавају именима градова Атине и Јерусалима; реч је о споју хеленског и хришћанског духа. Проучаваоци Његоша често (пре)наглашавају једну од тих компонената. Видовић је тежио уравнотеженом приступу – он је истраживао место „агона“, али обраћа пажњу на литургијски ослонац Његошевог дела који не посматра искључиво у историјско-естетској координати.

Ломпар је истакао да је Видовић био један од ретких духова који је разумео значај „Лажног цара Шћепана Малог“ у Његошевом опусу. Пре тога ово дело је схватано као отпадак Његошевог духа. Његош је испод једне анегдоталне приче поставио причу о самозванцу. У „Лажном цару Шћепану Малом“ преокреће се идеја „позвања“, човек позива сам себе и себи одговара. Његош је, према Ломпаровом суду, у овом делу осетио дух модерног времена, и они није случајно настало већ је резултат Његошевог духовног развоја.

Ломпар је указао да се као студент сусрео са Видовићевим делом баш тамо где је он писао о три значајна Његошева остварења и када је сместио „Лажног цара Шћепана Малог“ на одговарајуће високо место. Ломпар је илустровао да је Видовић био тихи ауторитет у српској култури: у једној полемичкој напомени у том есеју одговара на приказ драматизације „Горског вијенца“ из пера истакнутог есејисте Јована Христића; Христић је ту написао да је имао права [Душан] Матић када је рекао да га [Његоша] на сто година треба закопати, оставити па ћемо после видети шта ћемо са њим. За Жарка Видовића је ова реченица, како наводи Ломпар, била више од суда, за њега је она била својеврсни прекршај. На одмерену и сажету Видовићеву критику, написану без икаквог једа и пренаглашене полемичности, Христић је одговорио тако што је – када је есеј поново објављен као део књиге – изоставио проблематичан навод. Ломпар је указао да је Видовић имао ауторитет који није проистицао из моћи већ из способности да људе суочи са њима самима. Овај ауторитет произилазио је из дубоког унутрашњег духовног искуства.

Ломпар је указао да је у књизи о Његошу и Косовском завету Видовић разумео да је Његош класични песник српске културе јер је успео да поново осмисли косовску традицију – спојио је две традиције које су се паралелно развиле, народну, фолклорну и високу, сакралну традицију. Унутрашње сабирање целокупног искуства и преобликовање у вези са песниковом личности јесте оно што Његоша чини класичним песником.

Жарко Видовић је занемарио естетско-књижевна питања – која је сматрао углавном решеним – и усредсредио се на судбинска питања Његошевог дела, подвукао је Ломпар.

На крају Ломпар је указао на његово лично познанство са Жарком Видовићем. Срели су, према његовим речима, доста касно и неколико пута су имали прилике да разговарају. На последњем јавном наступу у Римској дворани Библиотека града Београда заједно су говорили Жарко Видовић, Мило Ломпар и професор Војислав Јелић, са Филозофског факултета у Београду. Ломпар је на крају указао да као професор српске књижевности 18. и 19. века на Филолошком факултету у Београду, где држи курс посвећен Његошевог делу, сваке године има прилике да се сусретне са „титрајем мисли Жарка Видовића“.

Извор: Двери.рс

Милош Ковић, историчар са Филозофског факултета у Београду, сведочио је о свом искуству познанства са Жарком Видовићем. Упозорио је да ће излагање стога неумитно бити ограничено хоризонтом тог искуства.

Ковић је указао да је Видовића упознао када је овај већ превалио деведесету годину али се са његовим делом сусрео раније, пре 30-ак година, и то преко рада проф. Светомира Бојанина. Тај сусрет са писаним делом, међутим, по речима самог Ковића, није био ништа у односу на лични сусрет. Ковић је истакао да превасходно говори о томе какав је утисак на њега као историчара оставио Видовић и какав би импулс његова мисао могла да дâ српској историографији.

Ковић је подсетио и подвукао да је разговор са Жарком Видовићем значио да разговарате са неким ко је лично, из својих предратних, сарајевских дана, познавао светог Вукашина из Клепаца, доктора Неђу Зеца, Ингмара Бергмана, који му је током скандинавских година позајмљивао на читање Станиславског, а потом и небројено много других знаменитих личности.

Ковић је навео да су му разговори са Видовићем били драгоцени због сведочења о његовом „логорашком искуству“. Он је прошао кроз заробљеничке логоре и комунистичке казамате. Говорио је да о српској историји у Другом светском рату има много тема, али да је примарно „српско логорско искуство“. Он је, подсећа Ковић, указивао да се то искуство протеже на читав 20. век – сам је изгубио две полусестре пошто им је мајка била заточена у логору у погромашком насиљу над Србима почетком Првог светског рата.

Ковић је рекао како је Видовић био сведок тог специфичног српског искуства. О Видовићевој личности навео је како је Видовић био лишен било какве надмености – иако је говорио више светских језика, имао огромно знање и широку културу: инсистирао је да га ословљавају са „деда Жаре“. У интелектуалном смислу велики утицај на њега остварили су Светозар Радојчић, Александар Дероко и Милан Кашанин. Ту је и велики утицај светог Јустина Ћелијског.

Ковић је духовито приметио да је Видовић био „скојевац у Краљевини Југославији, Србин у НДХ и православни писац у Титовој Југославији“. Искуство маргине, указао је Ковић, било је оно што је у значајној мери обележило његову егзистенцију.

У Сарајеву је написао књигу „Историја цивилизације у пет епоха“, коју није могао да објави ни у Сарајеву ни у Загребу и која ни данас није објављена већ постоји само у форми скрипта. Себе је разумевао као „историчара цивилизације“, а посебно га је занимало како култура обликује цивилизацију. Инсистирао је на разлици западне и медитеранске цивилизације. Из Загреба је протеран 1967. пошто је био један од првих људи који су указали на опасност од Маспока. Стигао је у Београд, где је радио у Институту у Ђушиној улици – недалеко од места свог заточења после Другог светског рата.

Ковић је навео како је Жарко Видовић указао на кључно место цркве у националном формирању српског националног идентитета. Од њега је чуо термин „заветне нације“ – а аналогна идеја постоји и у делу Ентонија Смита, истакнутог западног теоретичара нације. Ковић је указао да је у српској академској средини теже афирмисати једну овакву идеју него што је то случај на престижним академским институцијама у, на пример, Великој Британији. Јевреји се у заветном схватању нације истичу као прва нација а концепт „изабраног народа“ остварио је утицај на Јермене, а потом и на Србе. Та заветна идеја враћа се у време Реформације и она је и дан-данас, у первертираном облику, присутна код многих нација на Западу. Сличности становишта Жарка Видовића и Ентонија Смита су веома инструктивне, оценио је Ковић. По том схватању нације, Срби се означавају као „светосавски народ“, народ „светосавског завета“.

Ковић је указао да, док трагамо за дубоким увидима код значајних западних мислилаца, донекле пропуштамо да код мислилаца из нашег народа, какав је био Жарко Видовић, видимо такође важне увиде и спознаје.

Ковић је навео како се од 1690. године Срби налазе у новом, средњоевропском окружењу и од тада српски интелектуалци гледају на српску историју очима Средње и Западне Европе. Ковић је подвукао да је Видовић указивао како је потребно да поново откријемо своју историју и њен унутрашњи смисао и закључио да је потребна обнова онога што је Видовић називао „историјском свешћу“. Заветни смисао српске историје он је налазио у делу Петра II Петровића Његоша.

Главни део ове вечери посвећене успомени на Жарка Видовића завршен је кратким излагањем Драгана Ашковића. У свим излагањима је било више опсервација значајних за разумевање личности Жарка Видовића и његовог рада. Надамо се да ће овај догађај допринети да се дело овог изузетног мислиоца у већој мери афирмише у српској јавној сфери.

Милош Милојевић

ПОСЛУШАЈТЕ ЈОШ

Храм о Жарку Видовићу

Овонедељно издање Храма посвећено је успомени на др Жарка Видовића (1921-2016), угледног, како је пре свега себе доживљавао, историчара цивилизација и филозофа богословља.

Жарко Видовић

Прошла је једна година од како земно нема доктора Видовића, али по трибинама (од Коларца, парохијских домова до Богословског факултета у Београду), оно што је заједничко свим угледним интелектуалцима, који су говорили, јесте констатација да време професора Видовића тек долази.

Гост данашње емисије је историчар др Милош Ковић, доцент на Филозофском факултету у Београду са којим разговарамо о делу и изузетно богатом животу, у који је стао готово један век, овог изузетног мислиоца, медијски неоправдано скрајнутог. Eмисију илуструјемо изабраним тонским записима (из 2002 и 2015) на којима др Жарко Видовић говори о библији, литургији, човеку, Истоку…

Аутор и водитељ: Душанка Зековић

(Радио Београд, 18. 6. 2017)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements