Ознаке

, ,

Ако је глобализација у новофеудалном стилу, са вазалствима, наднационалним и поднационалним организацијама и мрежама моћи а без доминантне улоге вере и без стабилних заједничких вредности, неповратан процес који јако утиче на нас у Србији, наша црква треба да одреди своју стратегију деловања у том оквиру.

Уколико је обнова царстава и паралелно учвршћивање националног идентитета која се наслућује на Истоку могућа и пожељна, наша црква треба да одреди своју стратегију деловања у том оквиру.

Наша мала Србија (иако се можемо сложити са тим и да „Није мала, није мала…“) покушава да се у тим процесима не одреди. У имитацији блиске југословенске праксе настале у сасвим различитим околностима. И то нас води стагнацији и даљем опадању економије, културе…

Црква која споро мења своје стратегије деловања у свету (са разлогом, али понекад и само због инерције) сачувала је из прошлих времена подразумевање сарадње државе и Цркве, без обзира на отрежњавајући период живота у Југославији па и под атеистичком влашћу. Можда не баш „симфоније“, али значајне сарадње у којој и држава и Црква траже корист у одређенима областима.

Без обзира на могућу штету која држава у сада очигледно неравноправном међусобном односу наноси деловању Цркве, Црква чува систем спојених судова са државом.

Кад се држава у свом историјском ходу заглави, а сад је већ под западним утицајем и без праве самосталности и циља, прети опасност и да Црква постане неактивна и пасивна.

Црква чува мудрост, као ниједна институција коју имамо, али да ли је баш све што чинимо као Црква мудро?

Да ли је у овом тренутку мудро очекивати од пропале државе да инспирише начин деловања Цркве?

Сви они који желе од своје Цркве још нешто осим Литургије као најважнијег и централног деловања Цркве, очекују некакве путоказе, очекују скице за сувисло усмеравање што већег броја својих животних активности у сувислом смеру.

Како у Цркви нема озбиљних расправа о смеру деловања у свету који се тмурно комеша, нарастају нервоза и унутрашњи сукоби између различитих струја. Тамо где нема заједничког кретања, заједничког циља и заједничког сагледавања препрека на путу ка том циљу, нужно долази до замене смислених поступака унутрашњим сукобима који (`утешно’) симулирају кретање. Националисти и екуменисти, зилоти и новотарци, конзервативци и модернисти – а све због спољних фактора према којима није успостављен однос.

Статичност у историји је дубоко погрешна и неподношљива свима који је осете.

Вечност ће увек бити важнија од пролазног, али пролазно увек мора да тежи вечном. Није свеједно на који начин то ради.

Док не почнемо озбиљно да се бавимо овим суштинским питањима, било би разумно да не спречавамо плурализам мишљења и тежњи.

У међувремену – покушајмо да у нашој збуњености и успаваности разумемо једни друге, да се руководимо законима жртве и љубави, молимо се за то Господу и манимо се имитације државне моћи.

Црква Светог Саве има снагу да, без обзира на стање државе и без обзира на слабости оног човечанског дела у Богочовечанском организму, поведе поверен јој народ у добром смеру.

Не чекајући државу, која сад већ сасвим недовољно служи истом том народу.

Почнимо да се бавимо важним питањима.

Добро знамо да не може бити православне државе и политике, православне економије, православне науке, посветимо се озбиљно и одговорно откривању православних политичара, православних економиста, православних научника и уметника, и дајмо им поверење и одговорност. Уз будно праћење и помоћ. Откријмо поново своју мисију и обавезу служења ширем кругу. Пронађимо практичне могућности да верујући људи живе Литургијом између недеље и недеље. То ће бити корисно ма која опција глобалних процеса да код нас претегне.

И почетак било какве стратегије.

Можда ће се онда у мору безнађа појавити нада да ипак можемо наше земаљске животе усмерити у добром смеру. И можда ћемо онда добити реалне критеријуме да ли радимо нешто добро или не.

Без обзира да ли ће наша мала земља остати под утицајем западног глобалног новог феудализма или православног царства или било ког иноверног царства. Све смо то већ видели.

А верујући људи у овом вредносном хаосу од Цркве очекују озбиљну помоћ и руковођење.

СПОСОБНОСТ ЗА ЖРТВОВАЊЕ

Олако се називамо хришћанима а де се и не запитамо колико смо заправо спремни да се жртвујемо за своју веру, Љубави ради, Бога ради.

Олако уочавамо шта све око нас не ваља а не питамо се да ли смо спремни да се жртвујемо да се нешто промени на боље.

Ко помисли да би требало да се позабави овим питањима:

Препорука за гледање – никако не најбољи филм Мартина Скорсезеа „Тишина“.

Проблеми у глумачкој подели, понегде не баш ни најбоља драматуршка и редитељска решења, али у сваком случају прича која нам помаже да замислимо себе у улози прогоњених хришћана.

Још боље – ко има стрпљења и воли да чита – роман по ком је филм направљен – „Тишина“ јапанског писца Шусако Ендоа.

Исповедам да сам о својој хришћанској снази и способности за жртвовање озбиљно размишљао док сам читао опис неких мука којима су били изложени хришћани у Јапану. Пре тога чинило ми се да бих могао да поднесем много тога.

Јесте да се ради о језуитској а не православној мисији, јесте да се ради о удаљеној, за нас егзотичној култури, али вреди запитати се, пре него што прогласимо кривим све осим нас самих.

Не морамо увек да будемо изложени најстрашнијим мукама – али очигледно је да без одређене спремности за жртву не можемо очекивати да се у оваквом свету поправи било шта и око нас и у нама самима.

А живимо утопљени у цивилизацију која нам непрекидно шапће на уво – „превелике жртве су непотребне“. „Све то може да се реши и паметно, без непотребног жртвовања“.

А шта су „превелике жртве“ – то ће увек остати сваком од нас да одлучи.

За своја уверења морамо да поднесемо и понеку жртву, то ништа не може да промени. Никаква памет. Увек је било и биће.

Можда је паметно захвалити Богу кад су пред нама одлуке за мање жртвовање него у „Тишини“.

И можда ми који живимо на традиционално хришћанским просторима правовременим мањим жртвовањем можемо да избегнемо оне највеће жртве. Можда треба пробати, а да не чекамо пасивно опет такве поломе какав су наш народ задесили у последњих сто година.

Може се жртвовати део удобности, социјалне сигурности, каријере, можда…

Прича о љубави без спремности на жртвовање је пуки сентимент.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)