Ознаке

, ,

У Србији смо сви систематски понижавани већ толико дуго, да смо на боље и заборавили.

Понижавају се сви грађани Србије, понижавају се професије, понижавају се породице, понижавају се појединци.

Понижавање просветних радника, понижавање здравствених радника, понижавање војске, понижавање полиције, понижавање медијских радника, понижавање пензионера, непрекидно понижавање.

У свим тим понижавањима има много наше заједничке и појединачне кривице, али ово што су данас урадили новинарима и свима нама је ипак незапамћено понижење. Било би заиста умесно да га запамтимо.

Нисам могао да верујем шта сам видео на киосцима. Толико сам се запрепастио да сам заборавио да купим новине.

Жао ми је због продаваца новина са којима сам попричао – људе је срамота да седе и гледају то што им је посао да продају. Чекају да им прође време па да оду кући да не гледају више жиг утиснут на насловне стране свих дневних новина. Жао ми је и новинара који за све мање новца треба да производе све више глупости, али можда би то што сам заборавио да купим новине, што их нисам купио могао да буде одговор на ово насиље. Бојкотовати саучеснике менталног терора.

Мислио сам као и многи да не изађем на изборе у којима је све од почетка познато и који ништа не могу да промене. Да не доприносим легалности трулог система. Да чекам прикупљање критичне свести о активном бојкоту и почетак реконструисања целог система. Наравно да је то у конкретним околностима нереално.

Немам неке фаворите на изборима, а ако и има по некога ко ми је ближи од осталих, не бих о њима причао, не бих их рекламирао у сред ове рекламне депоније и саморекламерске хистерије у коју се моја Србија претворила. Али сигурно је да је сад српски народ на испиту.

Рекламном агресијом незапамћеном код нас, доведени смо пред једноставан избор. Да ли ћемо показати да нам се не може баш сасвим глатко уштампати нечија воља, воља и само аморална воља, пошто иза ње стоји толико мало конкретног, или ћемо издати сав онај пркос против лажи, притиска и неправде који смо показивали у историји.

Да ли смо ми још увек макар мало Срби?

Још ми бриде образи од данашње шамарчине, слике говоре више од речи – „Могу да вам радим шта хоћу“! Да ли заиста може?

Сад је већ постала обавеза – гласати за било кога сем за менталне напаснике који држе све медије у шаци. У овом тренутку једино тиме можемо да покажемо да нисмо у потпуности постали зомби народ.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

 

Advertisements