Ознаке

, , , , , , ,

Крајем новембра 2016. је у Скупштини Србије усвојен Закон о породичном насиљу над женама. Уз то држава обећава економску подршку жртвама насиља. У образложењу се наводе разлози и оправданост доношења таквог закона: „У последњих десет година у породичном и партнерском насиљу убијено је 327 жена… прошле године поднето је 6500 (прво је речено 19000) кривичних пријава жртава насиља, али је 51% њих одбачено“. Препоручује се 16 дана „активизма борбе против насиља над женама“ под слоганом „Да не буде касно“ итд, итд.

family-crop

На први поглед, за неупућене и искрене овакав поступак највиших државних институција је не само оправдан, чак неопходан, већ и прожет брижношћу према делу својих поданика, и то оног слабијег пола.

Међутим, не прихватајући овакво образложење и не сматрајући да се овај, као и многи други закони, нарочито они донети у последње време и по узору на западне, доноси на добробит нашег народа у целини и његове државе, подсећамо да нема ништа ни светије ни корисније за једну народну заједницу од породице, која је „основна ћелија људског друштва“, па ако држава брине о женама, то би могло да буде у оквиру породице, чији жена треба да буде главни ослонац, која рађа, гаји и васпитава припаднике нове генерације народа. А у каквом су стању наше породице?

Већина склопљених бракова се већ после неколико година распада. Жене рађају 1,4 детета у просеку, а да би се остварила проста репродукција потребно је да роде 2,4. То има за последицу смањен број становника за шестсто хиљада у последњих 25 година у Србији. Између последња два пописа, 2002. и 2011, смањио се број становника у Србији за 311 хиљада. Последње године нас је мање за 38000, и то је без податка о броју младих људи који су напустили Србију. Нека истраживања показују да већина жена између 30. и 34. године живота нема деце. Жене прихватају модеран концепт „планирања породице“, тј. користе контрацепцију, што има за последицу не само нерађање, већ – за очекивати је – и нарушавање репродуктивног здравља. Да и не помињемо и не питамо овом приликом колико наших жена годишње убије колико још нерођене деце абортусом. Подаци говоре да се на једну рођену бебу обаве три абортуса.

Пошто је тако очигледно лоша демографска ситуација, држава је крајем децембра основала „Савет за популациону политику“, на челу са актуелним председником Владе. Како ли то основано тело планира да саветује и кога да би се повећао наталитет и поправила демографска слика Србије, кад Славица Ђукић Дејановић као члан Савета на питање „да ли то значи да ће се Савет борити за укидање абортуса“ тако одрично и категорично одговара у смислу „ко има право да утиче на личне одлуке и понашање жена…?“

Остаје нам да се питамо који је заправо циљ постојања тог новооснованог Савета? Да ли му је стварно циљ повећање наталитета српског народа, па ако јесте, макар и декларативно, како је то онда наведени његов члан планирала да изведе? Да није, као медицински стручњак разрадила методу стварања деце in vitro, у лабораторијским условима?

Овакво катастрофално стање у нашој, српској породици јесте последица деструктивног деловања управо те државе, која „брине“ о нашим женама. Та држава је присутна и кроји судбину народа у континуитету од Другог светског рата. Стигла је крајем 1944. године уз помоћ милион црвеноармејских војника и енглеске авијације и логистике, а учврстила се 13. маја 1945, потпуним разбијањем остатака језгра званичних оружаних формација претходне власти.

Идеолози и ментори новоуспостављене државе одмах су почели да „брину“ о српском селу и о српским породицама, јер су ово носиоци идентитета народа. Највећи део народа, око 80%, је живео на селу, покривајући сву територију нашег животног простора, у великим породичним заједницама, у којима је постојала неопходна хијерархија да би успешно функционисале. Држава је кренула у разбијање и уништавање и села и породице. То је успешно радила примењујући низ мера и користећи се различитим методама, од економских, па све до социопсихијатријских. Село је пресељавано у градове са циљем „откидања људи од земље, од њихових корена, и претварања истих у лумпенпролетере, којима је лако могуће сугерисати било какве појмове о систему вредности, чак и оне најизопаченије“, правилно је констатовала Весна Никчевић у зборнику радова приређеном на Цетињу 1997. године. Циљеви, као и последице пресељења народа из села у градове су многобројни и врло деструктивни, о чему би се могло много рећи.

Резултат такве „бриге“ је потпуно уништавање сеоске цивилизације у свом изворном облику. Упоредо са овим пажња је била усмерена на све оне социјалне улоге којe су хиљадама година традиционално и природно одрађивале узајамне односе између поколења и између два пола. Подстицала се револуција морала и насилно одвајање појединца од његове заједнице, почев од породице и завршавајући отаџбином. Велике породичне заједнице су разбијане на мање, појединачне брачне парове са својим потомством, да би се и потомство чим заснује брак одвојило од својих родитеља. Сада се настоји да се и ти брачни парови – што је могуће пре и у већем обиму –раздвоје, да људи постану изоловане јединке. Сексуалном револуцијом фаворизоване су женске сексуалне слободе, уз одрицање очевог ауторитета и понижавање и исмевање традиционалних вредности попут чистоте, девствености, верности…

Подстиче се запошљавање жена на најразличитије послове и у разне области људске делатности, да би се што више удаљиле из породице и од Богом дате им улоге мајке и стуба породице. Постављају се на руководећа места у разне институције, захтева се њихово присуство у политичким партијама, и то углавном по неком кључу, запошљавају се у полицију, војску, у различите спортове да и не говоримо, чак и оне попут бокса, фудбала и слично. Наравно, све се то ради у име равноправности и једнакости.

Поред „бриге“ о женама држава исказује „бригу“ и о нашој деци, доносећи низ закона којим се забрањује да родитељи васпитавају своју децу; о школству, којим се заглупљују нове генерације; о Циганима, са модерним именом „Роми“, које привилегује у најважнијим областима друштвеног живота: запошљавању, становању, образовању, здравственој заштити – на рачун нашег државотворног народа, и које нам у све већем броју шаљу из Европе, без обзира да ли су овде рођени, или не; о Шиптарима, којима  у последњих сто година ствара још једну државу на нашој територији, а припрема још и да им је прошири; о различитим настрањацима, названим, „ЛГБТ популација“ и о много чему другом, о свему ономе што може пресудно да утиче на постојање и опстанак народа на својим територијама. Ту су и мигранти, са својим „правом да иду за бољим животом“, са којима ваљда намеравају да докрајче постојање Српског Народа и његове државе.

Све ово говори да с правом сумњамо у добронамерност законодавца који је донео наведени закон о породичном насиљу над женама. Иза његовог изговора бриге о правима жена може се назрети намера у складу са оном старом римском „завади, па владај“. И не само то! Назире се наставак уништавања породице, деловањем на однос мушкарца и жене, који су по хришћанском учењу „једна душа у два тела“, а и по учењу модерних социолога брачна заједница је: „Најпотпунија, најкомплетнија, најидеалнија заједница мушкарца и жене.“ Породица је једна од највећих светиња за Србина, а на брачној заједници се заснива обнова генерација. Коначно, назире се и затирање народа, што се по садашњој терминологији назива геноцидом.

На памет нам падоше речи изузетне Олге Луковић Пјановић, докторанта са Сорбоне, које је написала још пре неколико деценија: „… Испирање мозгова уистину није само ствар нашег времена! Оно постоји већ дуго, будући врло вешто испланирано! Јер, намера, да се српски народ збрише са земљине површине одвећ је прозирна…!“

Тако да наше жене треба да имају у виду да држава која доноси наведени закон није искрена и не чини то на њихову добробит и срећу, већ на општу пропаст и несрећу, нити што њима мисли добро, већ што свима нама мисли много лоше, па да се не препуштају бризи оваквих „усрећитеља“. Да знају и то да нема ништа узвишеније, деликатније и вредније што можемо остварити у нашем овоземаљском битисању од даривања живота новом људском бићу, а што се постиже рађањем, гајењем и васпитавањем себи сличног потомства! То је Божји дар, част и примарна обавеза свих нас према новим нараштајима наше народне заједнице. Да и сви ми, и жене и мушкарци – цео народ, треба да знамо да се смисао овоземаљског живота не састоји у прихватању наметаних нам система вредности од стране ментора наведених законодаваца, а којима се подстичу најнижи људски пориви, већ у придржавању наших традиционалних, ствараних вековима и миленијумима, од којих нас тако перфидно, злонамерно и упорно одвајају представници наше власти, али очигледно у служби белосветских „човекољубаца“!

Advertisements