Ознаке

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ХЕРЦЕГОВАЧКЕ НАСТАВНИЦЕ

Чекање… чини се као најдужа ријеч у читавом нашем језику иако је заправо прилично кратка. Та ријеч некако  се неосјетно издужи и пружи, па се понекад чини као и да саму вјечност обухвата. У неку руку, цијели живот може да се сведе на некакво чекање. Чекање у реду у продавници, чекање на семафору, чекање на праву прилику, чекање на посао, чекање да људи увиде твоју вриједност,чекање да себи омогућиш пристојан живот, чекање да  сретнеш праву љубав и тако у недоглед

darka-deretic-550

Та ријеч саздана од неизвјесности не улива наду, напротив! Убија у нама сваку динамику и чини да живот пролази неовисно од нас и да ми будемо изван тог живота. Вријеме је саздано на кретању, а не на чекању, то је не само основни закон физике, него и главни принцип трајања на планети. Наше трајање овдје на земљи је пролазно и ограничено, а чекање нам одузима толико од тога свакако кратког времена које имамо на располагању да ту оставимо неки траг.

Откад знам за себе мрзим да чекам било шта. Чекање ми уноси некакву нервозу и нелагоду, убија сваку креативност. Неки би можда рекли да сам хировита и нестрпљива, али нисам. Можда сам песимиста, али за мене је чекање неизвјесност онога што неће доћи или ће, можда, доћи касно. Увијек ми кроз главу прво прође она Андрићева: „Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора…“ Чекање је замка коју појединцу постављају сви системи откада је свијета и вијека. Она је начин да му се докаже колико је мали и небитан у односу на механизме система, њен циљ је да он коначно посумња у своју вриједност и одустане од својих тежњи. Оно је управо усмјерено на слабљење индивидуализма, слабљење воље и животних ставова. То је начин да будеш сврстан у море осредњих. Кад погледамо око себе, можемо видјети много обесхрабрених, па чак и депресивних младих људи. Њих је убило чекање да се ствари промијене. Они су погрешно научени да чекају, а не да се боре. Поразили су их почетни неуспјеси и сада тапкају у мјесту чекајући боље дане. Не знају начин да изиђу из зачараног круга лабилних и неостваривих обећања која их држе заробљене у бескрајном чекању. Тјеше их да ће доћи боље вријеме… можда и хоће, али њихово вријеме је овдје и сада и нема га тако много на располагању.

Свако чекање води у апсурд, а то је већ Бекет… И да, треба да загазите у тридесете да бисте разумјели каквог то Годоа чекају Владимир и Естрагон. Бекет можда није ни слутио да ће створити прототип човјека модерног доба који је помало својом природом, а помало друштвеним околностима, инхибиран да чини нешто корисно и тако изиђе из зачараног круга непромјењивости. То је човјек који у свом животу није нашао ни одредио неки смисао, од себе је слаб, а систем га је још додатно сломио и ограничио. Није успио да се снађе у свијету пољуљаних вриједности и друштвене анархије. Зато краде Богу дане, ничим се не бави, лута по кафанама и живи са родитељима, иако је то одавно прерастао. Више није ни разочаран, једноставно је отупио. Уморан је и безвољан од животарења и нечим би радо зачинио свој празни живот, али мрско му је да ишта мијења. Учаурио се у својој љуштури паланачке безобличности. Тај стадијум опште апатије који све више обузима младе генерације опасан је не само по појединца него и по државу и народ.

Одрастајући у поратном времену у коме су улазница за бољи живот биле неке друге „способности“, а не знање, код великог броја младих људи је развила потпуно одсуство жеље за развојем индивидуалних потенцијала и властите личности. Поражавајућа је чињеница да млади људи данас ријетко теже да се у нечему усаврше, да науче да раде и стварају. Животни циљ им је на што лакши начин доћи до посла на коме неће ништа радити, осим можда попити коју кафу уз обавезно трачарење, затим дангубити на Фејсбуку, евентуално прочитати новине и полако поћи кући… Тако из дана у дан… разумије се уз врло пристојну плату. И да се не лажемо, не дешава се то у земљи Дембелији, него баш овдје, код нас. Безвриједни медиокритети су, захваљујући својим полтронским склоностима, учинили бесмисленим и неупотребљивим знање даровитих појединаца који су остали на друштвеним маргинама. Многи нису нашли начин како да се с тим боре.

Образовани и вриједни људи на Балкану у посљедњих двадесет година остали су збуњени и затечени наглим испливавањем на површину необразованих и подобних појединаца, те формирањем лажне „ елите“. Они предузимљивији су побјегли на Запад, тамо негдје гдје ће њихово знање цијенити, а они који су остали овдје постали су разочарани интелектуалци, склони филозофирању и невољни да било шта мијењају.  За разлику од Запада гдје се рад поставља као друштвени императив, чини се да је код нас, у посљедње двије деценије, друштвени императив постао нерад. Највећи непријатељ савременог Србина је управо лењост, физичка и духовна. Духовна лењост управо произилази из чекања да неко други промијени ствари око нас и недостатка храбрости да их сами мијењамо. Лењост је највећи непријатељ људског развитка, она је као устајала вода мочваре, пуна жабокречине. Лењост је тихо одумирање које своје оправдање налази у чекању. Зато је чекање тако опасно и депримирајуће.

Надам се да ће генерације које долазе имати више карактера од наше. Да их нико неће моћи заварати чекањем. Да ће знати да стварају прилике, а не да чекају на њих. Живот је непрекидно кретање, а свако чекање је корак ближе смрти и коначности. Зато ништа не чекајте. Никад. Свему идите у сусрет! То је прави живот!

(Слободна Херцеговина, 14. 2. 2017)