Ознаке

, , , ,

(Русская народная линия, 4. 2. 2017)

kosov1_200Како је саопштено, Русија ствара погранични појас са Белорусијом у циљу контролисања миграционих токова из трећих земаља.

О одлукама руских власти и о перспективама руско-белоруских односа у светлу донете одлуке, за „Руску народну линију“ говори експерт научног савета при Савету безбедности РФ, политиколог за међународне односе, заменик директора Северо-западног института за управљање Руске академије за националну економију и јавне послове при Председнику Русије, доктор филозофије, професор Јуриј Косов:

Постоје два аспекта. Прво, заиста, одвојити Белорусију од Русије по украјинском сценарију – за оне земље које су до сада увеле санкције против Русије и спроводе непријатељску политику – био би, наравно, велики успех. С друге стране, руководство многих постсовјетских држава следи своје принципе, одустајући од Совјетског Савеза и свега совјетског. Ваља рећи да су Белоруси у мањој мери уништили совјетску економску основу, али ипак то је независна држава.

Фактички, постовјетске државе спроводе совјетску спољну политику. Када је Совјетски Савез постојао, многи његови савезници из Варшавског уговора из Савета за економску узајамну помоћ, чак и Куба, сматрали су да за пријатељство треба платити. Како су мени Чеси својевремено говорили: „Шта је нама Совјетски Савез, пријатељ или брат? Наравно, брат, јер пријатеље сами бирамо. А брат је дужан да помогне, плати.“ И сада председник Белорусије, која јесте једна од Русији најближих држава и улази у одбрамбени и економски савез са Русијом, сматра да је Русија дужна да Белорусији дâ, као у совјетско време, повлашћену цену за нафту. У совјетско доба је тако добар руски пријатељ, Финска, постепено постала један од десет највећих извозника нафте. Како? У Финској нема ни једне бушотине. Зато што је Совјетски Савез плаћао пријатељство. Испоручивана је велика количина нафтних производа, више него што је Финској било потребно, и она је постала крупни играч на светској сцени јер је добијала производе по врло повољној цени и могла је да их препродаје.

Слична је ситуација са Белорусијом. Ми знамо да се њена економија ослањала на ниске цене гаса, нафте и посебно нафтних производа. Они су производили нафтне производе и продавали по светским ценама, а разлику користили као подршку сопственој економији. Ваља рећи да Русији вербално осуђује такву политику, али је не превазилази. До данас, и нафтом и гасом и многим сировинама, Белорусија се снабдева по ниским ценама или ценама које важе унутар Руске Федерације. Али Русија би хтела да за своју пријатељску подршку добије једнак одговор, да Белорусија подржи Русију.

Ми знамо да Белорусија није подржала Русију у време кавкаског рата са Грузијом, 2008. године, да се по питању Крима понашала опрезно, да постоји уговор о изградњи војне ваздухопловне базе, ваздухопловне базе за рано упозоравање итд. Ситуација помало измиче контроли, Белоруси почињу да одређују цену гаса. Створила се необична ситуација – Гаспром обрачунава цену од 137 долара за хиљаду метара кубних, а Белорусија – 72 долара. То јест, Белорусија сама одређује цену коју мора платити Русији за пријатељство. И сама покушава да постави границе свог одговора: она подржава Русију, где сматра да је потребно, или, ако је тако саветују саветници са Запада са њених западних граница, она не подржава. Наравно, такве су рачунице потребне у дипломатији, али ипак смо два братска народа и било би добро да таквих горких тренутака у нашим односима буде много мање.

С друге стране, у Русији постоји таква одлучна подршка. Сећамо се да смо источноевропским земљама давали робу по веома сниженим ценама, као и озбиљну економску помоћ. Разговарам често са нашим студентима из Словачке, Чешке и Бугарске. Они кажу: „Знате, у совјетско доба, градила су се позоришта, куће културе, нове железничке станице. А сада нема ничега, само користимо већ постојеће. Прикључили смо се Европској унији, али Европска унија неће градити ништа, и све у свему ону инфраструктуру коју је створио Совјетски Савез, нећемо добити више.“ У почетку сам се овоме чудио.

У земљама Централне и Источне Европе постоји одређена носталгија за совјетским временима. Али сећамо се како су се растали са Совјетским Савезом и социјализмом, касних 1980-их и раних 1990-их. Тада се неконтролисано давала помоћ, на први захтев, када је земља којој се помагало сама могла да дефинише ову помоћ. Леониду Иљичу (Брежњеву, прим. ВВМ) долазили су редови руководиоца из Источне Европе и из земаља централне Европе – они су тражили да се изгради неки стадион, неко нафтно постројење, неки танкери, све бесплатно. И он је свима излазио у сусрет. Ово пријатељство се показало неефикасним. Тако да сада руско руководство покушава да уведе односе са Белорусијом у глобалне оквире. Ако сте савезници и претендујете на неку економску помоћ, а сами економски допринос Русији не можете дати због многих околности, онда доприносите у другом правцу – политичком и другом. Растужује што све излази у јавност, што помрачује односе између наших земаља, али, наравно, постоје границе дозвољеног.

Верујем да Русија има довољно јаку дипломатију и да ће решити овај проблем како би, једне стране, уразумили белоруску браћу и помогла им да разумеју да помоћ и сарадња са Русијом није једносмерна улица, да постоји само руска економска помоћ зато што је Русија богатија од Белорусије. Те да је Белоруси са радошћу примају гледајући на Запад где је леп и добар живот, грејући домове и послујући са руским гасом, руском нафтом. С друге стране, не смемо ићи предалеко, да се не отуђи Белорусија од Русије.

Био сам у Белорусији и знам да старија покољења имају велике симпатије ка Русији. Омладина је мање заинтересована, осећа се отуђеност, млади више гледају ка Западу. За њих отићи у Русију значи купити ауто, зарадити, а стално би живели на Западу. Зашто иду у Русију? Зато што их не пуштају на Запад или тамо тешко улазе. Старије генерације у Белорусији поштују сличне вредности, као и у Русији.

Говорим у главним цртама, наравно, неопходан је огроман рад, пре свега са белоруском омладином. Потребно је давати стипендије, чак и формирати руско-белоруске високошколске установе. Направили смо руско-кинески универзитет такве величине да ће у Кини направити грађевину сличну Московском државном универзитету. Зашто немамо руско-белоруски универзитет где би се спремала белоруска елита? А они ће ићи да студирају на Кембриџу, Оксфорду и шта ће тамо научити? Није тешко погодити.

Са руског посрбила: Владанка Војводић Милетић