Ознаке

, , , ,

Жељко Ињац

Жељко Ињац

На председничким изборима 2012. године када је победио Томислав Николић, коме су ако се поново кандидује слабе шансе да победи, није толико био пресудан глас патриота колико инат већине оних који су гласали за Николића. Добар део традиционално грађанских и либералних гласача тада је из ината гласао за Николића или није ни гласао („бели листићи“). Наравно Николић је победио и заслугом патриотски оријентисаних гласача, који су се по први пут ујединили око једног циља, а то је било збацивање „жутих“ са власти, али и заслугом гласова који су стигли из жуте гласачке машине, који су желели да казне своје политичке представнике због катастрофалне пре свега економске политике. Последица тог ината + патриотског једногласја јесте била победа Томислава Николића а са њим и доласка на власт СНС-а.

Данас, четири године касније, патриотски оријентисани гласачи су разочарани у политику коју води СНС, пре свега националну и проевропску политику,  али и у политику председника Николића, кога патриоти не раздвајају од СНС-а. То патриотско разочарање је прешло у отворену мржњу према владајућој странци и коалицији. Та мржња према СНС-у је тренутно кохезиони фактор између потпуно различитих политичких опција и гласача, она је заправо ујединила грађанско-либералне и патриотске гласаче. Ујединила је пронатовске и антинатовске, проевропске и проруске, десне и леве, либералне и националне гласаче па и партије.

Оно што додатно може да нивелише различитости у садашњој српској опозицији и приближи либералне и националне гласаче и партије, јесте победа Трампа у Америци. Добар део патриотски оријентисаних гласача иако не воли Америку са великим симпатијама гледа на Трампа. Пример је рецимо Војислав Шешељ, који је као представник патриотских снага у Србији отворено подржао Трампа. Али и већина русофила који су уједно и патриотски оријентисани гласачи симпатишу Трампа као некога ко неће имати отворено непријатељске односе према Русији.

Онај председнички кандидат који буде умео да споји и синхронизује либерално-грађанску проамеричку (протрамповску) и националну проруску  политичку причу, имаће највише шансе за успех.  Управо такав политички наратив у својој предизборној кампањи користи председнички кандидат Вук Јеремић. Јеремић се поставља као алтернатива и јаком СНС-у који је до сада претендовао на гласове патриота, али и потпуно распалом блоку либерално прозападних политичких партија на челу са ДС-ом. Јеремић рачуна и на десне и на леве гласове, рачуна и на русофиле и на амерофиле, и на либералне и националне, Јеремић рачуна пре свега на разочараност и једних и других гласача и на победу коју би му могао донети српски инат, баш онако како је донео Томиславу Николићу пре четири године. И за победу Николића на претходним председничким изборима била је довољна подршка нејаког Коштунице који је ипак имао утицај у том национално оријентисаном делу гласача, пар апела Весне Пешић грађанској Србији, „бели листићи“ и на крају чувени српски инат.

Колико је реално ово Јеремићево очекивање, обзиром да српски десничари у њему виде потомка „турских“ бегова и Титових сатрапа Диздаревића из Босне и да је ДС отворено стао иза Саше Јанковића, најбоље ће показати наредни председнички избори. Оно што је сигурно, јесте да патриотски оријентисани гласачи у Србији у највећем делу неће гласати за СНС-овог кандидата био то Вучић или Николић. Да ли ће патриотски оријентисани српски гласачи остати неутрални или ће на крају ипак преломити и из ината гласати за потомка „турских“ бегова, тешко је у овом моменту предвидети. Доста тога ће зависити и од кампање у којој би владајућа партија могла додатно огорчити патриотске бираче и гурнути их у правцу Јеремића као што је то Зорана Михајловић учинила са гласачима социјалиста кидишући на СПС. Ако узмемо у обзир наш народни менталитет ни мало не би изненадило да на изборима поново проради чувени српски инат и донесе преокрет на политичкој сцени.

(Видовдан, 1. 2. 2017)

Advertisements