Више пута сам писао о бесмислу гласања и изборног процеса за протоколарну функцију која у суштини није ништа, него само једна врста спина за републичке изборе за скупштину и владу.

Но, нешто упада у очи.

Вука Јеремића су почели нападати (данас је само кулминација) из свих оружја и оруђа, и са лева и десна, а посебно другосрбијанска елита и војвођанерски сепаратистички екстремисти.

Исти они који су посредно подржавали Вучића („бели листићи“, „све је бесмислено“, „Тадић је националистичко ђубре“ итд.), сада су свим силама стали иза Саше Јанковића, кога унапред проглашавају фаворитом, да би у следећој реченици говорили како је кандидатура Јеремића помоћ Вучићу, јер одузима гласове –  јел’те –  веома популарном и познатом Саши Јанковићу.

Вук Јеремић сигурно није „Сунђер Боб“, како га већ 10 година зову на другосрбијанским форумима, али далеко од тога да је он идеалан кандидат (по ономе што сам чуо од братије, веома лицемеран, који је намигивао и Русима и Кинезима, и Американцима у УН, исто тако опањкавао те исте другима, да би се домогао функције у УН); ипак да ли постоји неки гори од Саше Јанковића, ко је пре 2000. године седео у ЈУЛ/СПС Министарству за омладину и спорт, а онако анационално одан соросовским циљевима и геј идеологији коју је стављао у први план?

Можда ће ово бити најслободнији избори за председника од 1990. године. Вучићеви и Јанковићеви ментори из Вашингтона и Брисела су исти, али су и у проблему.

Падају и позиције им никада нису биле угроженије.

Остаје да се види ко ће у том вакууму пропасти Великог брата имати највише петље и кренути самостално да одлучује.

Вучић то зна, и сигурно ће од „бога Сороса дате“ полуге власти користити у предизборној кампањи – као што су медији Пинк, Хепи, и дневне листове (не треба ни ту стављати руку у ватру –  Митровић је издао Миру Марковић и био одан соросовским циљевима када му је Пера Луковић био саветник са крилатицом: „Пинк и Турбо фолк биће спона помирења у региону“, и није немогуће да и он пређе на победничку страну, јер „пацови први…“)

Верујем да све ово разуме и Јанковић, али он и његови се надају чуду у Белој кући и најављеном импичменту против Трампа.

На крају видећемо какву ће реакцију имати РТС и „жути“ Бујошевић.

По свему он је најближи Вуку Јеремићу, и тешко је поверовати да ће играти на Јанковића, без обзира на Шутановца и ДС, а да ли има петље – то ће време показати (полтрони као он дуго опипавају пулс, и док Велики брат не издахне они неће истрчавати).

У сваком случају, пред нама је најзанимљивији ријалити до сада, којег ћемо се отарасити када вратимо (бар уставну и парламентарну) монархију.

Нама остаје нада да ће за Светог Јована инаугурација Трампа забити колац у срце глобалистичкој банди, и да ће започети домино ефекат победом Ле Пенове, па да се свих тековина бољшевизма у Србији – као што је ријалити за избор председника – отарасимо једном заувек.

Categories: Судбина као политика

Tags: Јован Ранисављев, Александар Вучић, Вук Јеремић, Саша Јанковић, председнички избори 2017