Девеј Алба: Заиста је тешко зарадити паре као олимпијац

(Wired.com, 9. 8. 2016)

Олимпијске игре терају спортисте да постижу све брже, више и јаче, према латинском моту игара: Citius, altius, forties. И док на играма учествују спортисти на врхунцу људских моћи, то учешће ретко доприноси могућностима за зараду.

Америчка триатлонка Гвен Јоргенсен освојила је златну медаљу на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру (Фото: Felipe Dana/AP)

Америчка триатлонка Гвен Јоргенсен освојила је златну медаљу на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру (Фото: Felipe Dana/AP)

Чини се да се на сваким Играма појави прегршт спортиста који постају познате личности чија имена и лица препознају милиони. Досезање тог нивоа захетва огромну количину времена, посвећености и финансијске дисциплине. „У то морате све да уложите и онда то постаје нека врста опсесије“, наводи Крејг Леон из Ворсов центра за спортски маркетинг Универзитета у Орегону. И поред тога то доноси мало новца. „За многе олимпијске спортисте нема много прилика да зараде новац“, наводи даље. Заправо, Олимпијске игре могу да негативно утичу на финансијске перспективе спортиста.

Највећи утицај је губитак финансијске перспективе. Тренирање за злато оставља мало времена за развијање каријере. „Када олимпијци одлуче да је доста, и тада су обично у позним двадесетим или раним тридесетим годинама, они су спремни да ускоче у свет радних људи. Али радно искуство којим располажу је често слабо или га уопште немају“, наводи Леон, маратонац који је једном учествовао на олимпијској трци.

Олимпијци могу да зараде за живот од награда, спонзорстава и јавних наступа, али не успеју сви да добију ту шансу. Амерички спортисти не добијају подршку од Владе која се даје њиховим конкурентима из других земаља. Они се ослањају на стипендије – које понекад нису више од 400 долара месечно – управних одбора за поједине спортове. Освајачи медаља добијају бонус који износи и до 25.000 долара од америчког Олимпијског комитета и то је углавном све. Олимпијски спортови ретко обезбеђују пристојан приход било коме осим највећим звездама. „У питању је врло ризичан подухват“, рекао је Леон.

Разуме се, мали број спортиста се такмичи искључиво због новца. Без обзира на то, огромне своте новчаница су потребне да би се успело, као и много уложеног времена, што се врло ретко исплати. Ово је поглед на економске параметре неких од највећих спортова на летњим олимпијским играма.

Пливање

Трошкови: 100 хиљада долара годишње

Потребан тренинг: 8 до 12 година

Зарада познатог олимпијца: 55 милиона (Мајлк Фелпс)

Опрема обично кошта неколико стотина долара годишње, а то је само почетак. Мајкл Фелпс тренира у Балтиморском клубу за водене спортове где се годишња чланарина креће између 1500 и 3000 долара годишње. Пливачка такмичења могу да коштају и до 5.000 долара а такмичари обично учествују на око четири оваква догађаја годишње.

Мајкл Фелпс (Фото: Tom Pennington/Getty Images)

Мајкл Фелпс (Фото: Tom Pennington/Getty Images)

ЈуЕс Свиминг, која зарађује око 100 милиона долара годишње од накнада за регистрацију 300.000 чланова, међу најиздашнијим је управним одборима. Пливачи рангирани у првих шеснаест добијају месечну стипендију од 3.000 долара а организација даје пливачима на колеџу око 1750 долара. Освајачи златних медаља добијају бонус од 75.000 долара.

Пливање је међу најистакнутијим спортовима на Играма, где звезде међу пливачима често могу да направе велике спонзорске уговоре. Ако сте (веома) срећни, можда постанете следећи Мајкл Фелпс чија се досадашња зарада процењује на 55 милиона долара.

Атлетске дисциплине

Трошкови: 20.000 долара годишње

Потребан тренинг: око 4 године

Зарада познатог олимпијца: 60 милиона долара (Јусеин Болт)

Атлетичарима може да се излиже шест пари патика током године. Трошкови опреме брзо расту, као и медицински трошкови и цена тренинга и учешћа на такмичењима. Као и већина спортиста они који се такмиче у атлетици морају да раде скраћено радно време док јуре за златом. Такмичарка у триатлону Гвен Јоргенсен радила је 65 сати недељну као рачуновођа у Ернст и Јангу, а тек је касније направила прерасподелу свог времена како би се више посветила тренинзима него послу. Сада је фаворит за освајање златне медаље (текст је писан пре него је Гвен Јоргенсен и освојила златну медаљу у триатлону – прим. СС).

Атлетске дисциплине нису посебно лукративне. Према подацима Америчке атлетске фондације свега половина атлетичара који се налазе међу првих 10 у њиховим дисциплинама зарађује више од 15.000 долара годишње од такмичења. Повреде могу да буду додатан ризик за спонзорске уговоре. И док је могуће за врхунске такмичаре да зараде преко милион долара годишње то је веома ретко.

Гимнастика

Трошкови: 18.000 долара годишње

Потребан тренинг: 10 до 12 година

Зарада познатог олимпијца: 3 милиона долара (Геби Даглас)

Гимнастика је препознатљиво гламурозна и застрашујуће скупа. Врхунски такмичари крећу са тренинзима у раном детињству а они могу да коштају више од 12.000 долара годишње током десетак и више година. „Гимнастика је скуп спорт“, изјавила је Нетали Хокинс када је објавила банкрот два месеца пре него што је њена ћерка Геби Даглас освојила две медаље током Летњих олимпијских игара у Лондону. По наводима менаџера једног тренажног центра, време у гимнастичкој сали кошта око 600 долара месечно, а гардероба за такмичења кошта од 300 до 500 долара по комаду.

Америчка гимнастичка федерација покрива трошкове гимнастичарима који чине национални тим, Амерички олимпијски комитет издваја више новца за истакнуте спортове – попут гимнастике – који могу да донесу више медаља земљи. За претходне Игре из 2012. године Америчка гимнастичка федерација је изјавила како је дала више од 4,2 милиона долара као директне уплате својим спортистима.

Спонзорства помажу врхунским гимнастичарима, али њихов такмичарски циклус може да буде бруталан. За многе циљ је да темпирају врхунац у време Олимпијских игара, када су стари отприлике између 16 и 18 година.

Тенис

Трошкови: 150.000 до 500.000 долара годишње

Дужина тренинга: 4 до 8 година

Зарада познатог олимпијца: 150 милиона долара (Серена Вилијамс)

Најбољи тенисери почињу врло рано – Серена Вилијамс је играла када је имала три године – а такмичари троше само на путовања 50.000 до 150.000 долара годишње, према наводу једног професионалног тениског тренера. Тренинзи и опрема коштају додатне хиљадарке. Грантови и стипендије које се добијају од Америчке тениске асоцијације су врло мале у поређењу са овим и крећу се од око 2.000 до 4.000 долара.

Ипак, исплативост тениса може да буде огромна. Вилијамсова – најбољи женски играч на свету – до сада је приходовала 150 милиона долара.

Свакако да овде слава и богатство не долазе са Олимпијских игара – без обзира на њене четири златне медаље. Исто важи и за играче америчког кошаркашког тима. За неке спортисте, економски параметри олимпијских игара једноставно нису важни.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

2 replies

  1. Ето коначно добар текст који између осталог објашњава зашто сам ја у младости после три године престао да тренирам атлетику у „Црвеној звезди“ – једноставно никада нећете довољно зарађивати осим ако нисте у самом врху па и тада у Србији то није гаранција да ћете пристојно зарађивати. Можете стећи добре резултате и славу па ипак се мучити да зарадите довољно а мораћете се одрицати свега у животу ради напорног тренирања и још ви улагати новац. Иако сам имао резултате изнад просека након три године ја сам видео да нисам ушао међу врхунске атлетичаре који скоро увек освајају прва или бар три прва места и одустао сам јер сам видео да нема леба од тога не само нама који нисмо у врху већ и онима у врху. То је и разлог што је Србија слаба у атлетици, не зато што наша омладина не може да постигне добре резултате у њој, већ што у њој нема леба, па наша омладина радије тренира профитабилније и популарније спортове као што су фудбал, кошарка, итд.

  2. То је избор. У многим професијама људи улажу велике напоре и средства да би били у врху. Треба будуће професионалне спортисте на почетку, док су још деца као и њихове родитеље упозорити о ризицима те професије – соу америк’н, али сасвим на месту. Јер ОИ су данас сусрети професионалаца. Велике радничке/ратничке игре. Мене не брине финансијски аспект бављења спортом већ што се кроз бављење спортом (као учесници и као гледаоци) превише удаљавамо од вредности које живот значе и што нису развијени начини (бар да се испита да ли су могући) да се то избегне.
    http://www.patriarchia.ru/db/text/4305273.html

Оставите коментар