Ознаке

, , ,

holm-knjigaЗборник чланака „Карать карателей: Хроники Русской весны“ (Москва, 2015) Јегора Холмогорова обухвата текстове настале у периоду од 2. децембра 2013. до 4. септембра 2014. године, искључиво посвећене „ослободилачком покрету руског народа у Украјини, започетом после Мејдана, када власт у Кијеву освајају агресивни русофоби“. Холмогоров, познати публициста и творац синтагме „руско пролеће“, свесно се одриче историјске дистанце, објашњавајући да он није „ни писац ни историчар“, већ публициста, „а то значи – војник“, чије је „оружје реч“. А која је потребнија управо док борба још траје, него по њеном окончању; реч дакле не служи свођењу рачуна, него непосредној комуникацији, док се нешто још „може изменити, некоме помоћи, неко убедити, а некога опет спасити“. Холмогоров дакле овим „хроникама“, у тренутку када су писане, али и у књизи која их обједињује, не жели да буде просто записничар, него активни учесник, који није ту да „своди“ реалност, него да је активно мења.

Наравно, јасно је да такав приступ не може чак ни покушати да симулира „објективност“ и „непристрасност“. Они су, као маске за равнодушност и корумпираност, управо и раскринкаване у овој књизи. Што не значи, међутим, да ова књига нема метод и логику, и што не значи да нема критеријуме, интерне и екстерне, према којима се мери и према којима једино жели да буде мерена.

Холмогоров, најпре, наступа из перспективе заступника „демократске националне државе“, дакле ни са позиције „анационалног либерала“, ни заговорника империје. За њега су Руси и Украјинци два народа, и он, као демократа, има разумевање за борбу украјинског народа против диктаторског и корумпираног режима. Такође, као националиста, има разумевање за жељу Украјинаца да живе у „својој“ држави. Он стога није присталица идеје о „империјалном“ присаједињењу целокупне данашње Украјине (у њеним постсовјетским границама) Русији или руској империјалној/интересној сфери, али такође није ни за подвлашћивање Руса, где год они живели, па и у Украјини, империјалним тежњама других народа – били то и Украјинци. Укратко, за овог аутора Украјина је „вештачка творевина“, која обједињује два различита (макар и сродна) народа, а која би могла да живе заједно само у условима равноправности. Ако је та равноправност угрожена, народи имају право да заштите сопствене интересе и, у крајњој линији, свој опстанак. Он се стога уместо за империјализам залаже за „иредентизам“, у ком нико нема право да потчињава друге народе, али има обавезу да заштити свој.

Писање Јегора Холмогорова има известан потенцијал у рашчаравању оног система идеја који је путем манипулације свешћу довео до самопрезира и самонегирања код припадника читавих цивилизацијских групација. А такође и извесну снагу у рашчаравању бројних „псеудостратегија отпора“, заснованих на различитим, често врло спорним, метафизичким конструкцијама.

Конкретност Холмогоровљевог писања није само конкретност тренутка и конкретност чињенице, него и једног типа мишљења које се не боји акције и одговорности, акције као одговорности и одговорности као акције.

Позивање на „своја права“, засновано на извесној перцепцији колективног идентитета, у историји је често имало разорне последице. Али, такође, и идентитет виђен само као одрицање од сваког идентитета. Она логика по којој је све само избор а избор је увек могућ, логика толико погодна за манипулисање свешћу, за „псеудо-свест“ као савршено оружје сваког (само)покоравања.

Укратко, постоји одговорност колонизатора, али и одговорност колонизованог. Тај „националиста“ Холмогоров има шта да нам каже о томе.

Али основно, ова књига је настала у озрачју крвавих борби и претећег геноцида, и као таква је завидно „рефлексивна“ и трезвена. Она не припада данас владајућем тренду „апокалиптике“, већ враћа извесно достојанство историји и политици, између осталог и позивајући нас да у новостеченој слободи, најпре слободи Крима и Севастопоља, видимо један могући нови почетак, за све нас, били ми Руси, Украјинци, или шта год. За нове логике и нове односе, оне и онакве какви су увек и једино били могући – увек када су живот и слобода било пречи од подјармљивања и смрти, а сваки човек појединачно и свака заједница људи преча од златног телета. Али она се, такође, и не вара, јер зна да слобода не долази сама од себе и свакако не тамо где је не желе. А у томе је њена „тврда беседа“ за данашње уши.