Нил Кларк: Хаг постхумно ослободио Милошевића кривице за злочине у Босни

Постхумна и прикривена рехабилитација Слободана Милошевића

(RonPaulInstitute, 3. 8. 2016)

clark-sm

Постхумно ослобађање Слободана Милошевића кривице за злочине почињене током рата у Босни, још једном показује да се тврдње НАТО-а о његовим званичним непријатељима морају узимати не само са зрном соли, већ са пуним вагонетом тог минерала.

У последњих двадесетак година неоконзервативни коментатори и „либерални интервенционисти” користили су сваку прилику да Милошевића (иначе, демократски изабраног председника, у земљи у којој је било преко 20 самосталних политичких партија), обележе као геноцидног диктатора, кривца за све смрти на Балкану током деведесетих година прошлог века. Понављајте за мном гласом робота: „Милошевић је геноцидни агресор! Милошевић је геноцидни агресор!”

Међутим, та званична прича, баш као и она из 2003. године да Ирак има оружје за масовно уништавање које може да лансира у року од 45 минута, била је обична лаж, смишљена ради оправдања за смену власти, а што су елите са Запада одавно прижељкивале. Закључак Хашког трибунала да Слободан Милошевић, једна од најсатанизованијих личности модерног доба, није крив за најгнусније злочине који су га теретили, требало је да буде ударна вест широм света. Међутим, то није било тако. Сам Хашки трибунал сакрио ју је дубоко испод 2.500 страница пресуде Радовану Караџићу, осуђеном марта ове године за геноцид (у Сребреници), ратне злочине и злочине против човечности.

Нису уследиле званичне изјаве, није било ни конференција за штампу, на којима би се чуло да је Милошевић ослобођен одговорности. Међутим, захваљујући новинару-истраживачу, Ендију Вискоксону, јавност је ипак за то дознала.

Све је било толико различито од почетка суђења „Балканском касапину” 2002. године, када сте са свих страна били засипани подацима о Слободану Милошевићу. У томе је предњачио Си-Ен-Ен, који се постарао за потпуно „покривање” – „најважнијег суђења после Нирнберга”, како је названо. И, што се подразумевало само по себи, Милошевићева кривица је већ била унапред доказана. „Кад он буде осуђен и уђе у своју ћелију, више нико неће знати за њега”, изјавила је тада америчка адвокатица Џудит Армата из Коалиције за међународну правду, у којој је један од саветника био и Ворен Зимерман, последњи амерички амбасадор у СФРЈ.

Свако ко би се усудио да изрази сумњу у оптужбе против Милошевића, обележаван је као његов бранилац или, још горе, као неко ко „пориче геноцид”

Али из свеопштег блебетања о „суђењу века” убрзо се могло закључити да је тужилаштво на великим мукама. „Сандej тајмс” је цитирао једног правног стручњака који је рекао да би 80 одсто уводних делова оптужнице одбацио сваки суд у Британији као „рекла-казала”, а што је, мислим, превише блага оцена.

Ово је била позоришна представа суђења, у којој је геополитика однела превагу над чињеницама. Важно је истаћи да је прва оптужба против Милошевића за ратне злочине и геноцид на Косову подигнута маја 1999, у јеку НАТО бомбардовања СР Југославије, а у време када САД и њени савезници још нису предвиђали рат, па је јасно да је оптужба смишљена како би приморала Милошевића да прихвати захтеве НАТО-а.

Проблем за НАТО што је – у време када је требало да почне суђење Милошевићу – прича о Косову већ била завршена. Сензационалистичке тврдње САД и њених савезника о геноциду и стотинама хиљада убијених, а које је разоткрио велики Џон Пилџер, показале су се као обичне лажи. Септембра 2001. суд УН званично је саопштио да на Косову није било геноцида.

Онда су се тужиоци Хашког трибунала, како би појачали оптужбе против Милошевића, окренули рату у Босни и оптужили га да је био део „удружене злочиначке завере” за убијање и етничко чишћење босанских Хрвата и Муслимана а ради остварења пројекта „Велика Србија”.

У нормалним приликама најпре се прибаве докази, па се подигне оптужница. У Милошевићевом случају, ствари су текле обрнутим редом: био је оптужен из политичких разлога, а затим је уследила потрага за доказима.

Највећа иронија у свему томе било је што је Бил Клинтон по завршетку Дејтонских преговора 1995, којим је окончан рат у Босни, похвалио управо Милошевића за његов допринос склапању мира.

Милошевић, у ствари, није био тврдокорни српски националиста, већ читавог свог живота социјалиста, који се увек залагао за мултирасну и мултиетничку Југославију.

Све време своје владавине није смерао да створи „Велику Србију”, већ је покушавао да сачува федеративну Југославију, а што је Хашки трибунал са закашњењем признао.

И не само да није крив за етничко чишћење у Босни, већ био против њега. Хашки суд је истакао Милошевићеве сталне критике и неслагање са политиком оптуженог (Радована Караџића) и руководства босанских Срба.

За Милошевића су сви облици расизма били анатема, он је инсистирао на заштити свих ентитета.

Међутим, како је требало казнити Милошевића а друге упозорити шта им се може десити ако се успротиве снази САД, историја је морала да се поново пише. Пројугословенски социјалиста, који се противио политици вођства босанских Срба, накнадно је претворен у злочинца рата у Босни и кривца за сва крвопролића на Балкану деведесетих година прошлог века.

Кампања „За све је крив Слоба” није се много обазирала на чињенице. Чак је и један оксфордски професор за Европске студије 1991. године (када се Словенија отцепила од Југославије) писао како је Милошевић први човек у СФРЈ, иако је то, заправо, био др Анте Марковић, Хрват из Босне.

Било је неминовно и да се Милошевић пореди са Хитлером. „Као да гледате помпезног Хитлера”, писале су „News of the World”. „…Биле су то бледе сенке чудовишта из Другог светског рата док је свргнути српски тиранин нападао суд…“ А како би њихови читаоци боље схватили везу између Хитлера и Милошевића, донеле су фотографију Хитлера, „Берлинског касапина”, који стоји испред концентрационог логора, док се „Београдски касапин”, фотомонтажом нашао крај концентрационог логора у Босни. Са којим, заправо, није имао никакве везе.

Веома срећна околност за тужилаштво била је Милошевићева смрт у ћелији 2006. године.

По ономе што би се могло предвидети према дотадашњем току суђења, суд би морао да донесе ослобађајућу пресуду. Што се могло наслутити и према низу непоузданих сведока.

Као што сам већ раније писао, испоставило се да је главни сведок оптужбе , Радомир Танић, био плаћеник западних безбедносних снага, док је бивши шеф тајне полиције, Раде Марковић, главни сведок оптужбе, од кога се очекивало да ће најтеже оптужити свога бившег шефа за протеривање Албанаца са Косова, на суду поступио сасвим супротно, изјављујући како је био подвргнут мучењу да би лажно сведочио, док је његову писану изјаву тужилаштво фалсификовало.

Поред тога, написао сам и како је бивши војни шеф безбедности, Геза Фаркаш (Мађар по националности) сведочио да су сви војници на Косову били упознати са међународним хуманитарним законом и да им је било наређено да одбијају све наредбе којим се он крши. Фаркаш је такође изјавио како је Милошевић изричито забранио паравојним формацијама да предузимају акције било где на Косову.

После Милошевићеве смрти, његови тужиоци су говорили да је он „изиграо правду”, али како је Трибунал накнадно признао, њему је учињена неправда.

И док се он борио против политички мотивисаних оптужби у Хагу, САД и њени савезници повели су свој брутални и незаконити напад на Ирак, рат у коме је живот изгубило милион људи. А према прошлогодишњим подацима, у америчким ратовима против „тероризма” у Ираку, Авганистану и Пакистану убијено је око милион и триста хиљада људи.

Ове бројке наводе нас да се вратимо на Косово.

Ако Милошевића оптужимо за неке смртне случајеве 1999. године (у рату који је Запад, несумњиво, прижељкивао и изазвао), морамо закључити да су знатно више људских жртава и разарања изазвале оне земље којима је био циљ да свргну Милошевића. А као што је Џон Пилџер писао 2008. године: „Бомбардовање СР Југославије била је савршена припрема за крвопролића у Авганистану и Ираку.”

НАТО је после тога уништио Либију, земљу са највишим стандардом у Африци и подржао побуну у Сирији.

Не морате да будете Шерлок Холмс да бисте схватили шему.

Пре но што САД поведу рат или предузму „хуманитарни интервенцију” у земљи коју су нанишанили, најпре се њеном председнику и влади поставе неприхватљиви услови. Они се понављају до бесвести, док сви не поверују да су оправдани.

Касније се покаже како су они потпуно нетачни (као оружје у Ираку), недоказани или потпуно преувеличани. Медијска пажња се, међутим више не бави претходним измишљотинама, већ се усмерава на агресивног-геноцидног новог „Хитлера”, са којим се треба обрачунати. Милошевић је то био 1999. године, затим Асад и Путин.

А најлепше у свему томе, драги читаоче, јесте што се они исти људи који су се залагали за рат у Ираку и остале „хуманитарне интервенције” Запада, засноване на лажима, недоказаним или преувеличаним оптужбама, појављују на крају у улози тужилаца.

Међутим, како једна стара мудра изрека каже: „Кад упериш прст, он ће ти бити три пута узвраћен.”

Са енглеског посрбио: Војислав М. Станојчић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Разна се чуда данас у свету дешавају, па и ово: афирматвни чланак о Милошевићу на Стању ствари?!
    Другосрбијанци и петооктобарци, где ће вам душа?
    Лажни сведоци и Јуде, где сте сада да кажете коју покајничку?
    Како сте лажно сведочили, тако вам се о главу олупало!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s