Александар Живковић: Трибина „Жарко Видовић – сведок голготе, пророк васкрсења“

На друго, топло и сунчано, вече од Видовдана, у организацији Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке, одржан је спомен на Врачару, на човјека који је већ својим именом – Жарко Видовић (17. мај 1921–18. мај 2016) – заслужио тај термин и то мјесто.

vidovic-parastos

Након вечерње службе у малој Цркви Светога Саве, најпре је одржан парастос недавно упокојеном корифеју српске теолошке и историософске мисли. Торжеству овог чина допринјело је једниство у Духу, које је било просто физички опипљиво и очигледно; усрдно појање, као и достојанствено држање двојице обрадосника деда Жарета у његовим послиједним годинама овоземљског живота: шестогодишњег Петра и трогодишњег Филипа Ковића, који су најпре стрпљиво држали свијеће у рукама, да би се како се служба ближила крају склупчали крај мајчиних ногу.

Наравно, сви смо осјећали како је у молитви с нама и дивни Богдан Златић, чијом је заслугом прошле године скренута пажња наше учмале јавне свијести на грандиозну мисао Жарка Видовића, а који ће у наредним временима имати да изнесе још много свједочанстава о њему.

zv-1

На крају службе надахнуто је бесједио отац Далибор Стојадиновић. Између осталог, реако је да су ријетки такви хришћански философи попут Жарка Видовића у нашим временима и у већим народима, а камоли код Срба. Отац Далибор подсјетио је на то како се Ава Јустин три дана по упокојењу Владике Николаја молио за њега, а од трећег дана њему. Бог ће по моћима својим и узрастању нашем дати да се једног дана молимо Жарку Видовићу.

По завршетку службе прешло се у препуну салу велику Парохијског дома Спомен храма Светог Саве. Отац Далибор Стојадиновић пренио је благослов настојатеља храма, епископа топличког г. Арсенија, поздрав умировљеног епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија, који је нарочито подвукао значај сведочења Жарка Видовића о Свешетеномученику јасеновачком Вукашину из Клепаца, поздрав оца Радивоја Панића, и изразио захвалност Светосавској омладинској заједници АБК на идеји и уложеном труду да се на завјетном мјесту српског народа одржи ово вече.

Потом су говорили ђакон Маркове цркве и професор Богословског факултета др Драган Ашковић, увјек видоносни теолог Матеј Арсенијевић и доцент историје на Филозофском факултету др Милош Ковић.

zv-4

Ђакон Ашковић је евоцирао успомјене на своја сваконедјељна послијелитургијска дружења са деда Жаретом, који му је отворио многе увиде у православну поетику. Истакао је да у својим радовима Жарко Видовић није наводио много фуснота, јер су оне, заправо, потицале из његовог духовног опита. У излагању прожетом и пјевањем васкршњих кондака, отац Ашковић објаснио је зашто је Жарко Видовић био у праву када је на питање да ли је Христов одлазак на Крст био разумска или осјећајна одлука, одмах одговарао: „Осећајна!“ Не пјевамо ли ми у цркви за Васкрс: „Пострадал на Кресту вољно јеси, Христе, Боже наш.“ Вољно дакле, а не „по умовању“.

Торжествену бесједу о теологији Жарка Видовића произнео је Матеј Арсенијевић. Он је указао на то да су многи теолози Видовићу замјерали „сентиментализам“ и исповједио да је и сам био под утиском ових замјерки готово до пред сам крај дружења са деда Жарком. Али му је на смом крају њихових разговора, 8. маја ове године, Жарко Видовић прозорљиво и у први мах ничим изазван, разјаснио ту двоумицу. Свјестан да чини неправду Матеји Арсенијевићу, овај хроничар вас позива да умјесто препричавања пажљиво одслушате његову бесједу у којој је несебично подјелио и биљешку о поменутом разговору са деда Жарком 8. маја ове године. Овдје ћемо само да истакнемо како је Жарко Видовић придавао мањи значај моћи мишљења у односу на моћ осјећања у сазнавању тајни вјере, али не третирајући ту моћ осјећања као психолошку категорију већ као својство наше испостаси, цјелосне личности.

z-2v

Др Милош Ковић, у границама које му то „професионална деформација“ допушта, трудио се да у свом излагању нема доминантно академски призвук. Упознат са богатом писаном заоставштином Жарка Видовића, Ковић је указао на његово интелектуално сазревање: преко читања Хесеа и Маркса, до коначног прихватања хришћанства. Нарочито су драгоцјене Видовићеве биљешке о интелектуалном животу сарајевских Срба и Хрвата, једног Сарајева кога више нема. У том смислу, др Ковић је направио паралелу између двојице Сарајлија, често несагласних у виђењу српске историје, академика Милорада Екмечића и Жарка Видовића, сједињених у идеји да је вјера пресудно допринјела стварању балканских идентитета. Ту је непроцјењив значај увида Жарка Видовића о улози Пећке Патријаршије у очувању светосавског и косовског завјета. Тим увидом нас је Видовић неопозиво подсјетио да припадамо завјетној нацији, како себе доживљавају и Јевреји или Британци, на примјер, а не тек пукој конструкцији националог идентитета 18. и 19. вјека, како је то описивала традиционална марксистичка и либерално-грађанска историографија.

Због тога је од огромног значаја податак који је објавио др Ковић, да коначна верзија животног дјела Жарка Видовића – „Његош и косовски завјет“ има 2700 страна.

Подсјећајући на ону максиму Жарка Видовића којом се супротставио концепту политичких слобода Николе Милошевића – „Човек може бити слободан и у затвору“, и на његово тврђење да српска повјесница 20. вјека није обиљежена ни партизанским, ни четничким, ни љотићевским, већ логорашким искуством, др Ковић је изнио податак о запису о Исмету Пашићу, који је одбивши да сам буде џелат, заклан у Јасеновцу.

zv-3

Своје излагање др Ковић завршио је рјечима из кратког необјављеног есеја Жарка Видовића „Насмејани старац“, у коме је изнето тврђење да велики значај има насмејано лице у старости, јер младима враћа вјеру у смисао живота. Ово тврђење поткрепљено је дијалогом Владике Данила и игумана Стефана: „Нема ничег лјепшег на свијету од лица пуног веселости.“

Ваш хроничар, који слабије познаје деда Жарета и више му је у памћењу чика Жарко Видовић као оштар полемичар и понекад пријек бранилац Истине коју је љубио, у тренутку када је др Ковић завршио излагање, помислио је да то почасно звање у српском народу – „Чика“ – сад имају четири великана: чика Љуба Ненадовић, чика Јова Јовановић Змај, чика Миша Ђурић и чика Жарко Видовић.

zv-5

Сјутрадан је у крипти Цркве Светог Марка одржано представљање књиге Жарка Видовића „Трагедија и литургија“. Књига још може да се нађе у поменутој цркви по приступачној цијени од 200 динара.

Најбољи коментар на све ове догађаје стигао је из Норвешке, у којој је Жарко Видовић успио и да робује и да се ослободи, у виду поздрава: „Живео чика Жарко Видовић!“

Фотографије: Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7ST

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s