Economist: Британски референдум – битка са великим улозима

(Економист, Лондон, 18. 6. 2016)

У питању је била лоше темпирана и непросветљена кампања, током које је свега неколицина променила своје мишљење. Али за сада опција за одлазак има предност

eco-ref-1

Када се, заједно са Дејвидом Камероном, појавио у јавности 23. априла Барак Обама је инсистирао да Британија остане у Европској унији. Ако оде и отпочне преговоре о трговини са Америком, упозоравао је председник, наћи ће се у врло незгодном положају. Премијер је био видно задовољан. Међутим, неколико дана након тога истраживања јавног мњења су се кретала у правцу Одласка. У ретроспективи, ово изгледа као најближе преломној тачки међу свему ономе што се дешавало у овој кампањи. Расположење је постало јасније. Гласачи су сигнализирали како се не обазиру на упозорења о економској штети или на мудре савете светских лидера, чак и оних које уопштено говорећи поштују. Уместо тога били су привучени романсом, узбуђењем и можда очевидном несигурношћу Брекзита.

Тек након више месеци током којих су показивали изједначене резултате кампања за Одлазак је почела да показује благу предност. Од краја маја када су шансе за победу опције за излазак процењиване на 6 према 1 оне су порасле на 2 према 1, много више него што је било ко очекивао када је референдум расписан и упркос чињеници да су лидери највећих партија у Парламенту противници Брекзита. Како се ово десило?

Добар део одговора може се наћи у серији тактичких грешака које је направио Дејвид Камерон. Када је постао лидер торијеваца 2005. године уверавао је партијско чланство, међу којима је постојала снажна група евроскептика, да је он један од њих. У исто време, уверавао је да инсистирање на овом питању неће донети добар резултат на бирачким местима; ако торијевци желе да их поново изаберу морају да престану да се размећу [причом] о Европи у јавности.

Међутим, након што је постао премијер 2010, Камерон је увидео да је опортуно да одобровољи партију тиме што ће прекршити сопствене савете. Јануара 2013. занемарио је своја ранија обећања да ће одржати референдум у вези са сваким новим споразумом са ЕУ, обећавајући да ће будућа конзервативна влада тражити фундаменталне промене у односима између Велике Британије и Европске уније и да ће потом одржати референдум да ли да се остане у Унији.

Пошто је био на челу коалиционе Владе у то време, могуће је да је дао обећање за које је веровао да никада неће имати довољну подршку Парламента да га испуни. Али, када су торијевци освојили малу већину маја 2015, нашао се у незгодном положају. Његови преговори о британском чланству, који су резултирали договором између председника влада држава Европске уније постигнутом у ситне сате 20. фебруара, нису били без садржине. Али су били далеко од коренитих реформи, и показали су се као већа штета од користи. Како би доказао своју искреност, Камерон је изјавио, да ће, ако преговори не доведу до исхода који он жели, он сам гласати за излазак из Уније. Ово значи да када он говори о тмурним економским последицама Брекзита да заправо нема одговор зашто није прибрано сагледавао ове последице пре свега неколико месеци.

Харолд Вилсон, лабуристички премијер који је дао слично обећање о поновним преговорима праћеним референдумом на општим изборима у октобру 1974. године, мудро је избегао да доведе себе у овакав положај. Његова кампања је такође имала и других предности. Вилсон је могао да се ослони на чињеницу да ће конзервативна опозиција водити жестоку кампању за останак. Овога пута подршка лабуристичког лидера Џеремија Корбина је у најмању руку утишана – он одбија да наступа заједно са носиоцима торијевске кампање и бори се за останак – не на основу тога што је чланство у Европској унији добра ствар сама по себи већ што Брекзит наговештава кршење радничких права.

eco-ref-2

Те 1975. године Вилсон је имао готово неподељену подршку улице Флит, средишта британског новинарства. Овог пута студија Ројтерсовог института је показала да 45% новинских чланака заговара одлазак, док свега 27% заговара останак у Унији (остатак није посвећен ниједној од ове две опције). Дана 14. јуна Сан, британске дневне новине са највећим тиражом, изјасниле су се за Брекзит. Радијски водитељи, посебно државног Би-Би-Сија, били су френетично посвећени критиковању аргумената за останак са позиција заговорника напуштања Уније. Ово је урадило одличан посао на јачању кредибилитета табора који заговара напуштање.

Међутим, Вилсонова највећа предност можда је била слабост. Британска економија је 1975. година била у тако слабом стању да је сама помисао на удаљавање од успешнијег континента изгледала као лудост. Данас ситуација у Британији није тако лоша – док преко Канала ствари изгледају горе. Државе еврозоне које пролазе кроз економску кризу дале су реторички кредибилитет слоганима присталицама одласка који говоре о томе да је Британија прикована за леш; то је такође ослабило главни аргумент заговорника останка: да би Брекзит био лош по економију земље.

Џагит Чадха (Jagjit Chadha), директор тинк-тенка Националног института за економска и друштвена истраживања (National  Institute for Economic and Social Research), напомиње да када се дође до предвиђања обично постоји несагласје међу економистима. Али у случају Брексита то није тако. Читав низ студија у Британији – на његовом институту, Министарству финансија, Институту за фискалне студије, Оксфорд економикса, Прајсвотерхаус Куперса (Pricewaterhouse Coopers), Центра за европске реформе  (Centre for European Reform), Центра за економска достигнућа (Centre for Economic Performance) и Лондонске школе економије (ЛСЕ) – слажу са са међународним телима – Међународним монетарним фондом и Организацијом за економску сарадњу и развој (OECD) –  да ће Брекзит значити мање трговине, ниже директне стране инвестиције и спорији раст продуктивности. Чак и економисти који се залажу за Брекзит прихватају да ће се почетни шок након одласка негативно одразити на економске параметре, поткрепљујући тврдњу Министарства финансија да ће то бити самоиндукована рецесија. Неколицина економиста који сматрају да ће Брекзит донети позитивне помаке долазе до својих резултата тако што у моделе уносе низ неуверљивих претпоставки.

Ова економска предност је углавном прихватана као нешто што опцију за останак чини сигурним избором када је кампања отпочела. Да то више не буде случај изгледа да су утицали бројни фактори. Кампања за останак је била мање жестока и немилосрдна у односу на кампању за одлазак. Стјуарт Роуз, некадашњи шеф Маркс енд Спенсера, неефикасно је председавао иницијативом Британија снажнија у Европи (Britain Stronger in Europe). Извршни директор иницијативе Вил Строу није могао жестоко да загризе, за разлику од антагониста из Гласај одлазак (Vote Leave), Метјуа Елиота и свадљивог Доминика Каминга.

Обе стране су биле склоне претеривањима и погрешним интерпретацијама, с тим да су се учесници међусобно оптуживали за лагање. Лабуристи су могли да донесу уравнотеженију дебату. Али пошто се већина повукла, аргументи су се углавном сводили на плави против плавих. Чланови Камероновог кабинета нападали су једни друге и заговорници одласка су слободно оптуживали своје противнике да желе да се прикључе евру. Ово је узнемиравало заговорнике одласка у торијевским редовима, пасивизовало не-торијевце и довело до тога да премијерово уверење да ће отворена дебата водити партијском јединству изгледа потпуно одвојено од реалности.

eco-ref-3

Иако дисциплиновано, неискрено вођење кампање довело је до предности заговорника одласка, који су играли на карту широко распрострањене нетрпељивости према имигрантима. Број од 330.000 миграната који су ушли у земљу током 2015. године (објављен 26. маја) био би проблематичан за Камерона била када; конзервативни манифести пред изборе 2010. и 2015. године обећавали су потпуно нереалистично спуштање овог броја на „неколико десетина хиљада“. У контексту референдумске кампање они су били потпуни промашај.

Не може се рећи да је јасно шта би Брекзитовци урадили око имиграције. Сугерисали су „систем тачкица“ сличан аустралијском за оне који желе да се населе у Британији. Али заговорници останка истичу да је овај систем погодан за државе са пропорционално више миграната од Британије, не мање. Иако неки Брекзитовци говоре од прихватању више имиграната који долазе изван Европске уније, тешко је поверовати да би гласачи за Брекзит прихватили овакво решење. Уистину, пошто имиграција изван Европске уније чини још увек половину укупног броја, да би се постигли циљеви које су у више наврата обећавали торијевци потребно је умањити број имиграната из земаља изван ЕУ, а не повећати.

У поређењу са економијом и имиграцијом, већина других проблема је била споредна. Брекзит је поставио јасан ризик пред Уједињено Краљевство, пошто би Шкотска потенцијално могла да тражи други референдум за независност док би Северна Ирска могла да се дестабилизује поновним успостављањем граничне контроле са Ирском. Али изгледа да ово није претерано занимало енглеске гласаче. Камерон је трубио о великом броју старих авети говорећи како би Брекзит угрозио домаћу сигурност и отежао сарадњу у борби против тероризма. Стручњаци за спољну политику су јасно оценили да би излазак из Уније ослабио британске позиције у свету као и уопште положај Запада; многи говоре да је једини светски лидер који би поздравио овакав исход руске председник Владимир Путин. Опет, изгледа да гласачи нису били уверени у ове тврдње или једноставно нису заинтересовани. Камеронов наговештај да би Брекзит могао да угрози мир у Европи убедио је свега неколицину.

Без обзира на то што су спољнополитичка питања имала малу тежину у дебати, апстрактије теме попут суверености и слоган заговорника одласка да треба да „вратимо контролу“ имале су позитивног утицаја на Брекзитовце. Њихов покушај да прикажу останак ризичнијим и опаснијим избором од одласка – што је било карактеристично за Мајкла Гоува, министра правде – као неконтролисану вожњу у затвореном гепеку ка политичкој унији теже је поткрепити. Британија није у зони евра и обећано јој је да ће бити изузетак у тежњама ка ближој унију. Ако се ЕУ буде развијала у правцу који је неугодан за Британију, увек ће постојати опција за одлазак; у овом случају сувереност је неокрњена. Али реторика која се позива на сувереност показала се као пријемчивија на начин на који горе наведене чињенице нису.

Затим је ту серија полуистина, нерелевантних тврдњи и безочних лажи (погледајте чланак). Обе стране су упрљале руке, али су заговорници одласка били грубљи. Њихова настојања да прикажу турски пут као Европској унији као решену ствар и већ постигнути договор дубоко су погрешна; али њихова највећа лаж односила се на новац. Као што у изјави комитета Министарства финансија стоји тврдња ударних снага Брекзита да Британија шаље 350 милиона фунти недељно у Брисел који би могли бити потрошени на Националну здравствену службу једноставно је нетачна. Заправо, укупна сума креће се око 250 милиона и она пада на 120 милиона ако се одузму трошкови Европске уније у Британији. Обећања заговорника изласка да ће примаоци донација од Европске уније – фармери, слабије развијени региони, учесници у научним истраживањима и други – бити намирени и после Брекзита, делује бесмислено у контексту њихових претходних обећања да ће највећи део новца бити преусмерен на Националну здравствену службу и друге сличне потребе.

Они који раде у Националној здравственој служби заправо страхују од Брекзита. Мања економија ће извршити притисак на јавне финансије због чега Институт за фискалне студије наводи да ће у случају Брекзита бити потребне још две године штедње. А строжа имиграциона контрола може да направи пометњу међу запосленима у Националној здравственој служби: 10% доктора запослених у овом систему долази из Европске уније. Крис Хопсон, генерални директор Добављача Националне здравствене службе, која заступа менаџере болница у овом систему, наводи да 75% чланова ове организације сматра да ће Брекзит имати негативан утицај на Националну здравствену службу.

Међутим, друге негативне последице Брекзита рутински се преувеличавају од заговорника останка. Тврдња да ће 3 милиона послова који зависе од трговине са Европском унијом ишчезнути јесте комична. Подједнако мало разлога има да се верује да ће Француска одступити од билатералног договора којим је установљена граница са Британијом у Калеу.

eco-ref-4

Ниједна страна није много настојала да дâ снагу оптимистичним аргументима. Неки заговорници одласка су се барем потрудили. Они су дали слику Британије које ће контролисати своју судбину постајући либералније него раније као и отворенија ка свету: нека врста суверенитетом благословеног Сингапура на стероидима. Али ово није слика која надахњује гласаче на које се они ослањају. Вероватније је да су многи међу онима који подржавају Брекзит против глобализације и слободне трговине као и против имиграције; они верују да су у губитку због сва три наведена фактора.

Удварајући се овим гласачима, кампања за одлазак је усвојила један популистички и анти-елитистички тон, иако су многи међу њеним лидерима припадници елите. Одатле потиче одговор многих међу њима да ако бизнисмени, Сити, универзитети и велики део естаблишмента фаворизује опстанак, то треба гледати као још један разлог да се гласа за излазак. Позив да се зада ударац по носу господину Камерону и његовој торијевској влади је такође јасан.

Чињеница да су богатији и боље образовани склонији да гласају за останак у Унији, док су сиромашнији и слабије образовани склонији одласку једна је од најјаснијих увида који се добијају социолошком анализом бирачког тела. Друге две су да су млади склонији да гласају за останак у односу на старе, као и људи који живе у великим градовима, посебно Лондону, и у Шкотској. Када се ове чињенице размотре у односу на очекивану излазност постаје јасно зашто је тешко предвидети резултате. Старији људи су склонији да изађу на гласање у односу на младе, што фаворизује Брекзит; али добростојећи и боље образовани такође гласају више од оних слабијег имовног стања, што окреће ефекат у другом смеру.

Оно што може да направи највећу разлику је већи ентузијазам који су генерисали Брекзитовци. Ово је можда највећи подбачај премијера Камерона. Пошто није успео да после деценије партијског вођства развије било какво позитивно осећање о британском чланству у Европској унији, довео је до тога да је главна порука заговорника останка у Унији негативна и да се односи на штету коју би Брекзит направио. Ако његова страна изгуби 23. јуна, сам ће моћи да окриви само себе.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


ИЗМЕНЕ: Овај чланак је промењен 23. 6. 2016. – измењене су поједине формулације у тексту (Брегзит уместо Брексит итсл.).

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7OR



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s