За Дејтонски споразум важи да представља плод договора између локалних зараћених страна и у њега су лицемерно уграђени многи политички институти да би се створио привид демократског уређења. Међутим, од тренутка потписивања 1995. године отпочело је сузбијање демократског процеса у Босни и Херцеговини, и посебно у Републици Српској.
Недемократичност тог Споразума се огледа у флагрантном невођењу рачуна о стварним жељама и аспирацијама грађана Босне и Херцеговине. То се испољава, пре свега, у принудно наметнутим политичким оквирима који сметају свим конститутивним заједницама. Притисцима на њихова вођства али без икакве консултације са Муслиманима или Хрватима, Вашингтонским уговором 1994. припадницима ове две заједнице наметнут је оквир Федерације БиХ. После интензивног бомбардовања српских положаја од стране авијације НАТО пакта и копнених напада на територију под српском контролом, које су извршиле оружане снаге које је такође НАТО обучио и опремио, Република Српска је без упита или пристанка својих грађана у Дејтону била принуђена да се интегрише са претходно склепаном Федерацијом и уђе у обновљену Републику Босну и Херцеговину.
У првој фази, политичко решење обликовано је тако да је деловало готово прихватљиво, као лабава конфедерација. Међутим, по каснијем признању западних званичника тај утисак је био лукавство, (у војној терминологији за то се користи израз перфидија) којем су прибегли да би постигли обустављање војних дејстава, али никако коначни концепт. Имплементација правог циља – централизовање Босне и Херцеговине под „пуним спектром“ контроле западне алијансе – било је предвиђено да отпочне две или три године после тога, када се духови мало смире, али опет без упита или одобрења људи који у тој земљи живе.
Као да и то гажење основних демократских начела није било довољно, Босна и Херцеговина као политичка целина, и њени ентитети појединачно, са свим својим формално изабраним чиновницима, Дејтонским споразумом били су потчињени страном „високом представнику.“ Он поступа са широким, и по многим кључним питањима коначно одлучујућим овлашћењима.
То је скица западног демократског nation building експеримента, или пројекта изградње нације, односно државе, на жалосном примеру Босне и Херцеговине.
Не можемо се претерано бавити појединостима вијугаве политичке историје ове „немогуће државе“ од 1995. наовамо и занимљивом темом њеног интерактивног односа са „демократским технологијама“, увезеним са Запада. Фокусираћемо се на само један специфичан аспект примене тих технологија. Под видом класичне „обојене револуције,“ то се догодило 2014. године, неколико година после још увек недовољно разјашњеног разлаза између демократски изабраних носилаца власти у Републици Српској са – до не тако давно пре тога – њиховим благонаклоним западним спонзорима. Затим, укратко ћемо се осврнути на наставак тог антагонизма, који се опет захуктава управо ових дана, али са сложенијим ознакама „хибридног рата“.
Да почнемо са основним дефиницијама. „Обојена револуција“ је мимикрија народног бунта, са низом спољашњих карактеристика аутентичног догађаја, али са садржајем који се од привида суштински разликује. Методологија ове врсте преврата своди се на релативно прост шаблон. Руководство увек делује из позадине, а јавни учесници мобилисани су у служби коначних циљева који су већини нејасни, или потпуно непознати.
„Хибридни рат“ је, како би се Вук вероватно изразио, то исто само мало друкчије. Субверзивни циљ је апсолутно исти, али он се остварује увезаном применом вишеслојног спектра дејстава, и то је главна разлика. По дефиницији Ростислава Ишченка, „хибридни рат“ је „мешавина политике, дипломатије, економије, финансија, информационих технологија, и тек у последњој инстанци класичних војних акција.“ Као што смо се уверили у Републици Српској приликом покушаја 2014. године, чак и релативно прост шаблон класичне „обојене револуције,“ и то у овом случају прилично нестручно планиране и трапаво изведене, за несналажљиве балканске властодршце ипак се показао као изазов преголеме интелектуалне и оперативне сложености. Шта онда рећи за унапређену, више софистицирану верзију „хибридног рата,“ и какве су им шансе да са овом вишеглавом хидром успешно изађу на крај? Опет цитирам Ишченка, и надам се да овде има представника Републике Српске да хватају белешке за рачун својих послодаваца: „То је трка без краја, у којој онај ко заостане – погине. Као што је погинуо Совјетски Савез.“
„Обојена револуција“ и „хибридни рат“ међусобно се разликују не само по неким аспектима примењене технологије већ и по интензитету и вишеслојности коришћених средстава. Међутим, њих спаја важна заједничка црта – и за нашу сврху то је битно. Обе варијанте представљају процес политичке агресије против одређене државе, организован и усмераван извана, а успех операције зависи у великој мери од успешног наметања одређеног утиска. У случају „обојене револуције,“ лажни утисак је да су протагонисти процеса искључиво домаће друштвене организације и политичке снаге, а у случају „хибридног рата“ још и то да је евентуално видљиво учешће спољашњих чинилаца изазвано неподношљивим унутрашњим приликама, што спољашњу интервенцију, уколико се донесе одлука да до ње дође, чини легитимном.
У обе варијанте, непосредни, али прикривени, циљ процеса је смена непогодног режима и његова замена новом групом управљача који прихватају тесну политичку сарадњу са иностраним организаторима и финансијерима преврата. Процес се одвија на фону вешто артикулисане јавне платформе која не одражава стварне циљеве организатора и извођача, али је демагошки срачуната да привуче и инструментализује најширу масовну подршку, или барем – опет по Ишченку – да формира довољно поуздане „упоришне тачке у друштву,“ и да их затим усмери на жељени начин.
Власт у другој држави углавном се не свргава применом војних средстава него политичком конспирацијом, што подразумева коришћење широког спектра обавештајних и пропагандних дејстава, као и модулирано коришћење унутрашњих елемената које Александар Дугин дели на „пету и шесту колону“. Не заборавимо да је тежња агресора да унутрашњи поредак и структуре власти у другој држави промени у своју корист.
Процес „обојене револуције“, одн. „хибридног рата“, без обзира на употребу крилатица са демократским призвуком, изводи се средствима систематске обмане и самим тим суштински је антидемократске природе. Овде се ради не о доношењу демократије, него симулакрума демократије и то врло цинично конципираног.
Операција „обојене револуције“ у Републици Српској 2014. године није успела из неколико кључних разлога. Главни узроци неуспеха, поред значаја за Републику Српску, имају и универзалне импликације за супротстављање свим покушајима овакве врсте.
Наше предвиђање да ће, сходно својим културолошким обрасцима, противничка страна само преиспитати своју тактику и исправити почињене грешке, али да од стратешког циља свргавања руководства РС неће одустати – обистинило се. На инфантилну илузију екипе предодређене за одстрел да им је легитимитет био потврђен на демократским изборима 2014. године и да их то чини малтене de jure недодирљивим, нико не обраћа озбиљну пажњу. Наша прогноза, да ће – далеко од одустајања – у другој фази преврата, која је у току, у игру бити уведен нови спектар средстава, и да ће неуспешна „обојена револуција“ бити унапређена у „хибридни рат“ против Републике Српске, обистинила се такође.
Да би се догађаји сместили у одговарајући оквир, није на одмет прецизирати циљеве наведених операција. На првом месту, то је укидање Републике Српске и њено утапање у централизовану Босну и Херцеговину која ће у потпуности бити потчињена страном фактору. Затим, политичко уклањање непогодног играча, Милорада Додика, који више не пристаје да свесрдно сарађује на остварењу првог циља или других делова прописане агенде. Поред тога, без обзира на оцену објективног учинка његове политике, чак можда и не својом вољом, Додик је израстао у локалног харамбашу који се, често на граници дрскости, барем реторички упушта у оспоравање многих империјалних смерница. Он зато мора бити сломљен и кажњен, не што је озбиљан супарник империје већ као дидактички пример другима који би, у противном, могли поћи забрањеним путем недовољне послушности.
Укратко, који су инструменти „хибридног рата“ који се у овој фази примењују?
Поред опробаног адута – Сребренице – без чега је сваки разговор о укидању „геноцидног ентитета“ незамислив, на столу се налази и низ допунских мера. Када смо код Сребренице, већ је припремљено на хиљаде одштетних парница против Републике Српске, као увод у њено дефинитивно финансијско сакаћење версајских размера, у поређењу са чијим укупним износом штета од поплава је занемарљива сића.[1] Истовремено, појачаће се и рад на кривичном гоњењу и срозавању ауторитета челника и „стубова“ режима оптужницама за корупцију. Темпирање кривичне пријаве по овом основу против самога Милорада Додика, да би се поклопило са подизањем напетости на другим секторима, није случајно.[2]
Финансијско гушење РС, вештачко изазивање неликвидности што држави онемогућава да измири своје обавезе према широким слојевима становништва и буџетских корисника, срачунато је да генерише нарастајуће незадовољство и све оштрије захтеве за смену власти.[3] Страни оркестратори су пажљиво проучили ваш менталитет и играју на српску склоност да у једном тренутку повичу „само нека овај оде, па нека на његово место дође било ко други,“ и искористиће незрелост вашег политичког расуђивања до крајњих граница у свом рушилачком походу.
Професору Ненаду Кецмановићу дугујемо драгоцени увид у вези са коришћењем правосудног система на нивоу БиХ као средства за подривање уставних одредби на штету Републике Српске и њених интереса.[4] Током задњих педесет година, управо тим средством, тенденциозним судским тумачењима темељног правног акта у складу са скривеном агендом, устав Сједињених Америчких Држава у пракси је измењен до непрепознатљивости, мада је текст углавном формално остао исти. И ова тактика све више ће долазити до изражаја као један од инструмената у „хибридном рату“ за сламање и правно стешњавање Републике Српске.
Присуство искусних и фанатизованих ратника, носилаца радикалних верских учења која у Републици Српској и њеним установама виде свог главног идеолошког непријатеља, нова је компонента која се савршено уклапа у концепт „хибридног рата.“[5] Пратите пажљиво начин како се они инструментализују. У одређеном тренутку могло би доћи до сукоба са паравојним снагама на појединим тачкама у РС, изазваних са циљем да се произведе утисак о угрожености исламског становништва. То ће бити подлога за интернационализацију вештачки распириване кризе, па самим тим, ако устреба, и страну оружану интервенцију.
Политичка и пропагандна инфраструктура за интернационализацију, са свим пратећим последицама, већ се проактивно изграђује. Јарки пример тога је брутална резолуција Европског парламента усвојена огромном већином пре неки дан, 13. априла.[6] У споју са другим видовима притиска она је много више од празног парламентарног театра. У Македонији, помоћу масовних нереда импровизује се изговор за интернационализацију унутрашње кризе у тој земљи. То можете посматрати као показну вежбу за сличну представу која би се ускоро могла одиграти и у Републици Српској. У РС у својству детонатора биће инструментализован различит етнички фактор, али сви остали битни детаљи су исти.[7]
Најзад, и ово је најважније. Да заокружимо овај кратки приказ главних линија унапређеног сценарија, и ту сам више на страни Дугина него Ишченка, у предстојећој „хибридној“ фази пета колона ће и даље бити присутна и извршаваће задатке, али више ће деловати у помоћној улози и са маргине. Можда не видљиву али главну субверзивну улогу, у задавању завршног ударца, преузеће екипа коју Дугин назива „шеста колона.“ То су особе које су уграђене у структуре власти, многи од њих су савршено ушанчени, декларативно подржавају шефа и његову политику, „делают вид“ како би се то рекло на руском, али фактички из разлога личног опортунизма или зато што су заврбовани систематски подривају оно што им је дужност да бране.
Председник Милорад Додик прикљештен је између оних који га нападају и оних за које мисли да га бране. У одсудном тренутку, попут Слободана Милошевића, он ће притиснути прво једно, па друго, па треће дугме – и неће се догодити ништа. То је зато што ће му сви, на које он као председник рачуна, истовремено отказати послушност. Са лисицама на рукама и врећом преко главе, као његов трагични архетип 2001. године, биће стрпан у хеликоптер који ће одлетети у непознатом правцу.
Ако се ова аналитичка предвиђања остваре, председник и његови најближи сарадници неће имати никога да криве осим саме себе. После за длаку добијених избора 2014. године они су се оглушили о упозорења да се олуја неминовно враћа, и то у још жешћем облику. Уместо да утврђују одбрамбене бедеме своје државе они су се упустили у дипломатске пустоловине којима нису дорасли. Нико им није скренуо пажњу на крах сличне политике коју је пред крај своје владавине повео Моамар Гадафи, нити им је саопштио непријатну коначну судбину која га задесила.
По најважнијим питањима, Република Српска се понаша двосмислено, што по схватању провинцијалног parvenu-а несумњиво представља врхунац дипломатске виртуозности.[8] Међутим, када је по кључним стварима принуђена да се определи, без обзира на „братску“ реторику у церемонијалним приликама, Република Српска ипак најчешће бира опцију за коју калкулише да ће јој на Западу донети понеки поен. Међу таквим ставовима истичу се уверавања западним званичницима да је РС и даље опредељена за пут у Европску Унију, подвлачење привржености владе „реформској агенди,“ а то је шифра за економски разорне мере које западне финансијске установе диктирају у циљу наметања што тежег положаја дужничког ропства[9], усвајање „Закона о раду“ по мери страних инвеститора који се највероватније никада неће појавити, али истовремено неспособност, или недовољан труд Владе да у Скупштини, где има већину, обезбеди усвајање заиста неопходног „Закона о невладиним организацијама“, као једну од најелементарнијих заштитних мера. Затим, необјашњиво игнорисање Развојне банке земаља БРИКС-а и повољних услова које она нуди у прилог зеленашким аранжманима са западним финансијским установама, одустајање од референдума о правосуђу на нивоу БиХ, што многи тумаче као акт политичког самоубиства, и да би заокружили слику, приметно одступање од критичког става у односу на Сребреницу, чиме се задовољава један од кључних захтева Запада, са далекосежним негативним моралним и политичким последицама по Републику Српску.
Заузврат за испуњавање ове, по сопствене интересе, изузетно штетне агенде Република Српска од Запада добија исто што је за педантно испуњење постављених захтева добила Либија, одн. њен председник Моамар Гадафи – дестабилизацију, са очигледном тенденцијом уништења режима који полази на овако великодушне и непромишљене уступке.
Какви би могли бити узроци оваквог обрасца самодеструктивног понашања?
Наполеон је рекао да сваки његов наредник у руксаку носи маршалску палицу. Балкански политичари који су изашли испод шињела лажног маршала сањају исти сан. Потенцијални „маршали“ мисле да је седење на више столица та чаробна формула којом се обезбеђују дуготрајна власт и благодети што уз то иду. У свом примитивизму, неупућени у суптилности светске политике, они не схватају специфичну, непоновљиву и у потпуности конјуктурну улогу свог морално згражавајућег узора, којег на тако комичан и бесплодан начин опонашају.
Политика „добар дан чаршијо на све четири стране“[10], коју је колега Зоран Чворовић пре неки дан импресивно поставио на тас историје, одвешће Републику Српску у пропаст. Слабоумни опортунисти, којима је каприциозни случај поверио судбину народа и државе, неспособни су да схвате пресудну важност вођења јасне и принципијелне националне политике. У сучељавању са противником који је материјално неупоредиво јачи, потпуна мобилизација целога народа, са недвосмисленим и поштено артикулисаним циљевима, једина је шанса за опстанак. Међутим, једина стратегија за коју они знају је – жонглерство. За недаровите дилетанте таква тумарајућа стратегија је циљ по себи – уколико би се стратегијом то уопште могло назвати. Питање светога апостола Павла данас је актуелније него пре две хиљаде година, када је првобитно било постављено у посланици Коринћанима: Ако труба да нејасан глас, ко ће се спремити за бој?
Када наступи одсудан тренутак, који је све ближи, ко ће се у Републици Српској опет жртвовати? Хоће ли ико бити надахнут патриотском свирком трубача који зраче марифетлуцима, а не искреном ревношћу? Ко ће се опет дићи на оружје, и да брани – шта?Ако сте у мом питању чули рефрен дефетистичке пропаганде у Француској 1940. године, pour qui? pour quoi? то значи да вас слух беспрекорно служи.
И ако се буду дигли, шта ће их надахнути ? Зов неразговетне и какофоничне трубе?
Захваљујем вам на пажњи.
Видео снимак излагања:
__________________________________
[1] „Против Српске 1.500 тужби,“ Новости, 15. март 2016. Види такође, „Ратна штета,“ Глас Српске, 23. и 24. април 2016. Видети такође, „Правну битку треба наставити, што није лако,“ Ослобођење, 22. април 2016. Односи се на поновно покретање тужбе против Србије на темељу осуђујуће пресуде Радовану Караџићу, али по сличном принципу могла би се гонити и Република Српска.
[2] Б92, 13. април 2016.
[3] „Наша борба за сву дјецу погинулих бораца,“ Ослобођење, 5. март 2016. Такође видети, „СЗП: СНСД припрема да са вербалних пређе на физичке ликвидације,“ http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=1&idnovost=55810
[4] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/drugi-pisu/nenad-kecmanovic-srpskoj-preti-ppromena-imena/
[5] Џевад Галијашевић: „На територији БиХ постоји 46 безбедносно-терористичких кампова, односно 64 параџемата,“ Фонд стратешке културе, 14. април 2016, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/na-teritoriji-bih-postoji-46-bezbednosno-teroristickih-kampova-odnosno-64-paradzemata/
[6] http://great-nephew4.rssing.com/browser.php?indx=3666141&item=17232
[7] http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/34461-друга-етапа-македонске-шарене-револуције-данас-на-улице-излазе-и-албанци , такође http://katehon.com/article/us-plan-internationalize-macedonian-crisis
[8] „Слабили положај РС, чувајући фотеље,“ Блиц, 15. април 2016.
[9] У капиталном тротомном Зборнику докумената “Москва – Србија, Београд – Русија“ налази се једна интересантна забелешка Николе Пашића из 1902. године о природи и последицама наметнутог дужничког ропства. Mutatis mutandis то је применљиво на Републику Српску и друге државе у сличном положају: “Србија се налази пред банкростством. Режим је последњих година исцрпео све материјалне ресурсе државе и на крају јој гурнуо кредит. Покушај да се смање трошкови показао се као безуспешан. Да би избегла своју несрећу и непоправљиве, ужасне последице, Србија чини свој последњи корак. Неуспех је неминовно увлачи или као Грчку у авантуру, или у капитулацију пред “Drang nach Osten”. Обе последице на исти начин могу довести до губитка политичке самосталности у пуном смислу те речи. Аустро-Немачка је вештачки усмеравала Србију у најбезизлазнији положај… Данас се Србија у свом безизлазном положају обраћа Русији – јединој држави која за наплату не захтева одрицање од самосталног живота и од идеала којима је живео српски народ. И према коме другом пред приближавајућим судбоносним тренутком, Србија може окренути свој поглед? Ко ће јој пружити руку помоћи? Осећам и знам да сувише злоупотребљавам доброту и братска осећања наше једине некористољубиве покровитељице и стежући срце то чиним, не налазећи другог излаза…” (Зборник докумената “Москва – Србија / Београд – Русија”, том 3, документа 1878-1917, стр. 100) Plus ça change, plus c’est la même chose, зар не?
[10] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/politika-dobar-dan-carsijo-na-sve-cetiri-strane-na-tasu-istorije-1/
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7AU
Categories: Српске земље
Оставите коментар